Владика Максим, Гримизна арбореална месечина, 2024.
Зар може из истог извора тећи слатко и горко? (Јк 3, 11)
Током последњих деценија чуо сам низ убедљивих наратива о хитној потреби да савремено човечанство усвоји један другачији етос који ће му помоћи да превазиђе савремену еколошку кризу, тј. проблем који прети земљи као Божијој творевини. Укупни став према овом питању у свету је почео да се мења објављивањем, сада већ класичног, чланка у часопису Сајенс (Science), који је 1967. године објавио амерички историчар Лин Вајт млађи под називом „Историјски корени еколошке кризе“. Овај чланак је указао на одговорност хришћанске теологије за настанак очигледног еколошког проблема. Уместо да правилно схвати сликовити језик библијске повести о човековој одговорности за приношење творевине њеном Творцу, хришћански теолози, махом на Западу, уздигли су људско биће изнад осталих створења и погрешно протумачили Божији позив човеку да влада над творевином као заповест Адаму и Еви да „покоре земљу”.
И мада се Вајтов чланак првенствено усредсредио на западну традицију и њене ефекте на природу, самокритика Истока није изостала. Православни су се огласили најпре Енцикликом коју је 1989. године објавио Васељенски Патријарх Димитрије који је јасно артикулисао интересовање Цркве за заштиту животне средине као један трајни задатак. Свети Синод Васељенског престола Константинопоља је одобрио предлог да се почев од 1989. сваке године објављује Патријаршијска посланица свим људима добре воље с позивом да се уздрже од оних активности које штете природи. У истој поруци сазнали смо да је 1. септембар, тј. почетак Индикта (=црквене године), посвећен молитви за заштиту и очување животне средине.
Православна екологија на вододелници култура
Од тада па до данас Православна Црква је показала да не може остати равнодушна пред еколошким проблемом. Убрзо су њени представници објавили низ студија, чланака и књига и организовали еколошке симпосионе. Разговори, које је најчешће иницирао и предводио садашњи Васељенски Патријарх Вартоломеј, фокусирали су се на проблем загађења Црног мора и његових главних река, Дунава, Дњепра и Дона, као и Босфора, а потом и Амазона. Научници су представили веома алармантну ситуацију како за опстанак подводне фауне и флоре, тако и за услове живота становника региона.
На који начин је Православна Црква сугерисала могуће решење? Најпре указивањем да је овај свет крхак, те да његов опстанак не треба узимати здраво за готово јер, хтели – не хтели, човечанство држи судбину овог рањивог света у својим рукама. Затим је указано на то да је еколошки проблем, у својој сржи, духовни проблем. Генерација православних теолога с краја прошлог века, укључујући и српске, избегла је конвенционална искушења својствена институционалној Цркви: заводљиви дремеж који води у анахронизам и изолационизам. Одлучно су позвали на препознавање специфичне литургијске визије чији се језик и наратив разликују од научне анализе са тенденцијом ка фрагментацији и специјализацији (овај приступ се полако превазилази).
Такође су скренули пажњу на аскетски етос православног Предања, истичући примере пустињских отаца код којих је смрт једне птице била довољна да изазове сузе у очима подвижника. Или пример преподобног Јована Колова из Египта који је из послушности према Ави Памву засадио сув штап и заливао га двапут дневно, иако се вода налазила на удаљености око 12 миља. Три године касније, суви штап је процветао и претворио се у плодно дрво. (Угледни редитељ Андреј Тарковски је екранизовао ову тему у свом филму „Жртвоприношење”).
Треба рећи да су на еколошки проблем православни реаговали сасвим спонтано. Из дубине Предања навирали су начини суочавања које је само требало препознати. Примера ради, када је Владика Атанасије (Јевтић) чуо да је његов пријатељ, православни теолог и Митрополит пергамски Јован Зизиулас, иначе водећи православни еколог, предложио да православни уведу категорију „еколошког” греха (у смислу да тражимо опроштај због немарног или неправилног односа према творевини, недужним животињама и сл.), он је одмах рекао: „Ми смо то давно имали; мој отац би туговао када би ударио свога вола”. Тој еколошкој, а јеванђелској, свести Атанасије се учио доцније и од Св. Јустина Ћелијског, који му је као младом јеромонаху, једне године уочи поклада, писао: „Сутра су ‘Прочке’. И птице се у гори опраштају, говорили су наши стари, и тако пренели и нама еванђелско и апостолско предање”.
