У поплави покушаја да се аболира (не)поступање црквеног врха у овим временима када се, како је неко умесно приметио, дешавају библијске сцене у народу, једном од аутора, дошло је на памет да учини готово немогуће – да у ту сврху искористи лик Јована Златоустог. Идеја отприлике гласи: уместо да побуђује народ против царске власти, Златоусти је, пролећа 378. године, умиривао народ да се не буни против Светог цара Теодосија у Антиохији! То би ваљда требало да потврди „благослов“ већег дела јерархије данас, „благослов“ по којем нико не сме да стане уз своје суграђане, колеге и пријатеље, који готово три месеца захтевају правду – одговоре од надлежних органа.
Ако се већ треба бунити, аутентичном хришћанском побуном против овога света, аутор сугерише, треба сматрати ону монашку којом се проглашава смрт свету, а њени следбеници се „повлаче у пећине да би се непрекидно молили Богу“. Напослетку, у узгредној напомени који нема везе са темом – као, на крају крајева, и читав текст – аутор нас подсећа на оно што назива централном тачком хришћанства, а то је: „невезивање за било шта материјално, укључујући ту и људе“!
У мери у којој су поменути писац и његова разматрања о хришћанству поприлично нерелевантна, толико је овај догађај из 378. године важан за разумевање лика Светог Јована Златоустог, можда важан као путоказ владања у садашњој кризи.
Побуна у Антиохији настала је као последица наметања нових пореза од стране цара Теодосија I. Виши слојеви друштва којима се то није допало успротивили су се овој одлуци легалним путем. Међутим, поред тога, у маниру својственом том времену, оркестриране групе „навијача“ похрлиле су на улице, а у томе су им се придружили и други друштвени слојеви. Пошто нису успели да упадну у дом гувернера, вероватно с намером да га линчују, порушили су и обесветили статуе цара Теодосија и његове породице, развлачећи их улицама града.
У том периоду, овакав акт није био тек симболичан чин увреде упућен императору или просте побуне против система или каквих одлука. Ово је био атак директно на цара који је и даље уважавао божанске прерогативе – а с којим хришћанство и даље није излазило на крај – и директан чин политичке издаје. Данас би то било слично као објава рата цару и држави.
Шта су биле последице ових догађаја? Уз интервенцију милиције и војних снага, експресно су погубљене вође побуне, углавном људи из нижих друштвених слојева, а неки од њих и живи спаљени. Цар је у наступу беса граду одузео статус метрополе, забранио одржавање свих јавних догађаја на стадионима и театрима, чије је финансирање спадало у његову надлежност, као и затварање јавних купатила.
Али, ту није био крај. Читав град је и даље у страху ишчекивао да ће цар наредити масакр цивила и потпуно разарање, праћено хиљадама жртава. Нико се више на улицама није сакупљао, нити водио нове протесте. Док су ишчекивали одмазду, грађани Антиохије су, били у посту и припремали се за прославу Васкрса. Епископ града, времешни еп. Флавије, отпутовао је заједно са градском делегацијом у Цариград да умилостиви цара и умоли га да не убија свој народ и не разара град – што је цар био и властан и кадар да учини. С друге стране, као угледни презвитер и ненадмашни оратор, Јован Златоусти, беседио је сабраним хришћанима, поучавајући их вери и тумачећи Свето Писмо, настојећи да их умири. Јер шта је могао да учини побуњени народ на улици против римских фаланги које су, бруталним насиљем, већ ствар ставиле под контролу. Златоусти је умиривао народ, како би их убедио да се управо њихов епископ, јавно – пред лицем цара за њих бори – те да неће бити побијени.
Када је постало обзнањено да је цар показао милост еп. Флавију, и да неће бити бесмисленог убијања људи и разарања града, Свети Јован произноси чувену Седамнаесту беседу. У реторском заносу, Златоусти нам говори како су монаси који су годинама живели у пећинама, под шаторима, сада по први пут одлучно дошли у град са једним јединим задатком – да не допусте погубљење оптужених за побуну! Са великом смелошћу и храброшћу, изашли су пред магистре и судије, тражећи ослобађање затвореника и аболицију од кривице. Сви су они „били спремни да пролију своју крв и положе животе не би ли затворенике отргли од непријатељства које их је чекало“.
Ову решеност јасно илуструју речи једног од њих, који је магистру рекао „Нећемо вам допустити, нити се сложити, да окрвавите мача, или посечете главе. Но, уколико се не зауставите, засигурно ћемо у смрт поћи са њима!“. На такву смелост пред магистрима и судијама монаси су били спремни, закључује Јован, само зато што су унапред били спремни да за или са људима – пострадају. Слично њима, поступали су и свештеници. Златоусти говори како су они рукама и телима задржавали судије на улазу у судницу, не допуштајући им да уђу док не обећају да се онима који су оптужени неће десити ништа страшно.
Филозофи пак, који су уживали привилегије да са свима отворено говоре, па и да без страха иступају пред властодршцима – склонили су се пред царске окрутности. И други привилеговани слојеви, попут судија и имућнијих грађана – побегли су. Златоусти у својој беседи каже да су свештеници и монаси својом борбом за правду, доказали да су прави следбеници апостола, за разлику од оних који су се претварали да се боре за истину:
„Резултат је да нема потребе да списима доказујемо апостолске врлине, када чињенице по себи о њима говоре, а ученици указују на своје учитеље. Не требају нам речи ни да докажемо паганске бесмислице, и преплашеност њихових филозофа, јер чињенице како из данашњице тако и из прошлости, говоре да све њихово је прича, позоришни трик, и претварање.“
Сигурно је да постоји много паралела које би могле да се повуку између ондашњих побуна и данашњег протеста у Србији предвођеног студентима. Такође, постоји много оних који се не могу повући, неодговорно прихватајући принцип поменутог аутора са почетка овог текста, а који се своди на „невезивање за било шта материјално, укључујући ту и људе“. Уколико се пак многи ипак повуку, прети нам опасност да хришћански етос претворимо само у „позоришни трик, и претварање“.
