Natalija Rusecka, Pedesetnica
Hrišćanstvo je eshatologija. Ne može se reći da je nešto u Crkvi, u suštinskom smislu istorijsko a nešto eshatološko, reći da u hrišćanstvu ima mesta za nešto što nikako nije eshatološko je isto kao reći da u hrišćanstvu treba da bude nečeg nehrišćanskog… Eshatologija nije na kraju nego na početku.
U rabinskim izvorima, baš kao kod Vasilija Velikog, postoji predanje da je „Vek koji dolazi“ – „Olam haba“ istovremeno i prvi dan stvaranja koji prethodi „Sadašnjem veku“ – „Olam Hazeh“, koji nakon sedam eona-ciklusa ističe završavajući se opet onim istim prvim eonom koji je hronološki osmi a to je „Olam Haba“ vek koji dolazi, ili hrišćanski rečeno „budući vek“.
Dakle, u biblijskoj retropspektivnoj perspektivi, kraj je retroaktivni početak svega.
Dole je gore
Početak, pak, hrišćanske inicijacije je krštenje.
U krštenju su smrt i vaskrsenje sjedinjeni u jedan akt rođenja za večni život koje se odigrava primanjem Svetog Duha kroz simboličko pogrebenje sa stradalnim Mesijom (Slugom Gospodnjim) , a slučajevi, opisani u Delima apostolskim, gde predavanje Duha prethodi krštenju (Dap 10,47) par excellence pocrtavaju eshatološku dimenziju mesijanskog stradanja, svaki krštavani je „Sluga Gospodnji“ (Ebed Jahve, παῖς Κυρίου).
„U krštenju se ispunjavaju obećanja našeg saveza sa Bogom – piše Zlatoust u svom tumačennju Jovanovog Jevanđenja – sahranjivanje i smrt, uskrsnuće i život; i ovo se dešava odjednom. Jer kada uronimo svoje glave u vodu, stari čovek je sahranjen u grobnici ispod i potpuno je potonuo zauvek; a kada ih ponovo podižemo, novi čovek se uzdiže na njegovo mesto – Zlatousti nastavlja – Da bismo pokazali da ono što govorimo nije nikakva pretpostavka, čujmo Pavla gde kaže: „Mi smo sa Njime sahranjeni krštenjem u smrt“; i opet, „naš stari čovek je razapet s Njim“; i opet, „mi smo zajedno zasađeni (σύμφυτοι) u sličnosti (ὁμοιώματι) Njegove smrti“ (Rim 6, 4–6).
Biljna metaforika karakteristična je za Jovana: npr. njive koje se žute za žetvu, a posebno značajana je metafora o čokotu i lozama, pa je u istom duhu i slika zajedničkog zasađivanja mesijanske zajednice u sličnost Mesijine smrti karakteristična za jovanovsko maloazijsko predanje: „Zaista, zaista vam kažem: ako zrno pšenice padnuvši na zemlju ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, rod mnogi donosi“ (Jn 12, 24).
Ovde mnogi rod donosi baš umrlo seme i upravo oni koji su već mrtvi su ti koji su plodni!
Šta više „revolucionarna mržnja prema datostima života takvog kakav jeste a ne reakcionarni „vitalizam“, znak je novog neuništivog života: „Ko voli život svoj izgubiće ga, a ko mrzi život svoj na ovome svetu sačuvaće ga za život večni“ (Jn 12, 25).
Takav hrišćanski post mortem anti-etos Pavle sažima svojim čuvenim rečima: „Vi ste, naime, umrli I vaš život je sa Mesijom sakriven u Bogu“ (Kol 3, 3).
Zlatousti nastalja: „Krštenje se ne zove samo krštenje, već se krst naziva krštenjem. Krštenjem (βάπτισμα), kaže Hristos, kojim sam ja kršten (ὃ ἐγὼ βαπτίζομαι), krstićete se (βαπτισθήσεσθε – Mk 10, 39) a meni se treba krstiti krštenjem (βάπτισμα δὲ ἔχω βαπτισθῆναι – Lk 12, 50), koje vi niste poznavali…“
Nisu smrt i vaskrsenje sjedinjeni samo u krštenju, ovaj obrazac je princip čitave eshatološke anticipacije kao takve.
