Петер Паул Рубенс, Показивање пореског новца
Уколико сте свештеник, писање на политичке теме мач је са двије оштрице. С једне стране, зато што ће прва реакција бити да „Црква не треба да се мијеша у политику“, јер се тиме нарушава тзв. „начело секуларности“, тј. одвојености Цркве и државе, а с друге, јер су политичке теме по себи јако осјетљиве, поготово у подијељеним друштвима каква су она на простору бивше Југославије (или Западног Балкана, како се данас обично назива). Додатан проблем некоме ко је свештеник представља и чињеница хијерархијског уређења Цркве, на коју је свако од нас пристао онога тренутка када се одазвао призиву за кога вјерује да му га је упутио сам Бог – призиву свештеничког служења. Хијерархијско уређење, иако се подразумијева, и иако је од стране свештеника начелно прихваћено, често (не и увијек) из његове перспективе представља у пракси терет, будући да се, просто речено, он понекад плаши да искаже своје ставове, оне на које га мотивише савјест. Разлог за то јесте тај што би ти ставови евентуално могли да доведу до реакција оних који су му у хијерархијском систему надређени, па онда, знајући како се ти случајеви обично завршавају, изабира да ћути и не оглашава се, како своју породицу и себе не би изложио опасности.
Друга од поменутих препрека, она која се тиче тзв. „високе јерархије“, којој свештеници одговарају и којој су подређени, јесте она на коју свако лично треба да се осврне, и да настоји да ту препреку савлада позивањем на слободу савјести, и на оне важне ријечи из Дјела Апостолских да се „Богу треба покоравати више него људима“ (Дјела 5, 29). (Ова реченица из Дјела Апостолских је, као што ћемо видјети, од кључне је важности за нашу тему.) Или опет, да пристане да ћути и да себе не доводи у опасност. Оба става разумијем, мада оба не врједнујем једнако. Како бих и могао?
Када је ријеч о начелу секуларности друштва, на који се политичари (како власти, тако и опозиције) позивају углавном онда када их људи из Цркве критикују (но, не и када их хвале, одликују, или када се јавно изјашњавају у складу са политиком, било опозиције или власти). Ова тема је озбиљнија него што на први поглед изгледа, и захтијева тумачење.
Сам Христос, наш Спаситељ и Глава Цркве, по питању односа са државом (у конкретном случају – плаћања пореза држави), установио је начело: „дајте Богу Божије, а цезару цезарево“ (Мк 12, 17). Цезару припада порез и поштовање закона, а Богу припада срце, и душа, и сав живот. Цезару (или у модерном рјечнику – држави), припадају, очигледно, и неки аспекти нашега живота, али Богу иде оно што је главно и суштинско. То је тако из простог разлога што је цезар (једнако као и сваки други политички ентитет), по својој природи, како хришћани вјерују, пролазна појава, као уосталом и његово царство. Божије Царство је вјечно, и представља самим тим истинито Царство, док је цезарево царство или пародија, или, пак, ако га схватимо озбиљније, нека врста платформе која обезбјеђује минимум услова безбједности и реда, да би се проповиједало оно истинито, Божије Царство.
Христова осуда на смрт, ако је гледамо кроз телескоп историјске науке, била је политички мотивисана. Пилат, римски прокуратор, цезаров намјесник, очигледно није марио за религиозне мотиве којим су се тадашње јеврејске вјерске вође руководиле оптужујући Исуса (уп. Јн 18, 31). С друге стране, и те како се забринуо када су до његових ушију доспјеле ријечи: „ако овога пустиш, ниси пријетељ цезару, сваки који себе гради царем, противи се цезару“ (Јн 19, 12). То се види и из питања која упућује Христу, али и из финалне пресуде јер, не заборавимо ни то, натпис Исусове кривице, који је тројезично написан на табли окаченој изнад његове главе, било је то да је он Цар Јудејски (Мк 15,26). Другим ријечима: прогласио си се за цара у цезаревом царству, и завршићеш онако како сви цезареви противници завршавају – са круном од трња на глави и закуцан на крст – слично Спартаку и хиљадама других бунтовника против власти Рима. Исус, дакле, није био ван токова политичке стварности свога времена. Па чак и ријеч „Божије Богу, цезару цезараво“ представља, иако примарно теолошки, оно ипак и политички начин резоновања.
