Св. Јован Крститељ, Дечани (© БЛАГО Фонд)
Данас је вријеме искушења, вријеме у којем се открива ко су истински хришћани, а ко су они који Христа исповиједају уснама, али га се одричу дјелима. Многи желе сачувати свој мир и положај, не замјерити се властима и моћницима овога свијета, али истинска вјера не дозвољава компромисе са неправдом. Христос нас није позвао на удобност и ласкање силницима, него на свакодневно ношење крста, на свједочење Истине, без обзира на цијену.
У сваком времену, у свакој епохи, истински хришћани суочавају се с изазовима који захтијевају од њих не само вјеру, већ и храброст да ту вјеру досљедно свједоче. Хришћанство није позив на пасивност, већ на дјелатну љубав, на борбу против тираније, неправде и безакоња. Оно је позив на бригу о сиромашнима, потлаченима и угњетаванима, баш као што нас је учио наш Господ Исус Христос.
Али, како се односити према црквеним ауторитетима који се повремено ограђују од јасног свједочења истине у свијету у којем неправда буја? Како разумјети улогу Цркве у временима када се тражи глас праведника? Одговор на ово питање можемо наћи у животу Светог Јована Крститеља, чији примјер јасно указује да је свједочење Истине неодвојиво од хришћанског живота.
Онај који је био „највећи рођени од жене“ (Мт 11, 11), пророк над пророцима, који је крстио самог Господа. Зар није он читав живот провео у пустињском подвигу, позивајући народ на покајање, проповиједајући долазак Царства Божијег? И гле, на крају, није пострадао због великих теолошких расправа нити због чудеса која је чинио, него због, наизглед, „ситнице“ – што је рекао Ироду да не може имати жену брата свога.
Зар не видимо каква се поука крије у овом примјеру? Јован није ћутао пред безакоњем, није се повукао и рекао: „То није моја ствар.“ Није рекао: „Важно је да проповиједам Царство Божије, а ово су свјетовне ствари.“ Не, он је знао да је истина недјељива. Знао је да онај ко попусти у „маломе“, кад-тад попушта и у великоме. Ако се неправда и гријех прећуткују, они се шире као квасац и преображавају читаво друштво у Содому и Гомору.
Зато се запитајмо – гдје су данас пророци у Цркви? Гдје су они који ће рећи моћницима овога свијета да је безакоње – безакоње? Гдје су они који ће стати у заштиту потлачених, сиромашних и обесправљених?
У тексту „Црквени врх“ аутора протопрезвитера Слободана Лукића , тврди се да Црква не мора бити „гласна“ у друштвеним питањима, јер је њена мисија изградња Тијела Христовог. Али како се Тијело Христово може градити ако Црква не устане против неправде? Може ли се проповиједати Јеванђеље, а истовремено ћутати пред очигледним злоупотребама моћи, пред сиромашнима и угњетаванима? Зар није Христос укорио фарисеје због њихових лицемјерних дјела? Зар су апостоли ћутали пред неправдом? Зар су мученици своје животе положили ради ћутања или ради храброг свједочења истине?
У истом тексту се сугерише да су критике унутар Цркве опасне јер нарушавају „јединство“. Али какво је то јединство које се гради на прећуткивању неправде? Право јединство у Цркви није административно ни формално, већ духовно – оно се темељи на истини и праведности.
Не може се зарад привидног мира одустати од свједочења Христа. Истина није деструктивна; деструктивно је када се она гура под тепих у име лажног склада.
Јединство у лажи није јединство Цркве. Црква није хијерархијска организација у којој је истина оно што кажу ауторитети; она је Тијело Христово у којем сваки члан има одговорност за истину. Када су моћници овог свијета у заблуди, задатак Цркве је да их на то опомене, а не да оправдава њихова дјела тумачећи их као „недокучиве Божје путеве“.
Ако Црква данас остане нијема пред неправдом, онда њен мук постаје одобравање зла. Ако се хришћани повуку у тишину, свијет препуштамо онима који не маре за закон Божији. Када се каже да критике „црквеног врха“ нарушавају јединство, поставља се питање: какво је то јединство ако се гради на компромису са гријехом? Истинско јединство није у ћутању, већ у истини. Јер боље је бити разједињен због истине, него уједињен у лажи.
Свети Јован Крститељ није пристајао на лажни мир, већ је проказивао неправду, макар га то коштало живота. Господ није дошао да донесе лажни мир, већ мач истине. Зато се не бојмо говорити истину! Не бојмо се свједочити вјеру у свакодневном животу – не само ријечима, него и дјелима. Помозимо сиромашнима, заштитимо обесправљене, устајмо против тираније и неправде! Ако будемо ћутали, камење ће проговорити (Лк 19, 40), али нама ће бити страшно стати пред Господа као издајници Његове истине.
Нека нас Свети Јован Крститељ поучи и надахне да будемо храбри свједоци вјере у овом свијету пуном лажи. Да будемо глас вапијућег у пустињи овога времена. Да се не бојимо оних који убијају тијело, а душу не могу убити (Мт 10, 28). Јер наша награда није овдје, него у Царству небеском, у заједници са Христом, гдје ће сви који су издржали до краја примити вијенац правде.