Mesijanski akti: Stradanje i Smrt, Vaskrsenje, izlivanje Duha, Parusija, I njihov kosmičko istorijski učinak: sud – tranzitna kriza starog i spasenje – apokatastaza novog, to su fakti koje biblijska tradicija vidi kao jedinstveni trans-temporalni događaj.
A uobičajeni svetopisamski naziv za takav mesijanski događaj je: dan Gospodnji. Suštinska crta pod kojom su svi ovi činovi sažeti je Hristova krsna smrt, koja je u maloazijskoj tradiciji praznovana 14. Nisana – aprila, kao jedinstveni praznik smrti i vaskrsenja: „Krsno-vaskrsna Pasha“.
Za apokaliptičku tradiciju Hristova smrt je izrazito eshatološki događaj, i kako bi se to osetilo dovoljno je setiti se da je centralna figura iz Jovenovog Otkrivenja: zaklano jagnje – koje je baš zato i Lav.
Mrak je svetlo
Joil opisuje dan Gospodnji kao „Dan kada je mrak i tama, dan kada je oblak i magla; kako se zora razastire povrh gora tako ide…“ (Jl 2, 2). I slavno mesto koje Dela apostolska navode kao tumačenje pedesetnice „sunce će se pretvoriti u tamu i mesec u krv“ a koje Otkrivenje navodi u vezi sa šestim pečatom: „I videh kad otvori šesti pečat, nasta zemljotres veliki, i sunce posta crno kao vreća od kostreti, i mesec kao krv“, posle čega neposredno sledi obeležavanje Božijih slugu pečatom i viđenje mnoštva naroda pred prestolom i pred Jagnjetom…
Sasvim je jasno da je u pitanju referenca na Hristovo stradanje radi svih koje se neposredno povezuje sa Carstvom Božijim, uz obeležavanje svih članova mesijanske zajednice arhijerejskim pomazanjem tj. slovom Tau (Margaret Barker, Great High Priest: The Temple Roots of Christian Liturgy) kakva je bila praksa u vreme prvog hrama što nam govori da su sada svi članovi Crkve arhijererji u velikom arhijereju Hristu čije su oni telo, i evharistijom koja se u najranijem tekstu koji nam navodi reči ustanovljenja, Prvoj Poslanici Korinćanima, povezuje sa Mesijinom smrću kao znakom njegovog prisustva na večerama mesijanske zajednice u Duhu, kao i sa njegovim konačnim dolaskom.
Apostol Pavle, čak, čitavo hrišćansko predanje svodi na prostu mesijansku sinegdohu: smrt Mesije i anamnezu te mesijanske iskupljujuće smrti u njegovoj prisutnosti u Duhu, uz anticipaciju njegovog konačnog dolaska: „Jer ja primih od Gospoda što sam vam i predao, da Gospod Isus one noći kad beše predan (predanje ovde treba shvatiti u vezi predavanja samog Mesije na smrt) uze hleb. I zahvalivši prelomi i reče: Uzmite jedite ovo je telo moje koje se za vas lomi (što je očigledna referenca na krst); ovo činite u moj spomen. Isto tako i čašu posle večere govoreći. Ova je čaša Novi Zavet u mojoj krvi (takođe referenca na krst); ovo činite kad god pijete u moj spomen“ (1Kor 11, 23–25),
Potom sledi sledi Pavlov važan hermenutički zaključak koji mesijansko predanje svodi na fundamentalnu evharijsktijsku praksu, čije je značenje objava Hristove smrti u svetlosti njegovog dolaska: „Jer kad god hleb ovaj jedete i čašu ovu pijete, smrt Gospodnju objavljujete dok ne dođe“ (1Kor 11, 26).
U ovom najstarijem evharijstijskom dokumemtu Pavle čini isto što, prema svedočennju kasnijh tekstova, čini i sam Hristos koji povezuje apokaliptičku tamu svojih stradanja sa svojim slavnim povratkom na oblacima u svojstvu danilovskog Sina Čovečijeg pod znakom krsta, kao nebeskim znamenjem dolaska tog istog Sina Čovečijeg (Mt 24, 29–30; Otk 1, 7).
Za greh, i za pravdu, i za sud!
Ukoliko želimo da sumiramo kakve egzistencijalne konsekvence događaj Pedesetnice ima po mesijanski proces, onda možemo izdvojiti tri dimenzije istog događa:
1. Sa jedne strane silazak svetog Duha leči greh svetskog solipsizma tako što imanentizuje transcendenciju (Rim 13, 9–10) kao međusobnu ljubav unutar mesijanske „Zajednice Svetog Duha“ (2Kor 13, 13). I tu imamo posla sa smislom Pedestetnice kao takve.