У истом писму, на потресан начин, у духу Старца Зосиме и јунакâ Достојевског, Јустин је прешао на своју „еколошку” исповест, индикативну за наше данашње потрошачко друштво, рекавши: „Опростите, драги ми оче Атанасије, све што у животу сагреших небу и земљи, и свакој птичици и свакој травчици, јер је пакао сваког мог греха страшан и страшилан за сваку твар Божју. А свака је твар безгрешна, јер у сржи логосна. Зато сва твар уздише и тужи са нама и због нас [Рм 8, 22]; тужи, и тугом нас својом оптужује као убице који извршише, и непрестано врше покољ безгрешних твари Божјих, увевши у земаљски свет три ненасита злотвора: грех, смрт и ђавола. А са њима и за њима – пакао.” (Писма, књ. 1, Београд 2020, стр. 123)
Свети Јустин је у чувеним Философским урвинама позивао на стицање „макрокосмичког осећања света”, јер је човек „саздан Богом као макрокосмичко биће… Стога човек, непоремећен и неразбијен грехом, осећа органско јединство свих твари: и радости и туге твари он осећа као своје, јер на неки тајанствен начин он носи у себи судбину свих твари.” (Философске урвине, стр. 79). (Почетком 21. века, та еколошка свест се „примила” међу ђацима Призренске богословије, који су се од Аве Јустина, Владике Атанасија и својих професора научили да загађивачи природе, тровачи река и сл. треба да добију епитимију да би се „уразумили”).
Указивање православних теолога да се еколошки проблем реши поштовањем народног и аскетског предања није далеко од настојања савремених еколога да примене принципе очувања животне средине које практикују домородачки народи и културе. Многи еколози истичу дубоку и јединствену везу коју ове заједнице одржавају са природом, представљајући их не само као становнике земље, већ као њене посвећене чуваре. Ова перспектива је од значаја у данашњем времену, када неконтролисано експлоатисање и уништавање животне средине и растућа криза климатских промена представљају озбиљне ризике за еколошко здравље планете.
Указао бих на неке поуке које проистичу са једног еколошког скупа. У Бразилу је од 14. до 21. јула 2006. године одржан међународни научни колоквијум посвећен заштити природног окружења Амазона, под називом „Река Амазон: извор живота”. Овај скуп је окупио око 120 верских вођа различитих деноминација, теолога, научника, стручњака и политичара из десетак земаља, на броду који је путовао реком Амазон. О каквим порукама је реч? У недостатку мудрости, најумнији научници света обратили су се домороцима.
Поглед домородачких народа: лекција за наше друштво
Домородачке заједнице су познате по својој дубокој повезаности са природним светом. Овај однос је у оштром контрасту са доминантном (углавном „западном”) парадигмом, која често позиционира људе изнад природе над којом они господаре и коју експлоатишу. Домородачке културе себе виде као интегралну компоненту екосистема. Овај доживљај јединства ствара снажан осећај одговорности и бриге за животну средину, препознајући да је добробит људи дубоко повезана са еколошким здрављем планете. Несумњиво, овај поглед на свет превазилази културну сферу и обухвата духовну димензију. За многе домородачке групе, земља има свештени значај, а њихове културне традиције, наративи и праксе су дубоко испреплетене са животном средином. Ова духовна веза их обавезује да ревносно управљају земљом, чувајући је за добробит будућих генерација. Њихов приступ често наглашава одрживост и еколошку равнотежу, стојећи у оштром контрасту са екстракционим и експлоататорским праксама присутним у индустријализованим срединама.
Модерна друштва, укључујући и српско, могу извући критичне лекције из домородачких начина интеракције с природом. Један од кључних аспеката је реципроцитет. Домородачке заједнице су, сасвим природно, у реципрочном односу са својом околином, пажљиво извлачећи ресурсе и обнављајући земљу на разне начине, укључујући и обредну димензију (благослов, молитва и сл.) Овај модел је антиподан потрошачком менталитету који је распрострањен у савременим друштвима, што је довело до велике еколошке деградације, међу које спада утицај ископавања литијума на животну средину.
Поред тога, наглашен је значај заједнице и саборне одговорности својствене домородачким културама. Одлуке о коришћењу земљишта и управљању ресурсима се разматрају колективно, наглашавајући дугорочне последице и добробит целокупне заједнице, укључујући и људске и нељудске чланове. Овај заједнички приступ осигурава разматрање различитих перспектива и настоји да се постигне равнотежа између људских потреба и еколошких захтева.
Домородачки системи знања, често називани „традиционално еколошко знање”, обилују одрживим стратегијама управљања животном средином које су усавршаване током векова. Ове праксе укључују контролисано паљење вегетације рада здравља шума, ротациони узгој у пољопривреди ради очување плодности тла и коришћење аутохтоних биљака у медицинске сврхе. Такве стратегије су омогућиле домородачким заједницама да очувају виталност својих екосистема чак и у условима спољашњих притисака и променљивих услова животне средине.
