Илија Марић, наш познати и признати историчар српске философије, у својој последњој књизи У врту мисли је објавио и студију „Философска дисертација Јована Стефановића Баљевића“ . У литератури је Баљевић познат по томе што је у Халеу, априла 1752, одбранио философску дисертацију. Сматрало се да је то прва философска дисертација код нас, при чему су неки тумачи тврдили да је чак реч о првој докторској дисертацији код Срба или пак Црногораца. Марић је те тврдње темељно преиспитао, а резултат до којег је дошао доносимо у наставку, у тексту који је заправо закључно поглавље поменуте студије.
Dissertatio philosophica de propagatione religionis armata, насловна страна
До сада су се Баљевићем[1] највише бавили историчари и историчари књижевности. Оне прве је занимао у контексту сеобе Срба у Русију половином XVIII века као и због његових историјско-географских описа Црне Горе које су наручивали Руси, с једне стране, или због могуће повезаности са лажним царем Шћепаном Малим, с друге. Они други су руковођени антикварским интересима употпуњавања белина на мапи историје српске књижевности. Ни једне ни друге, дакле, није занимао Баљевић као философ. Што се философа тиче, само су њих двојица (обојица су из Црне Горе) до сада писали о њему. Један је био замољен да сачини краћу рецензију Баљевићеве дисертације, а други је написао монографију о њему руковођен основним питањем идентитета Црногораца и црногорске нације. Излази тако да никога до сада није занимао сам Баљевић као философ. Мене је, међутим, заинтересовала управо та страна. Наиме, упадљива је била необичност да се даровити писац једне философске дисертације након њене одбране није више бавио философијом. Мотивисан у првом реду овом необичношћу, у дисконтинуитету сам у распону од готово две деценије истраживао Баљевићев једини философски рад.
Запазио сам да су моји претходници сасвим игнорисали универзитетски контекст у оквиру којег је написана и одбрањена разматрана философска дисертација. Није им било чудно да неко у то време дође из Црне Горе, где је било врло мало писмених а готово нимало философски образованих, и успева да напише солидну философску расправу у немачком универзитетском граду. Такво нешто ипак претпоставља философски дар. Али наш философ након одбране, на наше велико изненађење, потпуно диже руке од философије, што се не би очекивало од неког ко има такав дар. Нешто ту није „штимало“ и чинило ми се да би за разјашњење ове необичности ваљало потање испитати „правила игре“ у вези стицања титула на универзитету у Халеу половином XVIII века. Зато сам своју пажњу усмерио у том правцу.
У писму руској царици Јелисавети Петровној Баљевић је августа 1757. написао да је у Аустрији, Саксонији и другде много година изучавао разне науке и тако је стекао знања из „философије, математике, јуриспруденције и латинског и немачког језика, о чему постоје атестати од академије“.[2] Уочимо да се Баљевић овде позива на сведочанства (= атестате) о завршеним школама, али не и на докторат или магистеријум из философије. Или како је то формулисао председавајући Г. Т. Цахарије: „На нашим академијама има врло мало примера да се студенти грчке [= православне] отаџбине и вере успињу на катедру…“[3] Овде се мисли на катедру са које се говори приликом одбране дисертације. И то је свакако био не мали успех Јована Баљевића.
У време када се на немачким универзитетима још нису почели промовисати доктори философије, а титула магистра философије се стицала после одговарајућег испита, а не одбраном философске дисертације, није се могло очекивати да Јован Баљевић одбраном философске расправе, чак и да је био њен аутор, стекне неку од те две титуле. При томе треба кориговати Андрију Стојковића који је написао да је Баљевић први од Срба „објавио“ философску дисертацију. Баљевић је, по свој прилици, како су налагали тадашњи обичаји, финансирао њено штампање, али он није био аутор расправе коју је „бранио“ па се не може рећи да ју је он објавио. Исто тако, не може се рећи да је то прва философска дисертација код Срба, као што је написао А. Стојковић, мада ју је, према процедури диспутовања на Универзитету у Халеу, један Србин бранио. Тачно је, међутим, да је Јован Баљевић први од Срба на неком универзитету „одбранио философску дисертацију“, како је то формулисао Слободан Жуњић у својој Историји српске филозофије,[4] у којој је „Јовану Стефановићу Балеовићу“ посветио укупно десетак речи.