Ova konstituiše mesijansku zajednicu kao ljubavno telo Mesije: „Jer se jednim Duhom svi mi krstismo u jedno telo“ (1Kor 12, 13). Zato se taj presudni dar Duha, koji Mesiju čini prisutnim u svojoj zajednici i kroz nju u svetu, navodi u jednini. Mesijanska zajednica je „Posledlji Adam“ i „Drugi čovek (1Kor 15, 45–47), egalitarno subjektivizovan izvan svih smrtonosnih subordinacija hijerarhijski konstruisane prirode: „Nema više ni Jevreja ni Grka, nema ni roba ni slobodnjaka, nema više ni muško ni žensko; jer ste svi vi jedan u Hristu Isusu“ (Gal 3, 27–28)
Evocirajući u tom kontekstu, u svom tumaćenju Jovanovog Jevanđelja Poslanicu Korinćanima, Sv. Jovan Zlatoust tvrdi kako se reč o tome da Adam nakon Hristovog Vaskrsenja više nije tek duša živa nego Duh koji oživljava, odnosi na to da sada svaki čovek u Mesiji ima moć da daje život drugima. On u prilog takve tvrdnje navodi apostole koji su podizali mrtve, što ne treba čitati kao „moć“ koju Bog daje članovima neke njemu verne grupe, već kao lanac kontrainterpelacija koji se prostire kroz najsiroviju putenost smrću telesno deindividualizovanih (raspadnutih) i istovremeno simbolički individualizovanih (izdvojenih) bića, kao silu u nemoći koja snagom svog poziva budi umrle u mesijansku zajednicu sačinjenu isključivo od onih koji su već prošli kroz kapije smrti i snagom životvorne antiideološke kontrainterpelacije ušli u kolektiv živih u zajednicu neuništivog života jednih za druge, jednih uz druge, jednih sa drugima. Zajednicu kakvu najbolje izražava Hajdegerov termin (iz Bića i Vremena) „mitsein – sabiće“.
Dakle, Sabiće, zajedničko biće je život onih koji nisu sliveni u nekakvo jedno biće već je svako biće ponaosob sabiće sa Drugim bićem (kako je to divno elaborirao Žan Lik Nansi u Udelovljenoj zajednici). Zajednica može biti samo život i to zajednički život koji se deli oživotvoravajući sve koji međusobno dele svoja tela i duše. Ovo opštenje je blago, sakriveno u glineninm sudovima naših, po sebi, fragilnih jedva živih tela, u kojima ipak žubori neuništivo živo zajedništvo postajući u nama izvor vode koja teče u život večni.
2. Sa druge strane, za razliku od jedinstvenog dara Duha, različite harizme predane pojedinim članovima mesijanskog kolektiva jesu darovi Duha koji su navedeni u množini (1Kor 12, 28–30) i imaju funkcionalni karakrter u službi održavanja ljubavnog zajedništva unutar mesijanskog kolektiva, pozvanog da se proširi na sve, ukidajući tako sebe kao posebnu i izdvojenu pravednu stvarnost.
Ovde treba biti naročito oprezan. Izuzetene harizme i darovi Duha kao svoj pečat imaju krst i prema tome pokazuju se u vernima kao nemoć a ne kao moć: „Jer gledajte braćo na vas pozvane… nema tu mnogo moćnih… nego što je slabo pred svetom i poniženo izabrao je Bog da posrami moćnike“ (1Kor 1, 27–28).
Za Pavla je i Isusova biografija, uključujući eventualna čuda, bez ikakvog značaja (2Kor 5, 16), ono što je važno je to da je On „objavljen u sili i po Duhu Svetome za Sina Božijeg vaskrsenjem iz mrtvih“ (Rim 1, 4). On „iako je bio raspet po slabosti, ali živi po sili Božijoj; jer smo i mi slabi u Njemu, ali ćemo živjeti s Njim silom Božijom za vas (2Kor 13, 4).
Dakle, mesijanska spona koja nas ujedinjuje s Mesijom je slabost. Ona je spoljašnji znak i donji kraj Njegove eshatološke sile koja živi u Njemu i u drugima „za nas“. Prema tome, i naša slabost je za druge Sila Božija.
