У многим причама и бајкама јавља се мотив разбијеног огледала. Дарко Танасковић лепо примећује да огледало по правилу разбијају они који нису задовољни ликом, који им оно верно и непоткупљиво приказује. Сећамо се сви бајке када је зла краљица разбила огледало, само зато што јој је оно рекло истину: да је сирота Снежана лепша од ње. Народна мудрост нас, кроз овакве приче и бајке, учи да разбијање огледала никако није начин да се поништи истина, коју оно верно преноси. Још мање да се улепша сопствени лик. Ниједан разбијач огледала није доживео срећан крај.
Такве народне умотворине се никако не односе само на измишљени свет. Много тога је опомињуће у таквим причама. За почетак, будимо барем опрезни са „огледалима“. Не покушавајмо их разбити или потпуно игнорисати веродостојност коју нам непрестано преносе. Њихова истина увек ће зрачити онима који (желе да) виде, поготово ако је реч о огледалима духовним и вечним.
У овом тексту ћемо говорити о недостатку здраве и искрене комуникације у савременом друштву, са посебним акцентом на ситуацију у Цркви. Видећемо како хијерархијски приступ са недовољно комуникације може имати негативан утицај.
Почнимо од чињенице да се у савременом секуларном свету веома лако може уочити све већа разлика између произвођача и корисника. Постаће јасно зашто о томе говорим. Насим Талеб у својој књизи „Кожа у игри“ пружа илустративне примере. Он, рецимо, каже да му је више од десет година било потребно да схвати зашто је њему као говорнику, као и многим другим говорницима, непријатно на сцени. Најзад је схватио да је разлог у томе што сценско светло бије говорнику директно у очи и самим тим ремети концентрацију. Сетимо се само да су тако некада извођена испитивања осумњичених: на осумњиченог се упери светлосни сноп и чека се да „пропева“. Међутим, усред предавања говорници не могу да идентификују проблем, па губитак концентрације приписују напросто томе што су на бини. И тако се пракса наставља. Зашто? Зато што они који предају бројној публици не раде на осветљењу, а инжењери расвете не предају бројној публици.
Ево још једног примера развоја одозго наниже. У северном метроу, железници између Њујорка и његовог северног предграђа, извршили су комплетан ремонт возова. Возови изгледају модерније, уредније и светлијих су боја. Али, уз ивицу седишта, поред зида, некада је био раван испуст где се могла спустити шоља јутарње кафе. Тешко је читати књигу с кафом у руци. Дизајнер (који се не вози возом, или ако се вози, не пије кафу док чита), мислећи да ће унапредити естетику, тај испуст је малкице искосио, тако да је сада немогуће спустити шољу на њега.
Ови примери нас доводе до много озбиљнијих проблема. Није наш највећи проблем то што архитекти данас пројектују тако да задиве друге архитекте, а нама (неповратно) остају накарадне грађевине и предмети који не задовољавају потребе корисника. Страшније од тога је то што ће неки стручњак у некој још озбиљнијој животној области направити нешто слично оном накошеном испусту, као побољшање – али на много вишем нивоу. Само зато што не познаје потребе оног „малог“ корисника, а нема ко да му их искрено (!) предочи. Самим тим ће и цена коју плаћамо бити драстично већа. То је када се рад раздвоји од својих плодова…Добијамо ситуацију где је појединац згодно одвојен од последица властитих поступака. Испаштаће неко други уместо њега.
У озбиљнију животну област дефинитивно спада она која се тиче наших душа. Последице у тој области можда нису у први мах уочљиве, али су дефинитивно изразито далекосежне. Осврнимо се само на проблем који је, у нашој помесној Цркви, веома лако уочити – велики број празних храмова на богослужењима. Чак и у примерима појединих добро попуњених храмова, поглед на укупан број становника је свакако поражавајући. Углавном је проценат људи који редовно иду у цркву не виши од 1%. Може ли то боље?