У вези Баљевићевог школовања у Халеу остале су најмање две недоумице које се могу разрешити једино увидом у архив Универзитета овог немачког града. На једну смо већ указали: шта је тачно писало на сведочанству (атестату) које је он добио након одбране философске дисертације, тј. завршетка студија на Правном (Философском?) факултету? Друга се тиче датума почетка Баљевићевог школовања у Халеу. Из поменутог писма из августа 1748. Пантелејмона Стратимировића Г. А. Франкеу излазило би да је Баљевић започео школовање 1745. Међутим, у својој уводној речи председавајући Г. Т. Цахарије 21. априла 1752. такође је рекао: „Више од девет година напајао си се овде најкориснијим поукама и учењима.“[5] Из овог би следило да је Јован Баљевић започео своје школовање у Халеу 1743, а можда и 1742. Дакле, да ли је почео школовање у Халеу 1745. или неку годину раније?
Ова друга недоумица везана је и за питање када су Срби почели долазити на студије у Хале. У чланку „Serbischen Studenten an den Universitäten Halle, Leipzig und Göttingen“ (1938) Мита Костић је написао: „Први Срби за које се досад могло утврдити да су студирали у Халеу била су два православна калуђера, Арсеније Теофановић и Јеврем Георгијевић.“[6] Поменути калуђери дошли су у Хале 1745, када је по тврдњи Пантелејмона Стратимировића дошао и Јован Баљевић, за кога, како је речено, Мита Костић у време писања свог чланка није ни знао. Међутим, ако је у праву Г. Т. Цахарије, онда је Јован Баљевић дошао најмање две године пре Теофановића и Георгијевића. Могуће разрешење ове недоумице било би да се пре уписивања студија у Халеу Баљевић припремао за њих не три (од 1745. до 1748) него најмање пет година (од 1742/43. до 1748), односно да је у истом граду похађао, данашњим језиком речено, гимназију или сличну врсту средње школе.[7]
Извор: Илија Марић, У врту мисли. Огледи о српским философима и писцима, Отачник, Бернар: Београд, 2020, стр. 36-39.
[1] Јован Стефановић Баљевић (1728-1769/73) је био српски философ. Рођен је у Пелевом бријегу, у Братоножићима, а умро је, према једној верзији, у Русији 1769, а, према другој, убијен је 1773. у манастиру Светог Николе у Брчелима (Црмница). Студирао је философију и право у Халеу (Немачка), где је 1752. одбранио философску дисертацију „De propagatione religionis armata“, чији је прави аутор био, како су показала моја истраживања, Готхилф Траугот Цахарије (1729-1777), Баљевићев ментор и председник комисије на одбрани наведене дисертације. Након тога је био градски синдик у Сремским Карловцима, а 1757. прелази у Русију где је постао официр у руској војсци. Неки историчари држе да је лажни цар Шћепан Мали заправо Јован Баљевић. Баљевић је аутор списа „Географско-историјски опис Црне Горе“ (1757) и „Основни подаци о Црној Гори“ (1757).
[2] Политические и культурные отношения России с югосалвянскими землями в XVIII в. Документи, Москва 1984, стр. 214. Уочимо да се Баљевић овде позива на сведочанства (= атестате) о завршеним школама, не на докторат или магистеријум из философије.
[3] Мартиновић, Д. Ј., Др Јован Стефановић Баљевић (или Шћепан Мали): живот и рад, стр. 79.
[4] Жуњић, С., Историја српске филозофије, ΠΛΑΤΩ books, Београд 2009, стр. 88.
[5] Мартиновић, Д. Ј., Др Јован Стефановић Баљевић (или Шћепан Мали): живот и рад, стр. 80.
[6] Костић, М., Културни-историјска раскрсница Срба у XVIII веку, СКД Просвјета, Загреб 2010, стр. 156.
[7] Франкеова задужбина у Халеу развила је различите образовне институције, као што су латинска гимназија и Педагогијум (Грбић, Д., Дело Доситеја Обрадовића у европском књижевно-културном контексту, стр. 146–149).