Апостол Павле ће у познатом пасусу из 13. главе Посланице Римљанима изрећи надалеко чувену мисао да „нема власти која није од Бога“, и у сличном тону у поменутом пасусу бранити покоравање властима, говорећи како службеник власти: „не носи мача узалуд, јер је Божији слуга, осветник, да излије гњев на онога који зло чини“ (Римљ 13, 4). Овај пасус, након савјета да се плаћа порез и да са свакоме да оно што му приличи: „коме порез – порез, коме царину – царину, коме страх – страх, коме част – част“, ипак поентира савјетом хришћанима да не буду никоме ништа дужни, осим „да љубите један другога; јер који љуби (воли), другога, испунио је закон“ (Римљ 13, 8).
Ријечи Посланице Римљанима знале су да послуже „хришћанским“ властима у оправдавању сопственога, доминантног, положаја. Црква им је неријетко бивала савезник. Сваки историјски период живота Цркве могао би се надуго и нашироко анализирати. У тим анализама могли би се пронаћи величанствени тренуци исповједништва и снаге увјерења, којима Црква може да се подичи, али и примјери срамотне колаборације са властима, којих би се ваљало стидјети. Напросто, кукољ и жито (Мт 13, 30), расту на истој њиви (укључујући и њиву Цркве). Она, Црква, јесте „света и непорочна“ (Еф 5, 27) не стога што је њено чланство такво, већ зато што је њена глава (или њен младожења, ако слиједимо слику дату у Посланици Ефесцима), вољан да јој опрости, и то „седамдесет пута седам“ (Мт 18, 22; тј. бескрајно).
Павлове ријечи нису ријечи некаквога конформисте, онога који не подстиче на било какво субверзивно дјеловање, већ фаворизује принцип да власти, будући да су од Бога, треба поштовати, па какве год оне биле. Такав закључак био би далеко од истине. Апостол Павле у својим посланицама на више мјеста јасно исказује своје увјерење да је Христос „једини владар, цар царева и господар господара“ (1Тим 6, 13). Оптужба на његов рачун, која је изречена у Дјелима Апостолским 17, 7, гласила је да „сви они (Павле и његови сапутници) раде против цезарових заповијести, говорећи да постоји други цар, Исус“. Она је слична оној оптужби којој је био изложен, и на основу ње и осуђен на смрт сам Господ. Чак и сама тврдња да је Исус „Кириос“, што значи Господ(ар), а која представља најраније хришћанско вјероисповиједање, политички је субверзивна.
Лука, писац Дјела Апостолских, записује да Павле у чувеном говору на Ареопагу казује да Бог „не станује у рукотвореним храмовима“ (Дјела 17, 24). Тиме се он не противи само Зевсовој или Аполоновој, већ и императоровој статуи (и статусу), јер је и он, цезар, како нам историја недвосмислено свједочи, био поштован као бог, или божији син, и његове статуе налазиле су се у разним пантеонима, поред кипова осталих богова.
Овоме можемо додати и ријечи попут оних из из 1Кор 15, 12: „он треба да царује, док не положи све непријатеље под њоге његове“. Павле свакако није примарно био усресређан на делигитимизацију цезара, већ на објаву новог Божијег Царства, али су консеквенце такве поруке, онда када се сагледају из угла политике, сасвим јасне: ако је Христос истинити цар, онда цезар то није.