Засигурно би могло бити много боље, ако би постојала здравија комуникација од епископâ, преко свештеникâ и ђаконâ, до сваког верника понаособ. Комуникација у оба правца. За почетак, свештеници би могли помоћи епископима да створе реалн(иј)у слику о духовном стању народа. Кривци за то што немамо бољи поглед у огледало, смо углавном ми свештеници. Ми разбијамо огледала, да би епископима пружили идиличну слику, која свима нама (тренутно) одговара. Слику, налик оној коју је зла краљица желела да види у огледалу. Ево и на који начин.
Сетимо се само архијерејске Литургије у било ком месту. Свештеник данима раније позива (да не кажем тера) народ да дође тога дана, вероучитељи (само тада) доводе школску децу, окупљају се фолклорне играчке групе, певачки ансамбли, чувари Христовог гроба, кола српских сестара, бајкери итд. Спрема се ручак са прегршт кулинарских иновација и раритета. Председник општине стоји лежерно заваљен у левој певници.
Да се разумемо, ово је дивна слика – када би била спонтана. Нико добронамеран не би био против такве слике. Једино што бих чешће да видим председника општине у певници. Идеално би било да свештеник никога не форсира да дође на архијерејску Литургију. Добро би било да такву Литургију посебно ни не најави, како би епископ могао да види каква је ту ситуација сваке недеље. Да са нама подели реалност и свакодневицу. Тако се проблем идентификује. Тако се проблем решава. То је поглед у огледало. Јер, у противном, он може помислити како су нам цркве препуне, трпезе богате, вероучитељи посвећени, политичари побожни… Десиће се онда да се епископ, са пуним правом, чуди како локални свештеник не успева да постигне много више – а има такав народ око себе.
И као по правилу, када се заврши прослављање црквене славе, или неко освећење, ако се домаћину свештенику постави питање како је било, најчешћи одговор ће бити: „Добро је, владика је баш задовољан.“ Владика је задовољан јер смо му на огледалу окренули ону страну која увећава, па га тако убедили да је то наша реалност. А није. У крајњој линији, пита ли неко тај народ да ли је задовољан?
Лицемеран однос је, нажалост, постао начин комуникације свештеника са својим епископом. То је углавном говор препун околишања, при чему ми свештеници увелико демонстрирамо врлине које не поседујемо и осећања која не осећамо. Управо због овог прорачунатог приступа, прекомерним додворавањем и саме надређене доводимо у ситуацију да им буде неугодно, а још страшније – да буду у заблуди по многим питањима. Чак и поједини, на први поглед, добри гестови су лицемерни и носи у себи огромну дозу обмане. Отишло се корак даље. На пример, на поменутим богатим трпезама се понегде може уочити како домаћин износи потпуно другачију и значајно бољу храну за „главни сто“, а најбоље од најбољег пред епископа. Ниједан владика то, убеђен сам, није захтевао. Притом ми то и даље шаблонски називамо заједничком трпезом љубави?! Или је погоднији назив трпеза безукусног додворавања и лицемерја…
Имајмо у виду да је лицемерје грех који је нарочито противан познању Христа. За мене је лицемерје одсуство љубави. Лично никада не бих волео да ме неко близак и драг обмањује. Не бих волео да ме у заблуду доводи онај кога волим и у кога имам поверења. Ако сам у заблуди, то значи да ме је неко издао…
Стога, мислим да је једино решење да не обмањујемо ни себе ни друге. Решење је да свештеници прекину са праксом стварања лажне слике, у циљу додворавања својим надређенима. Како би било да „обичан“ верник каже мени шта га мучи, а ја да кажем своме епископу шта истински мучи и тог верника и мене? А зашто не, и епископ нама да каже ако има неких потешкоћа? На тај начин би се разлика између „произвођача и корисника“ са почетка текста, полако – али сигурно – истопила. Јер, да је неко комуникацију подигао на виши ниво, па оном дизајнеру рекао да се на тај испуст у пракси спушта кафа, верујем да га он не би искосио.
Само наивни и неупућени могу да помисле да је све идеално. Будимо реални, физички је неизводљиво да епископ буде увек на сваком месту и да допре до сваког верника. Из тог разлога и поставља нас. Наше је само да будемо искрени према свом духовном оцу. Ако не будемо искрени, нећемо ходити кроз живот на „веру непостидну, љубав нелицемерну, на испуњење премудрошћу“.