Михалис Мариорас
Да ли ислам угрожава европску цивилизацију, да ли је могућ суживот муслимана и хришћана, који је смисао поновног претварања Свете Софије у џамију и сличним питањима разговарали смо с Михалисом Мариорасом, угледним професором Атинског универзитета. Он је религиолог и експерт за ислам, на универзитету предаје Ислам, Историју религија, Упоредну религиологију и Древну хеленску религију. Образовање је стицао на Универзитетима у Атини, Женеви, Фрајбургу и Марбургу. До сада је објавио Дијалог Западне и муслиманске исламологије о sharīʿa: I. Пророк и Закон у исламу, II. Традиција и Закон у исламу: sunna и sharīʿa (2014); На стазама ислама; муслимански приступи (2014); Преисламске религије Арапског полуострва: очекивано и непредвиђено (2015). А недавно су из штампе изашле још две његове књиге, Ислам: тражећи начине опхођења према муслиманима (2019) и Исламски фундаментализам: историјски и теолошки предуслови џихада (2020). То је био и непосредни повод да с њим поразговарамо, али, с обзиром да је сусрет хришћанског света са исламом већ дуго актуелна тема, непосредни повод нам и није био неопходан.
Пре него што је проглашена пандемија новог корона вируса, ударна вест на свим домаћим и већини светских медија била је насилни покушај уласка великог броја миграната у Грчку преко копнене границе са Турском. После дугогодишњег, спорадичног али константног преласка миграната из Африке и Азије на Европски континент, била је то најинтензивнија и недвосмислено политички изманипулисана операција, која је код многих подстакла осећање страха. Поново се поставило питање да ли је Европа у опасности од ислама, да ли ће досељеници из Африке и Азије радикално изменити постојећу структуру становништва, те да ли ћемо постати жртве исламских фундаменталиста. Које је Ваше виђење ове ситуације?
Пре свега бих желео да истакнем да не треба чекати да пандемија прође па да се ова тема врати у политичке агенде. Постоје питања којима се треба константно и систематски бавити, а једно од њих је однос европске и исламске цивилизације. Њихова интеракција није нова појава. У постколонијалистичкоj Европи имамо велике групације муслимана, попут Турака у Немачкој или оних из земаља Магреба у Француској, а чији број није занемарљив. Само у Грчкој муслимани чине 10% становништва. Дакле, питање муслиманског становништва у Европи није ни ново ни пролазно ни занемарљиво, и због тога му треба приступати темељно и систематски.
Избегличка криза и велики прилив миграната махом муслиманске вероисповести у Европу, с једне стране, и терористичке акције у име Алаха, с друге стране, код обичних људи оправдано изазивају страх који прелази у исламофобију. Међутим, прави узрок тог страха јесте опште непознавање исламске религије. О муслиманима, којих је скоро 2 милијарде на светском нивоу, и даље преовладавају предрасуде и стереотипна мишљења. То нам потврђује и све већа подршка коју у Европи имају популистичке партије са антимигрантском реториком.
Али терористички напади стоје као чињеница.
Наравно. Када пишем и говорим о исламу, не покушавам ни у ком случају да оправдам злочине. Настојим да, с једне стране, прикажем ислам онако како га сами муслимани схватају, док, с друге стране, одвајам појаву тероризма и истражујем њене стварне узроке. Исламски радикализам и тероризам заокупљају међународну јавност на многим нивоима, али нису настали 11. септембра 2001. На овакав развој догађаја су утицали многи фактори, религијски, философски, етички и политички. Најпре је то начин на који су тумачи Курана својим теолошким говором оправдали исламски радикализам и озаконили дејства џихадиста. Затим су ту и значајне организације, попут Муслиманског братства, које су на различите начине подстицале радикализацију муслимана.
Треба имати у виду и мотиве који покрећу џихадисте који су рођени и одрасли у Европи, а који углавном нису верског карактера. Значајан утицај су имала политичка кретања током Хладног рата када су се велике силе, пре свега, САД и СССР, уплитале у унутрашња питања муслиманских земаља, не само на дипломатском нивоу, него и делатно, опремајући их најсавременијим оружјем. Тако су на пример Совјети подржавали Египћане и Сиријце, а Американци Израелце. Тиме је национално-религијски арапско-израелски сукоб продубљен и интензивиран и на међународном политичком плану.