Међу новозавјетним списима који нам долазе под именом светог апостола Павла, у већ цитираној Првој Посланици Тимотеју, пронаћи ћемо савјет да се „чине молитве, прозбе, благодарења за све људе, за цареве и оне који су на власти, да тих и миран живот поживимо, у свакој побожности и честитости“ (1Тим 2, 1-2). Овим се не афирмише све оно што чине цареви, нити све што чине сви остали људи на свијету, већ је то молитва која је „угодна Богу… који хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине“ (1Тим 2, 3-4). Једнако као што се Црква у својим богослужењима моли за читав свијет, не афирмишући тиме све путеве и сва мишљења која свијет има, тако и Павле узноси молитве за власти, желећи да оне буду што боље и праведније, а не зато што оне, самом чињеницом да су власти, то већ јесу. На концу, суд једнога од царева за које савјетује да се молимо, како нам свједочи предање, самом светом Павлу одрубио је главу.
Хришћански мученици из првих вијекова су, такође, осуђивани по политичком кључу. Они, наиме, нису хтјели да приносе жртве гениусу цезара, зато што га нису сматрали богом, и тиме су себе у политичком смислу стављали у ред оних који, по мјерилима Рима, нису признавали његову власт . Посланица Римљанима нас, у оном одјељку на који смо се позвали, увјерава да није тако, тј. да је царство о коме су хришћани говорили царство које не смјера на то да заузме политичку моћ. Свеједно, из цезарових ципела виђена, та ствар није била дозвољена, јер је било какво довођење у питање његове апсолутне царске доминације доживљавано као пријетња, како њему, тако и свијету који у себи утјеловљује и кога представља. Цезарови страхови, да кажемо и то, нису били сасвим неоправдани, што је Црква постконстантиновске епохе толико пута показала, како на Истоку, тако и на Западу, кроз феномене „папоцезаризма“ и „цезаропапизма“.
Хтјели–не хтјели, дакле, хришћани су, самим својим постојањем у овоме и оваквом свијету, неминовно увучени у политичку игру, у домен политике. У том смислу, идеја секуларности државе, која је цивилизацијско достигнуће исклесано након вијекова у коме је тзв. „империјална Црква“ била један од кључних погонских горива за подршку властима (али, поштено говорећи, и цивилизацијског, културног и научног напретка), представља сложен феномен. Оно што данас видимо као доминантан тренд, којим се та идеја зазива, јесте већ поменути антагонизам према Цркви у случајевима када она своје симпатије поклања супарничкој политичкој страни.
Када кажем „Црква“, у овом контексту, мислим на званичну Цркву, на тзв. „врх Цркве“, или „црквено вођство“. У случају када та Црква одликује, похвали, прими или поздрави, рецимо, предсједника (Додика, Вучића…), онда је то из угла противника власти виђено као „мијешање Цркве у политику“, нарушавање „секуларности државе“. Ако их пак, критикује, онда је то за тај политички спектрум оправдано, и онда то није доживљавано као нарушавање секуларности. Исто тако, уколико (и ако?) критикује власт због очигледних неправди, крађе, свакојаких превара (попут куповине диплома, намјештених тендера, енормног богаћења, контроле медија, партијског запошљавања) и бестидности, тада ликује опозиција, док власт преузима горепоменуту реторику, готово на идентичан начин, и упућује је ка Цркви (као што је био случај у Црној Гори Мила Ђукановића).
Речено није напросто апологија Цркве, нити жеља да се каже то како је она (и њена висока јерахрија) некаква мученица, већ само указује на то како се најчешће тумачи наводно нарушавање секуларности. А тумачи се углавном по принципу: када мени и мојој политичкој партији нешто од онога што Црква казује не одговара, секуларност је нарушена. То није ваљан принцип!
Треба још једном бити поштен па рећи да, када већ помињемо упућивање критике властима са адресе Цркве, ту нема, барем у Републици Српској, много материјала којим би се могли бавити, будући да црквена јерархија о власти већ годинама готово да и не говори критички.
Посебан угао сасгледавања овога проблема представља и учешће Цркве у политичком животу, кроз оне своје чланице и чланове који су припадници Цркве, а у исто вријеме и политичари. Такви ће, сасвим сигурно, своја увјерења, која су хришћанска, политичким каналима покушати да афирмишу у друштву (попут, рецимо, противљења абортусу или поштивања дана одмора унутар седмице, става према неким савременим трендовима живљења итд).