Духовна димензије очувања животне средине: прихватање домородачке и аскетске мудрости
Шта нам једно органско усвајање овог дубоког знања древног аскетског предања и домородачког искуства дарива када је реч о стратегијама и политици животне средине? Поштујући и укључујући ову мудрост, савремено друштво може да развије одрживије и делотворније методе за очување и обнову животне средине. Препознавање домородачких народа као незаменљивих савезника у борби против климатских промена, грубе експлоатације и губитка биодиверзитета је од суштинског значаја, јер њихово знање нуди практична решења која су истовремено еколошки оправдана и културно поштована.
Духовне димензије домородачког управљања животном средином такође пружају значајне увиде за наше савремено друштво. За многе домородачке културе, брига о земљи превазилази практичну утилитарност, приближавајући се свештеној обавези да се узнесе слава Творцу и ода почаст творевини. Ова духовна перспектива удахњује у еколошке подухвате осећај поштовања и преданости, преображавајући еколошке акције од обичне неопходности у дела дубоког духовног значаја и захвалности.
Поновно увођење духовне димензије у старање о животној средини може подстаћи дубљу преданост очувању земље. Гледање на животну средину не само као на ресурс, већ као на светињу поверену на чување, инспирише дубље поштовање и посвећеност њеној заштити. Овај помак би могао катализовати значајније и ефикасније еколошке иницијативе, подстакнуте поштовањем и љубављу, а не само страхом, интересом или обавезом.
У древној књизи монашке мудрости под називом Старечник стоји како је ђаво једном видео неког монаха да седи и не ради ништа. Питао га је: „Монаху, шта радиш овде?“ Монах одговори: „Чувам (ово) место” (τὸν χῶρον φυλάττω). „Чувам ово место” је одговор са језгровитим теолошким – и еколошким! – значењем које подсећа на Божију заповест човеку у Књизи Постања (2,15) „да чува” рај.
Желим да нагласим критичну важност лекције домородачких народа и аскетских отаца као чувара природног света. Њихова интимна веза са земљом, у комбинацији с одрживим праксама и духовним погледом на свет, пружа снажан модел за оживљавање здравља наше планете. Прихватањем оваквих поука, савремено друштво може напредовати ка складнијем и одрживијем односу с природом, осигуравајући напредну, животно одрживу средину за будуће генерације.
Оваквим и сличним рефлексијама теологија и Црква може с пуним правом да позове свакога на преиспитивање његове интеракције с природом, заговарајући помак ка смиренијем односу, дубљем поштовању и приступу који је надахнут домородачком и аскетском мудрошћу. Како се суочавамо с изазовима 21. века, признавање и вредновање улоге домородачких народа и древних подвижника као истинских чувара земље није само корисно – оно је императивно за опстанак и добробит сваког живота на нашој планети.
***
Политичарима није нимало лако да установе систем вредности који би истовремено задовољио интересе људи и природне средине. Када, на пример, нека влада одлучи да отвори фабрику знајући унапред да ће она да загађује околину, образложење ће гласити да се у том крају тиме решава проблем незапослености. При том се тврди да ће штета нанета околини бити надокнађена искорењивањем сиромаштва. И ми видимо да чак и они међу најбољим светским политичарима или технократама не успевају да се изборе са таквим дилемама. И у њиховом случају мотивацијом управља користољубље. Најновији протести против литијума у Србији јасно показују да се таквом мотивацијом не може решити ни проблем екологије ни питање економије. Покрети за обустављање ископавања литијума ће, готово је извесно, учинити да користољубље једне владе устукне пред много племенитијим мотивима за народ у Србији и шире.
Налазимо се пред старом дилемом: остати у кули од слоноваче академских институција, окошталих духовних дворова и отуђених политичких елита или показати проницљивост – а зашто не и рањивост! – пред горућим питањима са којима се суочава природна средина? Генерација православних теолога из друге половине 20. века нам је показала да једино лична посвећеност еколошкој кризи на практичан начин може довести до благовременог оглашавања о егзистенцијалном еколошком проблему. У православном предању се опитно учи да ништа не служи човековом добру уколико то истовремено не представља благослов и за природу. Знање по себи јесте једна вредност, додуше не највећа, у животу и оно нас води у безизлаз када год изгубимо осећај светог и тајанственог у постојању. Духовна димензија еколошког проблема у данашњој Србији може на одлучујући начин утицати да се спречи еколошка катастрофа. То ће се десити ако се осмелимо да до краја „чувамо ово место” – да би оно нас сачувало!
На Св. Германа Аљаског, Кодијак (Аљаска),
9. августа 2024. године
