Црква Св. Тројице, Бостон. Фото: Џоан Витали
Социјална теорија у Православној Цркви није развијена у тој мери као што је у Католичкој и протестантским верским заједницама. Социолошко-социјална питања за њу нису суштинска и примарна питања.
Православна Цркве није и не треба да буде политичка сила. У друштвеној немоћи крије се њена највећа моћ. Својом природом и задацима она је изнад политичких, класних, националних и других структура у друштву.
То не значи да је аполитична и да је уопште не занимају друштвена питања. Напротив, Цркву занимају сва људска питања, од правде и мира до етичких начела и политичког поретка. Ипак, та питања имају условну и релативну вредност.
Примарни циљ Цркве јесте евангелизација и христијанизација друштва, спасење света од греха и смрти. У социолошком смислу, Црква је изразито друштвени феномен. Црква је „ново друштво“, „град који на гори стоји“, модел и образац сваког земаљског града и друштва.
Но, и поред тога, њена улога није да подржава било који друштвени поредак или да буде сва мобилисана за остварење циљева друштвених структура и идеологија. Њен задатак јесте да ослобађа људе и друштва у целини. Као и историјских окова, друштвеног институционализма и конституционализма, који је увек претња и изазов људском достојанству и слободи. Она открива свету и времену надисторијске, наддруштвене, трансценденталне циљеве и вредност. Открива оно што је крајње и последње, вечно и непролазно.
Између модерних друштава и Цркве на евро-америчком континенту данас више нема отворених непријатељстава и сукоба, али постоје суштинске напетости и противречности. Црква више не нормира јавни и друштвени живот. Она се налази на маргинама друштва или је и сама функционализована у кодове потрошачке идеологије прогреса.
Либерално-демократска друштва (друштва у „транзицији“ знатно више) свим силама настоје да свеукупни друштвени живот и институције „еманципују“ од црквеног утицаја и да Бога искључе као активног субјекта из друштвено-историјског процеса.
Код великог броја људи постоји уверење да Црква и грађанско (цивилно) друштво не могу заједно, да су то појмови који се искључују. У радикалној форми постоји дилема: или слобода или Бог. Код нас то има и педагошке импликације, што се показује кроз постављену алтернативу: или црквено или грађанско васпитање и образовање.
У нашој средини (и не само нашој) може се чути да су хришћанско и модрено неспојиви појмови. Да се с православљем не може у Европу, да је православље националистичко, конзервативно, усмерено према прошлости, а не ка будућности. Штавише, да је оно препрека либералним и демократским процесима.
Нажалост, ни Европска унија није још увек нашла одговарајући став према хришћанству и Цркви. Став који би био примерен њиховој историјској улози и њиховом значењу за Европу. А који би уједно одговарао природи световне политичке заједнице.
Модерна друштва нису антирелигиозна – она чак стварају разне облике секуларне религиозности. Али су у великој мери антицрквена и још више антиклерикална. Хришћанство се све више преображава у природну религију. Суочени смо са експлозијом паганске и магијске свести и религиозности.
Као што је свима познато, основни постулат хришћанске вере јесте вера у Свету Тројицу. То јест, учење да је хришћански Бог – тројичан Бог, да постоји као заједница три божанске личности – Оца, Сина и Духа Светог. Те три личности су једнаке (идентичне, партикуларне по природи). Те три личности једним бићем чини личност Бога Оца – и слободна, несебична и неограничена љубав. Свака личност Свете Тројице има свој непоновљиви лични идентитет. Лица Свете Тројице су различита, али делују сагласно, синергично, јединствено.
На првим страницама Библије говори се о томе да је човек икона Божија, то јест да је позван да постоји на начин на који постоји Бог. Другим речима, Света Тројица је модел и образац постојања Цркве, друштва и света.
Какве социолошке импликације има тај став хришћанске онтологије? Навешћу само неколико најзначајнијих категорија:
1. Православна теологија истиче једнакост (једнаку вредност) сваког људског бића по природи. То подразумева једнакост полова по природи и немогућност субординације међу личностима, народима, половима.
2. Поред једнакости људске природе, друго начело је начело плурализма (различитости). Различитост је природна датост. То значи да сваком људском бићу мора бити признат јединствени и непоновљиви персонални идентитет.
То начело не само што мора бити прокламовано већ мора бити и заштићено и поштовано. Негација различитости (плурализма) у суштини је негација слободе. Треба нагласити да то подразумева религијски, културни, национални и сваки други плурализам.
3. Треће начело је начело јединства (хармоније, сарадње, садејства, сагласја). Бог позива различите људе и народе, без изузетка и дискриминације, у заједницу са собом. Позива их да живе у јединству, слози, хармонији. Свет је позван да буде „космичка литургија“. Јединство човечанства није датост већ задатост, коначни циљ. То јединство не подразумева унификацију и једнообразност друштва, а још мање гушење и потирање личних националних, религијских и културних идентитета.