Ипак, оно о чему је овдје превасходно ријеч јесте понашање јерархије, односно „цркве“ како је дефинише конвенционално, а не теолошко сагледавање. Када неки политичар завапи да Црква не смије да се мијеша у политику, он напросто жели да каже да то не смије да ради свештенство, или „попови“, а не напросто било који брат или сестра који су крштени, и тиме су Црква, чланови Цркве. Будући да није тајна да када су ставови „Цркве“ у питању, вјерници готово да и немају свој глас, онда овакав доживљај Цркве није изненађујући. Нажалост.
Већ је поменуто да реченица која је од кључне важности за процјењивање тога какав по овом питању хришћански став треба да буде, јесте реченица из библијске књиге Дјела Апостослких, коју је, након хапшења и пребијања њега и апостола Јована од стране вјерских власти (које су биле увелико и политичке, унутар комплексног сплета односа Рима и јеврејских вјерских првака првог вијека), изрекао апостол Петар. Да поновимо, она гласи: „Богу се треба покоравати више него људима“ (Дјела 5, 29), и готово да је поновљен исказ који Петар и нешто раније упућује истом корпусу људи, у сличној ситуацији, када изговара, питајући их: „је ли право пред Богом да слушамо вас више него Бога?“ (Дјела 2, 19).
Овај исказ једнако је примјењив не само на свјетовне, већ и на црквене власти. Гласови старозавјетних пророка били су константно усмјерени против институционалног религијског вођства. Они нису негирали њихов легитимитет, нити потребу њихиовог постојања, већ су углавном критиковали начин на који они врше дјело Божије. То је увелико наставио да ради и Исус (као у Мт 23, и на много других мјеста), али и многи послије њега. Оно што представља парадокс јесте чињеница да су управо свештеници у Старом Завјету били чувари пророчких списа и каснији тумачи пророчких гласова. И тако, пророци су у свом времену пролазили као боси по трњу због и од стране оних које су критиковали, док је тај исти сталеж (свештенички) установљавао њихов култ и чувао њихове ријечи. Ништа боље нису пролазили ни новозавјетни „пророци“ (Св. Атанасије, Златоусти, Свети Нектарије Егински, ава Јустин…), који нису били у милости, како власти, тако и доброг дијела „црквеног вођства“.
Сасвим сигурно, секуларност једне државе бива нарушена онда када Црква или нека друга вјерска организација жели да преузме кормило државе. Она, с друге стране, није нарушена сваким гласом Цркве који има везе са политиком. Нарушена је само онда када Црква не успијева јасно да разазна шта је област цезара, а шта је оно што је Божије. Павле у 13. глави Посланице Римљанима говори о томе да не треба бити критичар власти онда када она обезбјеђује ред, и када штити људе од насиља злих. Другачије речено, онда када настоји да твори правду. На том „спрату“ живота, Црква се сусреће са државом и не конфронтира се са њом, јер нема разлога. То никако не значи, као што ћемо видјети, да тих разлога никада нема.
Амбиције Цркве далеко превазилазе амбиције државе. Она проповиједа нови живот, Нову Твар, Царство Божије (уп. 2Кор 5, 17), које се приближило и које долази, све док се не оствари у пуноћи. Идеал праведног друштва је остатак доброте коју посједује овај страшни (али у исто вријеме и дивни) свијет. Од њега се не очекује да успостави Царство, већ да, што је могуће боље, заведе ред унутар хаоса свијета. Задатак праведног друштва је остварење идеала једнаких шанси (што не значи нужно и једнаког крајњег резултата, наравно). Тај задатак је недостижан људским силама, али је вриједан хвале и не треба га ружити, али га још мање треба обоготворавати.
