За „нарциса” знамо да је неспособан да се уживи у свет другог човека, јер он је „центар света”. Но, шта ако тај центар света, уместо појединца, постане институција? Шта ако је црквени врх већ Нарцис, самозаљубљени одраз сопствене светости, величанствена слика која лебди над верницима, која не схвата да је само одраз у води – обмана која се разлива чим се додирне?
Ако је Нарцис из мита био опседнут својом лепотом, црквени врх је опседнут сопственом непогрешивошћу. Његови представници не говоре у име Бога, већ у име слике коју су сами о себи створили. Њихов глас није глас Светог Духа, већ одјек властитог ега који се одбија од зидове храмова и олтара, појачан до божанске несумњивости. Они не упућују вернике на пут спасења, већ на пут слепе послушности, где је свака сумња јерес, а свака критика постаје напад на Цркву саму.
Мит о Нарцису нас учи да је његова казна била заљубљеност у сопствени одраз – не у стварног себе, већ у илузију коју је вода стварала. Слично томе, црквени врх не воли Бога, већ идеју Бога коју су обликовали према сопственој слици. Он ствара систем у којем је сопствени ауторитет божанска истина, а његова реч неприкосновена. Он верницима не дозвољава да мисле, јер мишљење може нарушити савршену рефлексију његове светости.
Но, баш као Нарцис, и црквени врх не види да се налази пред провалијом. Док год верници послушно одобравају изречено, док год одобравају и понављају речи без питања, одраз у води је стабилан. Али чим се појави сумња, чим се појави питање – талас стварности ремети слику. И тада црквени Нарцис показује своју праву природу: не божанског чувара истине, већ страшљивог чувара сопственог ега. Његова реакција није понизност, већ бес. Његов одговор није разумевање, већ осуда.
Ако Нарцис верује да је његова слика у води стварност, црквени врх верује да је његов избор (не)делања истина. И тако настаје обмана: док се верници позивају на трпљење, они себи осигуравају политичке и материјалне привилегије. Док се морална чистота проповеда са олтара, иза кулиса се крију корупција, злоупотреба и манипулација.
Да ли је грешка верника који су се усудили да погледају даље од слике у води? Они који не следе слепо, бивају проглашени отпадницима. Они који постављају питања бивају осуђени као неверници. Свако ко угрози огледало црквене власти, постаје непријатељ Бога. Али, баш као што је Нарцис на крају сагорео у сопственој илузији, тако и сваки систем који се темељи на лажи пре или касније доживи свој крај. Јер истина није у слици која се рефлектује, већ у води која тече.
Нарцис је умро јер је покушао да загрли сопствени одраз, несвестан да је то само илузија. Црквени врх се суочава са истим судбинским питањем: да ли ће наставити да се диви сопственом лику док га стварност не прогута, или ће се окренути правој светлости, оној која не долази из огледала моћи, већ из истинске вере и љубави према другоме?