Међутим, главни узрок радикализације муслимана почива у политичким системима власти у исламском свету, који нису успели да се еманципују и ослободе непотизма и других лоших особина. Политичка, и најчешће и религијска елита, ради сопственог интереса одржавају у животу потпуно извитоперене режиме, науштрб целокупног друштва. Управо из тог разлога, са исламским радикализмом и џихадистима ће се с успехом суочити једино сами муслимани. Само исламско буђење може довести до уништавања исламског екстремизма. Питање је само да ли исламска духовна, религијска и политичка елита могу муслиманима да предложе неку визију и духовну алатернативу, нарочито младима.
Терористички напади или снимак Џихади Џона који сече главе, с разлогом уливају страх Европљанима и то су слике које је тешко превазићи. Међутим, није добро ни то што је основна реакција западних земаља употреба оружја. Када неки председник САД има проблема на унутрашњем плану, олако нападне неку источну земљу не би ли подигао свој рејтинг. Али насиље ни на ком нивоу не решава проблем. За то је потребан дуготрајан и синхронизован напор обе стране, и у том процесу образовање игра најзначајнију улогу. Терористичке акције су политика, а не религија, и стога је потребно да сами верници ограниче екстремисте. Истина је да су фанатични муслимани мањина у односу на оне разборите. Али управо ти разборити треба сами да реше проблем фанатика унутар своје вероисповести.
Да ли то значи да ислам, по својој природи, није агресиван?
Уопштено говорећи, религије ублажавају људске страсти. Када се ислам појавио, почетком 7. века, сви одрасли мушкарци су носили оружје. Тако у Курану пише да силом треба освајати територије или кажњавати невернике. Међутим, данас је важан начин тумачења и употребе оваквих и сличних одломака. Јевреји Ционисти, на пример, прихватају употребу силе у освајању територија које им је Бог подарио, позивајући се на Књигу поновљених закона. Али, ако у то верујеш 2020, онда нешто није у реду.
Исто тако су и муслимани који желе дословну примену агресивне реторике Курана, промашили епоху. Опет, док ISIS своју реторику оправдава Кураном, с друге стране продаје део по део Палмире на црној берзи старина и згрће новац трговином нафте, што је пракса која са Кураном нема никакве везе.
Један од основних аргумента противника ислама јесте уверење да ће таласи миграната поништити националне и европске друштвене карактеристике. Шта Ви мислите о томе?
То је махом реторика данашњих популистичких партија које своје присталице стичу потхрањивањем исламофобије код Европљана. Залажу се за секуларну државу управо да би оспоравали верска права муслиманима, а политичке поене стичу ширењем страха и предрасуда. Почетком 2010-их, Никола Саркози је поставио питање: „Ко је данашњи Француз?“ Исто питање се може поставити и за Европљане. На њега треба да одговори свако за себе. Ако узмемо на пример Грчку, генерација наших родитеља и предака би одговорила превасходним истицањем хришћанског и православног идентитета. Али можемо ли ми да дамо исти одговор?
Треба да се запитамо какву Европу желимо у будућности. Кажемо да је наш идентитет хришћански. Добро, зашто онда не одлазимо у цркве? Муслимани нас у томе спречавају? Они нас удаљавају од сопственог идентитета, обичаја, предања? Смета нам што се Хасан поред нас моли Богу пет пута на дан. А шта ми радимо? Ко је заправо крив и до кога је?
Хришћански и јудео-хришћански идентитет на који се позивају популисти не спада у религијске категорије, него је постављен као цивилизацијска одлика Европљана насупрот исламском идентитету. Европа је некада изражавала визију која је надилазила економски ниво. Да ли је и данас тако и да ли се данашња визија Европе може и сме заснивати на идентитету који није сам по себи позитиван него се одређује као противан другом и другачијем?
А који би одговор на питање идентитета могли да дају мигранти?
Погледајмо најпре начин одевања муслимана који се налазе у Грчкој. Већина жена не покрива главу, као што и већина мушкараца не носи традиционалну ношњу, нити носе браду а брију бркове, што је симбол фанатизма. У избегличким и мигрантским камповима не видимо такав, него напротив, западноевропски начин облачења. У великој већини, ови људи нису фанатичне присталице ислама и према њиховом стилу живота можемо закључити да њихов идентитет није толико удаљен од западно-европског.
Ви, дакле, не видите неку посебну опасност од миграната?
Као што рекох, треба најпре да сагледамо да ли су Грчка и Европа у опасности од сопствених негативности. Када се поставља питање да ли је Европа хришћанска и да ли ће таква остати, треба да узмемо у обзир чињеницу да су цркве у Европи све празније због тога што су људи све секуларизованији. С друге стране, у неким областима Енглеске, Немачке, или чак у центру Атине, број миграната је поражавајући. Сабирају се толико бројне групе становништва да формирају гето.