Уколико, с друге стране, држава, твори (или, у случају Цркве подржава, или пак ћутањем одобрава) насиље и неправду, уколико тлачи, пљачка и унесрећује људска бића и природу која је дата од Бога, јасно је да се у том случају треба „Богу покоравати више него људима“ и дићи свој глас. Хришћански глас би притом увијек требао да буде глас „за“, а не глас „против“. Он је првенствено глас „за“ (за Христа, и оно што он поставља као темељ, а то су љубав и милосрђе), а тек консеквентно јесте глас „против“ (против цезара који жели да се стави на његово мјесто, и инаугурише царство насиља и неправде). Штавише, глас „против“ цезара је, суштински посматрано, глас за њега, јер указујући на зло које чини, и он (као и читав апаратус „институционалног насиља“) добија могућност да евентуално сагледа ствари у другом свјетлу од онога који је неправда и насиље, и који уопште и није свјетло, већ тама и зло.
Према томе, дјелокруг хришћанског политичког дјеловања или, уже посматрано, дјеловања хришћанског свештенства, јерархије, као онога дијела Цркве који формира и у јавност пласира ставове Цркве, требало би да се креће у описаним координатама, које изражава ова једноставна и лако схватљива реченица из Дјела Апостолских.
Нарушавање секуларности државе не догађа се уколико припадник свештенства, у складу са судом своје савјести, говори против одређене политичке групације која, по мјерилима јеванђеља, угрожава достојанство његових ближњих, или достојанство њега самога. Или опет, ако похвали ону за коју држи да настоји да успостави праведно друштво. На концу, то што је нека особа свештеник не лишава га основних људских права, а онда ни права на политичко мишљење и дјеловање.
Сасвим други пар рукавица било би то да црквена јерархија заговара идеју да се у држави, као државни морају поштовати црквени, вјерски закони, па да, рецимо, неко ко није крштен буде искључен из система одлучивања, образовања или било ког другог аспекта секуларног живота. Или опет, да се као ванбрачна, пред државним законом, уписују сва дјеца рођена ван оквира црквенога брака, или да се исхрана државе законски прилагоди црквеном календару, те да се апсолутно сви морални закони Цркве прогласе валидним и пред кривичним законодавством, да за нечију кандидатуру за државну фунцију Црква мора дати свој благослов итд. Такве тенденције представљале би нарушавање секуларности државе par excellence. Постоје и мање јасне ситуације, попут оне да ли се вјерски обред треба обављати у државној институцији (попут школе), или да ли у скупштини заклетва треба да се врши на вјерски начин. Лично мислим да ни једно ни друго није неопходно.
Једно је ипак сигурно, залагање за обесправљене и потлачене људе, и за чување свеколике Божије творевине, хришћанска је дужност, чак и ако се на том путу препријечи „цезарево царство“, тј. државна власт.
„Богу се треба покоравати више него људима“!
Све што је до сада речено потребује извјесну конкретизацију. Наиме, како процијенити да ли је власт праведна? Шта би била „црвена линија“, будући да, како рекосмо, од власти не треба очекивати да она савршено спроводи јеванђељски план за човјека и свијет, нити да успоставља Царство Божије?
Држим да се одговор најлакше може пронаћи у сопственом микрокосмосу.
У мом микросвијету, у Требињу и Републици Српској, то би изгледало отприлике овако:
Наиме, ваљало би сагледати како живе они слојеви становништва који имају најмања примања, они којима је најтеже. У случају Републике Српске (и околних земаља), то су вјероватно пензионери. Уколико, дакле, власт која води државу, тим људима, који су вриједно радили и заслужили нормалан и достојанствен живот, кроз дуги период своје власти не може да обезбиједи примања која могу да задовоље њихове потребе за достојанственим животом, то је озбиљан индикатор да таква власт не твори правду.
Ипак, не би ваљало пребрзо доносити закључке. Поменуто није и једини индикатор на основу кога се може донијети ваљано мишљење. Постоји могућност да је ситуација толико компликована и да напросто не може боље. Ратови и њихове посљедице, криза и општа геополитичка збрка, могу да проузрокују реалне проблеме које власт, и поред најбоље воље, није у стању да санира.
