Andrej Mironov, Nektarije Pentapoljski, 2013.
Novohirotonisani episkop Pentapolja Nektarije je sa velikom ljubavlju i trudom vršio svoju pastirsku i filantropsku službu kao i predstavljanje Aleksandrijske patrijaršije u Kairu. Podjednako je bio dosledan u svojoj spisateljskoj i izdavačkoj delatnosti pošto nije prestajao da piše i objavljuje knjige.
Izgleda da je ono što je prelilo čašu ostrašćenosti i zavisti, tj. gneva pojedinih protiv njega, bili su članci koje je objavljivao u novinama svojih sunarodnika. Ti tekstovi su izazivali lepa osećanja kod sunarodnika u Egiptu, a istovremeno su naišli na dobrodošlicu kod tadašnje aleksandrijskog patrijarha Sofronija.
Neki sinodalci, koji su se spremali za zauzmu tron patrijarha Aleksandrije, pretpostavili su da će, ranije ili kasnije, aktivni mladi episkop Nektarije moći da se nađe ispred njih, kada dođe čas izbora novog patrijarha. I to sa ugledom koji je sve više i više rastao.
Iz tog razloga postarali su se da ubede patrijarha Sofronija da Nektarije Pentapoljski ne samo da ima ambicije da zauzme tron Aleksandrije nego i da aktivno radi na skorom preuzimanju trona. Nažalost, klevetnici su ubedili ostarelog patrijarha da je upravo to slučaj. Moguće je da patrijarh, koji je dosta učinio za patrijaršiju, nije mogao da duhovno proceni ličnost svoga episkopa. Stoga je, razmišljajući samo svetovno, sagledao da bi tron mogao da zauzme neki jerarh koji se sam nameće. Zračenje, pak, mladog jerarha Nektarija bilo je očigledno. Treba dodati, takođe, da su oni koji su zaveru skovali protiv Pentapoljskog episkopa, smernog i smirenog jerarha, težili i da ga podstaknu da odreaguje na neke njihove neprikladne postupke, poput onog kad su nagovorili nekog arhimandrita da služi bez dozvole i blagoslova u oblasti u kojoj je služio Nektarije. Ali rasudljivi i miroljubivi Nektarije nije tome pridavao značaj.
Progon episkopa Nektarija iz Aleksandrijske patrijaršije sproveden je na osnovu tri dokumenta. Radi se o dokumentima patrijarha Sofronija u kojima se ocrtava odnos patrijaršije prema oklevetanom jerarhu. Ova pisma dokumentuju zaoštravanje odnosa Aleksandrijske patrijaršije sa Pentapoljskim episkopom do njegovog jasnog izgona sa terena patrijaršije. Želeli su da slučaj raščiste brzo i efikasno. Zar tako nije bilo i sa Hristom? Prvi akt, dakle, bilo je patrijarhovo pismo datirano 3. maja 1890. godine koje u početku navodi: „Razrešava se Pentapoljski mitropolit kir Nektarije upravljanja patrijaršijskom kancelarijom, kao i patrijaršijskog predstavništva i crkvene uprave“.
U nastavku, pismo (poslanica) navodi da Nektarije ne može da boravi u patrijaraškom zdanju, da piše i da se hrani sa zajedničke trpeze, dok se ističe koja tačno arhijerejska sveštenodejstva može da vrši ukoliko ga verni pozovu. Postavljena su mu ograničenja i u pogledu posete i kretanja u nekim krajevima!
Drugi i treći akt mučeničke drame Nektarijeve potpisani su 11. jula 1890. godine. Patrijarh u prvom dokumentu navodi da s obzirom da će se popuniti mesto patrijaraškog predstavnika u Kairu, „boravak Vašeg preosveštenstva u Egiptu postaje suvišan, pošto se i ovim patrijaraškim obaveštenjem poziva Vaše preosveštenstvo da napusti naše patrijaraško sedište i da ode gde god želi“.
Patrijarh nije mogao biti jasniji, pa je skupa sa ovim „obaveštenjem“ pridodao i svoj kanonski otpust od Aleksandrijske patrijaršije, dodavši sledeće: „Ne mogavši da se prilagodi egipatskoj klimi, odlazi u stranu zemlju i može da vrši svoje arhijerejske dužnosti, tamo gde se javi crkvenoj vlasti i od nje dobije dozvolu. A kao dokaz daje se Njegovom preosveštenstvu ovo pismo kanonskog otpusta, da ga koristi kada zatreba.“
Takav je bio otpust Nektarija Pentapoljskog, propraćen maglovitom procedurom. Konkretne i zvanične optužbe nisu mu saopštene, nije pozvan da kaže nešto u svoju odbranu, nikad cela stvar nije došla do suda niti je patrijarh prihvatio da sasluša svoga episkopa. Ipak, jedna konkretna „optužba“ je pronađena: nije uspeo da se prilagodi egipatskoj klimi! Nešto u smislu: nisu im se podudarili karakteri. No, u svakom slučaju, Nektarije, kao i svaki drugi svetitelj, nije ni mogao da se zbliži sa takvom klimom.
Da li je, međutim, moguće razrešiti svetitelje?
15. janura 1998. godine, Aleksandrijska patrijaršija, na predlog patrijarha Petra, zatražila je oproštaj od Svetitelja pred njegovom ikonom „zbog gonjenja i najnepravednije pakosti protiv njega“, i istovremno ga je vaspostavila u kanonski crkveni poredak Patrijaršije.
Izvor: http://laodhghtria.blogspot.com/2019/04/blog-post_27.html
Preveo: A. V.