Naša veza sa drugima je intimna, ali nije privatna već je lična aprorprijacija plodova Duha darovanih mesijanskom kolektivu. Možda je tu najumesniji Lakanov neologizam „ekstimno“, koji bi u ovom slučaju mogao označiti intimu kakva nije zatvorena u narcistički odnos proširenog sopstva, već ima spoljašnji zajednički karakter i društvene konsekvence, tako da je unutrašnji čovek neuništiva društvena spona nove zajednice uprkos njenoj izloženosti reakcionarnim stihijama starog sveta: „Zbog toga… ako se naš spoljašnji čovek i raspada, ipak se unutrašnji obnavlja iz dana u dan“ (2Kor 4, 16).
Stih koji sledi nakon ovog je od izuzetnog značaja za pojašnjenje veze između stradanja i slave u Duhu: „Jer naša prolazna nevolja – ne prosto prirpema nam, već -proizvodi/κατεργάζεται nam preizobilno i neizmerno večno bogatstvo slave“ (2Kor 4,17).
Ovo znači da nam „nevolja“ ne sprema slavu kao nagradu radi trpljenja, već da „proizvodi“ slavu, odnosno da je ona njen istorijski oblik, i samim tim znak Carstva Božijeg u istoriji a to je naravno znak Sina čovečijeg što nije ništa drugo nego krst.
3. Treći aspekt Pedesetnice, pored konstitutivnog dara Duha, i razdavanja harizmi čiji su znaci „slabost“ njihovih nosilaca a ne moć (2Kor 4,10–11; 4,9–13; 1Kor 2, 3, 1Kor 15,31) je revolucionarno delovanje sile suda Duha u modernom svetu.
Prema Svetom Jovanu Zlatoustom Duh „ide napred sa velikom silom i niko nije u stanju da spreči Njegovo nasilje“ (Omilija 26 na Jevanđelje po Jovanu).
Ili kako je to primetio Jakob Taubes u svojoj tezi o zapadnoj eshatologiji: „U ptolomejskom svetu vlada platonski eros, međusobno približavajući gornje i donje, dok u kopernikanskom svetu vlada Duh, težeći prema napred. Etos kopernikanskog (tj. modernog) sveta jeste etos budućnosti“ (Jacob Taubes, Zapadna eshatologija).
U meni nema ništa
Prema svemu što smo rekli Pedesetnica je i upad eshatologije u istorijsku prezentnost besciljnog dešavanja i njeno radikalno ispražnjenje od neprestane mobilizacije. Ono je u subjektima mesijanskog procesa delom zaustaljeno Sabatom Hristove smrti. Zato, kao što smo smo videli, Ap. Pavle evharistiju Crkve i eshatologiju povezuje sa Hristovom smrću: „Kad god jedete ovaj hleb i čašu ovu pijete, smrt Gospodnju obznanjujete, dokle ne dođe“ (1 Kor 11, 26).
Štaviše, Zlatousti besmrtnost Mesije izvodi iz besmrtnosti mesijanske zajednice a ne obrnuto! „Ako oni koji veruju u raspetoga ne iščezavaju, još manje će iščeznuti onaj koji je razapet… Onaj koji oduzima siromaštvo od drugih i sam je mnogo slobodniji od njega… Da li vidite da svuda potrebna vera? Jer On krst naziva izvorom života“ (Sveti Jovan Zlatousti, Omilije na Jevanđenje po Jovanu).
Dakle, mesijanska zajednica u Dan Gospodnji vrši spomen: ne Vaskrsenja, nego Hristove smrti! ali nipošto u tužnoj atmosferi (niti u tonu tzv. „radosne tuge“ asketa) nego u svetlosti Vaskrsenja i Parusije („Pobedničku pesmu pevajući, kličući, uzvikujući i govoreći“). Čak ni najtriumfalinija himnogrrafija crkve oličena u pashalnom kanonu tu nije izuzetak: „Hristos se javi kao čovek, bi nazvan bezazlenim jagnjetom (…) I bi narečen naša Pasha (…) kao jednogodišnje Jagnje dobrovoljno bi zaklan za sve, Pasha očistilačka (…) strada kao smrtan, i stradanjem smrtno oblači u krasotu besmrtnosti“…
Takođe i obratno, stihire Velikog Petka i Velike Subote već proslavljaju i Vaskrsenje: „Tebe koji se odevaš svetlošću… skide s drveta Nikodim… ridajući govoraše… veličam stradanja tvoja opevam tvoj pogreb sa vaskrsenjem kličući Gospode slava ti!“
Treba li podsećati na to da i sam vaskršnji tropar kaže smrći, a ne vaskrsenjem, smrt uništi?