Зато је потребно промишљати даље.
Следећи корак било би то да се сагледа да ли власт дијели судбину народа, тј. да ли и они, једнако као и пензионери, не могу себи и својим ближњима да приуште достојанствен живот, нпр. то да нису без зуба, да могу да приуште искључиво лијекове „са листе“ а не и оне скупље, који би им заиста помогли, да имају могућност да се не одијевају у предратне сакое и плаћају рачуне тек толико да им комуналци не заврну славине и не исијеку електричне жице, те да ли се, рецимо, и њихова евентуално болесна дјеца и унуци политичара лијече путем хуманитарних телефонских бројева и томе слично.
Или, ако баш сасвим и не дијеле судбину, јер нигдје у палом свијету није свима једнако, утврдити да ли су разлике мале, или су једна у односу на друго увелико несразмјерне. Ако се испостави да су припадници власти, и они њима блиски, јако богати, и све богатији, а најугроженији сиромашни, и све сиромашнији, онда не постоји никакав основ да се таква власт назове праведном, и да јој се, након година и година власти, опет указује повјерење.
Притисци из страних земаља, атаци на аутономију и финансије које власт може да апострофира као своју одбрану, одбијају се од ноторне чињенице, а то је да све те ствари погађају народ, али не и њих. Није тајна да, уколико прошетате неким насељем, она кућа која се издваја као нова, велика и уређена, неријетко (или по правилу) бива вила политичара, или неког другог ко је близак властима, а чија реална примања ни по ком основу не могу да финансијски подрже ту мјеру луксуза. Слично је и са возним парковима, са локалима који су цијенама обезбиједили да у њих може да уђе само „елита“ блиска властима (јер друге „елите“, нпр. културне или интелектуалне, и нема), док у стотинама и стотинама домаћинстава у кругу од само неколико стотина метара, остатак народа буквално на једвите јаде крпи крај са крајем, облачи се у најјефтинијим продавницама и, нарочито када су у питању пензионери, храни крајње биједно, уз мјесечне скромне дотације своје дјеце (уколико су срећни да их имају), без којих чак ни голо преживљавање не би било могуће.
Поставка у којој би се могло устврдити да власт добро руководи великим и важним питањима, попут националне политике, што ће рећи очувања суверенитета и националнпог идентитета кроз борбен и одлучан став према „непријатељима“, спољним и унутрашњим, напросто је лажна уколико се ова дискрепанција између богатог властодршца и сиромашног пензионера мјери драстично великим бројевима.
Христос нас у јеванђељу поучава ријечима: „слуго добри и вјерни, у маломе си ми био вјеран, над многим ћу те поставити“, а не обратно. Ово значи да је немогуће, рецимо, бранити идеал „српства“ а у исто вријеме урушавати достојанство конкректог човјека, Србина, и од његових пореза на све што купи пунити буџет, а онда га дијелити између себе на разне начине, у којима ће политичар или тајкун са њим повезан добијати по стотину и хиљаду пута више, а пензионер преживљавати од мрвица које падају са стола оних који се богате на његовој грбачи.
Ерозија друштва сагледава се у појединачним примјерима обичних људи, и непобитно је тачно да у земљи у којој најрањивије категорије становништва живе лоше, нећете пронаћи нити културу, ни образовање, нити науку, нити спортски живот, а самим тим нити вањску политику која је праведна, већ је такав државни организам једноставно – болестан, и упрегнут у службу интереса повлаштене касте малобројних моћника, којима политички систем омогућује да живе по сасвим другим стандардима, у којима је иста држава једнима мајка, а другима зла маћеха.
Процјена коју би, из угла једног пензионера, неко требало да донесе састојала би се у односу према одговору на питање да ли, након година и година властдржачког посла оних људи који су на власти у нашој Републици, а у којој ја, као пензионер, живим на рубу егзистенције, треба да се надам да ће, у следећем мандату, за који ми траже глас, мој живот, који сам својим радом заслужио, и живот моје породице, бити на нивоу који није сиромаштво и биједа? Ако је одговор „да“, онда такав можда и треба размотрити да, уколико се не види боље рјешење, онима који су који су тренутно на власти пружи подршку. Ако је одговор „не“, онда мора да свој глас усмјери ка томе да они оду са власти. Свакако, нужно је да се приликом одговора дају и гаранције да је то тако, кроз мандате орочене испуњењем обећања.