Када је дошло до великих сукоба у предграђима Париза, 2011–2012. године, мислили смо да је реч о сукобу између Француза и муслимана. Међутим, показало се да су ти сукоби имали друге, друштвено-економске критеријуме и узроке. У њима су учествовала и деца миграната која су била маргинализована у друштву. Многи од новорадикализованих муслимана су гурнути у радикализам под изговором њиховог исламског идентитета. Рођени су у европским земљама, прошли су европски образовни систем, и у неком тренутку су пошли путем исламског тероризма. Дакле, целу ситуацију треба сагледати са свих друштвених аспеката. Постоје бројне опасности и ризици, али они нису искључиво религијске природе.
Да ли је по Вама могућ суживот са муслиманима?
Да, али под условом да свако учини корак ка заједничком животу. Мигранти треба да схвате да се налазе у другачијој средини, и да се у складу са тим понашају. С једне стране, недопустиво је искориштавање тих људи, као што смо на пример у Грчкој 1990-их искориштавали раднике из Албаније. Али и досељеници треба да се потруде да се уклопе у ново друштво. У Грчкој имате Пакистанце и Авганистанце који су овде већ десет година и не говоре грчки језик. Нико не тражи да престану да буду муслимани, али је потребно да се укључе у друштво.
Добар пример суживота на европском нивоу јесу муслимани у Тракији, у североисточној Грчкој, који следе своје традиције, али су и уклопљени у друштво. Исто тако, у Грчкој имамо и мигранте који су дошли пре тридесетак година да студирају или раде. Њихова деца су муслимани, али су се родили овде, говоре грчки језик и образовање су стекли у овој земљи. Осим по религији, ни по чему другом се не разликују од својих вршњака и школских другова. Дакле, питање суживота се не тиче само воље конкретне друштвене заједнице да прихвати мигранте, него зависи и од њих самих и њиховог настојања да се уклопе у друштво у којем живе.
И први мигранти из Грчке у Немачку или Америку, били су прости радници који нису говорили немачки или енглески језик, а сав зарађен новац су слали и трошили у својој домовини. Међутим, њихова деца су данас равноправни учесници немачког или америчког друштва, учествују активно у културном и политичком животу, а разликују се само по томе што су православне вероисповести. Верујем да је исти случај и са мигрантима који су из Србије отишли у земље Западне Европе, и њиховим потомцима.
У случајевима које наводите, матичне земље имиграната и оне у које су се настанили припадају истом цивилизацијском миљеу. Када је реч о људима из муслиманских земаља, разлике у менталитетима су некада много дубље, и нарочито се испољавају у односу према женама и њиховом положају у друштву. Како се поставити према тим проблемима?
Захтев исламске неорадикализације, која је све присутнија на Западу, нарочито међу младим Европљанима, јесте преовладавање ислама кроз глобално успостављање исламске umma и свеобухватну примену sharīʿa. То би, међутим, значило да се положај жене муслиманке у Европи ставља под одређена ограничења која драстично умањују њена права у поређењу са осталим женама западног света. Јасно је да се у европским земљама ни у ком случају не може прихватити паралелни правни систем исламске sharīʿa којим би се допуштало понижавање женске личности, реторика нетолеранције било које врсте, или пак и најмања редукција основних принципа западног друштва.
Најважнији задатак за све, било да су муслимани или не, јесте очување традиције, историјске свести и континуитета, али уз истовремено обезбеђивање одрживе и плодоносне коегзистенције засноване на принципима правне државе, људских права и цивилизацијских достигнућа.
Како у том контексту коментаришете одлуку турског председника да Свету Софију преиначи у џамију?
Турска је овим чином недвосмислено одабрала поновно усмеравање, како своје спољашње политике тако и својих суштинских ставова, на сваком нивоу, са европских токова према евроазијском фронту, онаквом какав се формирао у данашње време. Турски председник је тиме директно оспорио кључне изборе лаицистичког визионара и „оца Турака“ Кемала Ататурка, усвајајући најконзервативније, анахроничне и верски фанатичне ставове екстремних исламистичких кругова Турске, који припадају ширем идеолошком оквиру Аднана Медереса, Тургута Озала и других. Због тога би институције и организације посвећене заштити људских права, очувању светске културне баштине и нарочито слободе вероисповести, требало да предузму одлучну, синхронизовану и вишеслојну акцију против ове очигледне неправде науштрб светске историје и цивилизације, која је за сваку осуду.
