Мајкл О’Брајен, Исус осуђен на Синедриону, 2005
На сајту спц.рс објављен је још један очајно неубедљив покушај да се релативизује, најблаже речено, нечасно држање „црквеног врха“ с обзиром на актуелну ситуацију у Србији, насталу, сада већ нема никакве сумње, након злочина који је картел, који је узурпирао нашу земљу, произвео у Новом Саду 1. новембра 2024. У форми еклисиолошко-морализаторског есеја, танкоћутни аутор попује „црквенослужитељима и теолозима“ који су, авај, пали жртвом „дневнополитичких матрица и терминологије“ и „одсуства елементарне црквености и саборне црквене свијести“, па „виши клир“ називају „црквеним врхом“.
„Црквени врх“ је, каже аутор, „Богочовјек Христос“. Црквени архијереји, а то су они које теолози са „одсуством елементарне црквене свијести“ називају црквеним врхом, „јесу они који могу појединачно и да погријеше, да донесу неку одлуку која би, по неким тренутним и овоземаљским мјерилима, била погрешна“. Међутим, теолози са „одсуством елементарне црквене свијести“ њих не треба да критикују због тих њихових брљотина. Зашто? Зато што Дух Свети те њихове брљотине може да „преобрази у добро и на корист саме Цркве“, док наречени теолози то не схватају пошто ствари посматрају полазећи од „свог парцијалног искуства и ’знања’“.
Ето тако.
Но, то није све. Оно што је најбоље у вези са овим текстом налази се на његовом почетку. Реч је о једној новозаветној епизоди, за коју би се могло рећи како је аутор узима за херменеутички кључ свога текста. И то му иде на част, пошто захваљујући томе из прве руке видимо како Дух Свети није само у стању да архијерејске брљотине преображава у славу цркве, већ и протојерејске.
Ево о чему је реч.
Наиме, да би показао како првосвештеничка благодат делује чак и када њен носилац тога није свестан и када јој је чак и супротстављен, аутор се позива на опис седнице Синедриона, до које је дошло одмах након васкрсавања Лазара (Јн 11), те на речи првосвештеника Кајафе и на тумачење које даје еванђелист: „Ви не знате ништа, нити помишљате да је за нас боље да један човек умре за народ, а не да сав народ пропадне. А ово не рече сам од себе, него будући првосвештеник оне године, прорече да ће Исус умрети за народ. И не само за народ, него и да расејану децу Божију сабере у једно“ (Јн 11, 49-52).
Свака част, без шале. Прво, ово јесте убедљив новозаветни аргумент у прилог тези да Дух Свети понекад може деловати и супротно намери и вољи оних кроз које делује. Друго, лик Кајафе је уистину одличан избор за опис тренутног држања српског „црквеног врха“. Наиме, и Кајафа и српски „црквени врх“ јединствени су у оцени да је релативизација страдања невиних жртава начин да се осигура „опстанак нације“ и „очува национално јединство“. Међутим, постоји само један проблем: из еванђелске приче ни на који начин не следи да њега, Кајафу, једнако као и српски „црквени врх“, због тога треба поштовати и не излагати критици.
Напротив.
Ако је судећи по могућем тумачењу једне параболе из Еванђеља по Луки, Нови завет нам недвосмислено јасно сведочи шта је о Кајафи мислио сами Исус. А ако томе додамо још једну епизоду из Лукиног корпуса, и то из Дела апостолских, видећемо шта су о њему мислили и како су га то „поштовали“ и Исусови ученици.
Први текст о којем је реч је Парабола о богаташу и Лазару (Лк 16, 19-31). Текст параболе налази се након низа критика које Исус упућује на рачун фарисеја и њиховог морализма за који се испоставља да је само маска за среброљубље. Парабола се може узети као наставак овог низа, али сада усмерен на њихове конкуренте, садукеје, са циљем да се покаже како је њихов порок један и исти. Наиме, према поменутом тумачењу, у богаташу из Параболе треба препознати управо првосвештеника Кајафу, припадника садукејске странке. Кајафа је био уистину веома богат и, будући првосвештеник, према старозаветним прописима, облачио се „у скерлет и у свилу“ – то је била његова првосвештеничка одећа. Теолози са „одсуством елементарне црквене свијести“ приметиће како би се могло рећи да је то и данас случај. Такође, овај је човек имао и „дом оца својега“, а у њему још петорицу браће (Лк 16, 27-28). Кајафа је, наиме, био зет првосвештеника Ане, а овај је имао још петорицу синова који су сви, поред њега и Кајафе, у низу били првосвештеници: Елеазар, Јонатан, Теофил, Ана и Матија. Будући садукеји и припадници јеврејске аристократије, они су били скептични према идеји да постоји било шта ван граница овоземаљског живота ка чему треба тежити, односно да се Божија благодат протеже преко границе смрти (уп. Лк 20, 27). Стога је Исусов одговор на ово њихово самозадовољно „веровање“ тако бруталан: реч је о језивом, посве „линчовском“ (memoria aeterna!), опису пакла коме нема ничег сличног у Новом завету.
Но, за нас је још једна ствар од кључне важности овде: Исус богаташа, односно Кајафу, није сместио у огањ Хада због тога што он није веровао у васкрсење, већ зато што је био неосетљив на страдање конкретног човека које му је читавог живота било пред очима. Без обзира на то шта је био узрок тог страдања, да ли је то сиромаштво, лепра или нешто друго, уколико ову параболу укрстимо са причом о васкрсавању Лазара из Еванђеља по Јовану, добићемо слику која нам недвомислено јасно показује шта је Исус осећао и мислио и како је поступао према онима који страдају, а како се односио према свету богатих и бахатих првосвештеника. Као и шта су они о њему мислили, те како су се према њему понели.
А да бисмо разумели како су то апостоли „поштовали“ Кајафу, није нам потребно никакво нарочито тумачење. Након што су Ани, Кајафи и „колико их год беше од рода првосвештеничкога“ (Дап 4, 6) сасули све у лице („Исуса… којега ви распесте… камен који ви зидари одбацисте“, 10-11), чланови Синедриона нису били довољно храбри да им се отворено супротставе, већ су им „строго запретили“ (17) да више не говоре. Теолози са „одсуством елементарне црквене свијести“ приметиће како би се на српском црквеном жаргону могло рећи како ово значи да су им „одузели благослов“ да говоре. Међутим, апостоли су им одговорили: „Судите, је ли право пред Богом да слушамо вас више него Бога?“ (Дап 4, 19).