За очекивати је да ће на овакво питање одговор власти сасвим извјесно бити „да“, уз покушаје да се пензионеру објасни како он већ сада много боље живи, само то некако не види (Говори им се: „Сви имате мобилне телефоне!“ Да, с тим да пензионер свој отплаћује на 24 рате, а тајкун свој усклађује са бојом џипа, који вриједи више него пензионерова деценијска примања). Статистика је, као што знамо, веома често исправан збир погрешних бројева, па је тако и неки статистички показатељ који ће показати да су пензије, рецимо, веће него у 2016. за 15%, само мазање очију уколико та табела не садржи графикон о реалном повећању цијене живота, који је неупоредиво већи.
Пензионери све ово знају, њима је сасвим јасно да су они сиромашни, а да политичари посједују енормна богатства. Они знају да су ови „лопови“ и тако ће их и називати. Не треба се варати да је другачије.
У чему је онда проблем?
Проблем је у немању алтернативе, у ставу који се небројено пута исказује поштапалицом „сви су исти“. Опозиција, која жели да преузме власт, увелико људима који су у незавидној ситуацији не улијева повјерење. Чини се веома често да су они само друго лице истога новчића, људи који хоће да се докопају власти како би живјели и владали онако како то ради већ постојећа власт. Ризиковати, па се заузети за промјене, веома је незгодна ствар, да не би „потоње зло било горе од првога“ (уп. Мт 12, 45). Она флоскула, која каже: „ови су се накрали, а кад би они други дошли, то би тек било неиздрживо, јер би кренули од почетка“, и која се често може чути, уопште није без основа. Безбројни су примјери опозиционара који су се, након што су им повјерени мандати због противљења режиму, прешли на његову страну, страну режима, и почели да се понашају баш онако како су обећавали да неће, и то све у табору оних које су до јуче називали најпогрднијим именима.
Чак и у таборима оних који истрајавају на критици власти види се тек мало више од тога, наиме, тек мало више од пуке критике власти. Осим уопштених формулација о „сасвим другом систему“, „владавини права“, „меритократији“ и сл, ријетко се са онима од којих се тражи повјерење озбиљно комуницира о ономе „за“, а у 90% случајева се пак инсистира на ономе „против“. Дакле, „против корумпиране власти“, и тачка.
Планови економског опоравка у нашој средини нису у првом, па чак ни у другом, већ у трећем или ко зна коме плану. Није мудро позивати људе, као што се понекад из опозиционих групација може чути, да, уколико желе да виде планове, оду на интернет и читају програме економског опоравка писане ко зна кад. Те програме не читају ни сами чланови партија, а вјероватно да ни неки од партијских лидера нису никада од корица до корица прочитали програм сопствене партије. Ријеч је поглавито о документима који су настали са циљем да се неки политички субјект региструје, а не стога да би се стварно са људима подијелила нека нова визија. Да је тако, она би била у првом плану, па би се на терену са људима причало најприје о краткорочним, а онда и дугорочним и плановима који би довели до достојанственог живота.
Човјеку који је уплашен за сопствену егзистенцију, који није у стању да свој породични и социјални живот (као што су прославе празника или крсне славе), одживи без озбиљних страхова и стреса, не може се првенствено говорити о високим идеалима који се тичу владавине права или уређеног друштва. Краткорочно, људи могу, поднијети велику жртву, глад и муку, те, као наши преци у Првом свјетском рату, препјешачити Албанију или се запутити, под Арсенијем Чарнојевићем, у крајеве у којима никада раније нису живјели. Но, и тада, што је веома битно, раме уз раме са својим вођама, који су подијелили њихову судбину страдања и егзодуса. Дугорочно пак, сиромаштво, и то оно праћено очигледном неправдом, исцрпљује човјека и чини да се његов карактер круни, и постаје подложан компромисима и уцјенама, које у супротном не би ни у сну прихватио.