Хришћанско јединство је јединство у Христу-Истини, јединство у различитости или различитост у јединству. Вишевековно искуство Цркве показује да јединство без плурализма (различитости) на друштвеном плану проузрокује тоталитарни колектив, а различитост (плурализам) без јединства анархију, сукобе, деобе и непријатељства те, на крају, и смрт, међу појединцима, народима и религијама.
Садржај хришћанског поимања јединства чини љубав, а не саможиви интерес. Други за хришћане није нужно зло које треба трпети и толерисати због ових или оних разлога већ друга половина нашег бића, наш alter ego, брат, без обзира на то да ли је реч о другом у вертикали или хоризонтали.
4. Четврто је начело равнотеже на релацији Бог – човек, личност – заједница, један – многи, приватно – заједничко, јединство – различитост, локално – универзално, национално – мултинационално. То није увек било тако, али се од начела равнотеже никада није одустајало.
5. Начело аутономности (одвојености) Цркве и државе, али и свест о неопходности њихове сарадње. Тако је настала позната теорија о симфонији Цркве и државе на хришћанском Истоку.
6. Категорија самоограничења на свим плановима имала је важну улогу у историји источно-хришћанских народа и друштва. Поред самоограничења треба поменути љубав, праштање, помирење, идеју о светости и идеју провиденцијалног народа, коју треба разликовати од идеје изабраног народа.
7. Категорија мучеништва (сведочења), која нема никакве везе са некрофилством. Она значи да није дозвољена употреба било ког облика силе у решавању спорова и сукоба међу људима. Значи и да се човек, када се нађе пред дилемом трпети насиље или чинити насиље, опредељује за трпљење. Значи још и одустајање од освете, јер је она увек поновљен и увећан злочин.
8. Ненасилно решавање спорова и сукоба који су, нажалост, неминовни у историји.
9. Личност Бога и личност човека су највеће вредности у свим световима, те не могу бити жртвоване за остварење безличних циљева и вредности.
Пажљива компаративна анализа бројних конвенција и декларација о људским правима, с једне стране, и многих црквених докумената који се односе на исте друштвене проблеме, с друге, сигурно би показала њихову велику сличност, па и идентичност када је реч о питањима друштвене етике и аксиологије. Највећа неслагања односе се на проблем абортуса.
Социолози и политиколози истичу да су основна својства цивилног (грађанског) друштва: плурализам, аутономија, цивилност, релација, јавност, волонтаријат, комунитаране структуре, солидарност, супсидијарна организација друштва. Ниједно од тих начела није несагласно са начелима хришћанске социологије.
Црква Христова не може, осим ако неће да изневери себе, да не буде стални покрет ненасилног отпора свим облицима тоталитаризма, шовинизма, национализма, етатизма, егалитаризма, расне или верске дискриминације. Она нема ниједан разлог да не подржи и охрабри све оне који се залажу за поштовање људске личности, људских права и слобода, али и дужности, и све оне који се залажу за праведнију прерасподелу материјалних добара, заштиту човекове околине, разоружање.
Она треба да подржи оправдану борбу против криминала, тероризма, трговине људима, дроге, алкохолизма, многих злоупотреба науке, технике, информатике, медија, „дипломатије рекета“ и многобројних других друштвених аномалија.
Друштвене процесе Црква не треба ни a priori да прихвата, нити пак да их панично негира. Од ње се очекује да друштвене појаве одговорно, критички и стваралачки тумачи и објашњава, да увек говори јеванђељским и пророчким језиком и да никад не склапа пактове с најмоћнијим друштвеним ауторитетима.
Све помесне Православне Цркве су у више наврата подржале демократске процесе у земљама бившег реалног социјализма. Црква је била једина „опозиција“ комунистичким диктатурама и највећа њихова жртва. Она треба да подржи интеграцију Европе и света, али и да се одупре свакој принудној асимилацији и унификацији.
Православна Црква је од самог почетка у екуменском покрету. С теолошког становишта, не може се довести у питање потреба међухришћанског и међурелигијског дијалога и сарадње, и то пре свега због сотириолошких, а не утилитарних разлога.
Историја Цркве стално нас опомиње да су пред њом два опака искушења – искушење „бекства из историје“ и искушење „потчињавања историји“ и природним друштвеним стихијама. Надам се да ће она у будућности знати да се одупре и једном и другом и да ће стално живети по познатој антиномији: Црква је у свету (да га чува и спасава), али није од света. Тако она на најбољи начин остварује своју мисију у свету.
Сви досадашњи модели односа Цркве и државе показали су се неуспешним, на тренутке и трагичним, како за Цркву тако и за свет. Ако је то и делимично тачно, онда смо суочени са изазовом изналажења нових облика сапостојања Цркве и друштва, Цркве и државе које ће бити различите од оних у прошлости. Ново вино не може у старе мехове.