Veza Hristovog Vaskrsenja sa Njegovom smrću, nije važna iz trivijalnog razloga: da je smrt, pošto mu hronološki prethodi svakako uslov Vaskrsenja. Ne to nije prosto samo tako, jer time bismo događaj Vaskrsenja potčinili ranije ustanovljenom zakonu smrti. Ova veza je važna pre svega zbog toga jer ona i nije ništa drugo nego povezanost, čak identičnost; Hristovog i opšteg Vaskrsenja (1. Kor. 15, 13). Jer opšte vaskrsenje ljudima je moguće iskusiti u anticipaciji, i praznovati samo pod znakom minusa: kao učešće u (našoj) sveopštoj čaši smrti (Mt 26, 42) ispijenoj od poslednjeg Čoveka (1. Kor. 15, 45) Hrista, koji je Vaskrsao iz mrtvih.
Dok je pompezno „prenaglašavanje“ Vaskrsenja ustvari diktatura „hrišćanske“ idealizacije, uzdizanje novog gospodara, novog početka, tiranije nove „harmonije“ koja će ubrzo da dominira nad nama: Bilo u obliku nekakve „pozitivne priče“, nekog „jevanđelja prosperiteta“, oduševljenja kreativnošću karakterističnog za neoliberalni kapitalizam, poverenjem u političare i eksperte, fasciniranošću originalnošću umetnika i sportista uz skriveni prezir prema „netalentovanoj gomili“ kakva nema uslove ni da se održi u životu a kamoli da se u tom životu istakne, a koja je ipak neophodna da bi se iz nje kao pozadine izdvoio neki „suvi genije“ (making one out of many), u formi mistifikacije preduzetničke genijalnosti meritokratskih izabranika koja se svodi na „sposobnost“ za ekstrakciju viška rada iz tela „glupih“ radnika koji troše manje nego što proizvode – što je sve, u suštini, isisavanje života iz ljudi i njegovo pretvaranje u mrtvi kapital, itd; ili pak tako što nam vera, kao i kapitalistički svet, više neće dopuštati čak ni da budemo nesrećni a da se zbog toga ne osećamo krivima. Jer zaboga Hristos je vasksao! Duh Sveti nam je Dat!
Suve kosti, čujte reč Gospodnju
Obećanje Duha Hristos je dao izvevši svoje učenike do Vitanije čije ime označava „Kuću patnje“. Duh je obećan izvan Jerusalima na ne-mestu favele isključenih: Gubavih, siromaha i grešnika (od kojih je jedan bio i voljeni Hristov drug četvorodnevni Lazar), u prostoru mizerizacije i pobune u kakav moć državnih aprata prinude nije nimalo rado zalazila.
Obećanje je ispunjeno, kao subverzija blizu hrama, u gornjoj sobi na Sionu, verovatno bivšoj sinagogi. Postoji priča da je vlasnik sobe bio Hristov tajni učenik farisej i knez Nikodim zadužen da se brine oko vode za jevrejske hodočasnike. U svakom slučaju Hristos jovanovske tradicije ka kome hodačasti „sve što je postalo“ tvrdio je da će iz utrobe svakog ko u njega veruje, kao iz istinskog hrama (Jez 47, 1–12) poteći reke žive vode (Jn 7,38). A Jevanđelje pojašnjava da se to odnosi na Duha koji će biti dat kad Isus bude proslavljen (Jn 7, 39) Isus je pak, po sopstvenim rečima, proslavljen u stradanju (Jn 13, 31).
Prema čuvenom Hegelovom aforizmu iz Fenomenologije duha: „Duh je kost“, a Kost se Hristova nije prelomila ni na krstu (Jn 19, 36).
Zato, najsažetije rečeno, ovo možemo preformulisati u tri reči: Duh je krst.
„Neka se pod znakom krsta tvoga satru sve neprijateljske sile“…
„Padaj silo i nepravdo, narod ti je sudit zvan!“