Исус говори о блаженству сиромашних, а богатство денунцира као озбиљну препреку за прихватање и наслијеђивање Његовог Царства (уп. Лк 6, 20; Мт 19, 24). Они који су сиромашни, у Христовим очима нису неважни, као што јесу неважни у очима власти (сваког времена и мјеста), ако их та власт чини сиромашнима, богатећи саму себе. Исус такав поредак презире и критикује, а „блаженство“ које апострофира јесте стање које сиромашнима додјељује Божији поглед на њих, који су обесправљени и јадни, а које Он воли и жели у своме Дому.
Он се тиме снажно противи оној идеји да је „Бог дигао руке“ од сиромашних, што је мисао која лако може да се зачне у срцу онога који дуготрајно трпи и мучи се у свом животу, као и да се неријетко чује из уста обесправљених. Исусова порука казује да њихово стање није посљедица Божије воље, већ производ неправде у поретку палога свијета, и доноси, у наведеном стиху из Лукиног Јеванђеља, вијести да је „ваше (тј. сиромашних) Царство Божије“.
Царство Божије није царство које се лоцира негдје изван, у свијет неба и духова, већ у Ново Небо и Нову Земљу (Откр 21, 1), у обновљени свијет, који настаје на рушевинама постојећег свијета, а који Христос собом инаугурише овдје, на овој Земљи, а чега квасац треба да буду нови односи милосрђа, правде и љубави, који пркосе поретку палога свијета. Он се не мири са стањем у које су сиромашни доведени, већ својом поруком, и највише сопетвеним дјелом, указује на рјешење. Као што Христос обраћа пажњу на њих, тако је то дужна да ради и она која свједочи Његово присуство и његову апсолутну власт (Мт 28, 20), а не било чију другу. А то је Црква.
Ако то пропушта да чини, у опасности је да срамотно изда свога Учитеља и Господа.
Чак и савјети упућивани у најпознатијим његовим говорима, попут „Бесједе на гори“ у Јеванђељу од Матеја (Мт 5, 1–7, 29), смјерају да, објављујући поставку Царства, које је љубав, а не насиље, мржња, освета и зло, имају и своју практичну примјену у свакодневним животима и стању оних којима се посебно обраћа, а то су управо сиромашни. Он их упозорава: „мири се са супарником својим брзо, док си на путу с њим, да те не преда судији, а судија да те не преда слузи, а слуга да те не вргне у тамницу“ (Мт 5, 25), као и „нека твоје да буде да, а не не, што је више од овога, од злога је“ (Мт 5, 37). Тај „зли“ жели да се они куну, и да их корумпирани судови осуђују у парничењу са моћнима. Он им казује да то не раде, те да пружају „меки“ отпор. Најприје зато јер насиље потхрањује поредак палога свијета, али и зато што немају шансу да се изборе за своја права уколико се другачијим обликовањем карактера не ухвате у коштац са „структуралним злом“, које је кнез овога свијета, а чији су показатељ друштвени односи у којима се људи Божији тлаче и доводе у неподношљиво стање зависности и немогућности да се боре, јер су исувише заокупљени индивидуалним и породичним проблемима, да би могли да се уједине око било какве друге идеје, и пруже отпор.
Стога би, примјера ради, један политички активиста (или партија) који се противи властима био вриједан пажње и повјерења уколико би своју евентуалну побједу и долазак на власт, такође, орочио планом конкретног економског опоравка. И рекао нешто попут: до маја наредне године најмања пензија ће у Републици Српској износити 1.000КМ, а уколико не буде тако, повлачимо се и идемо на нове изборе. Наравно, морао би уз то и увјерљиво да објасни како је то могуће и изводљиво. Нисам примијетио да се такви наративи нарочито истичу. Ако и бивају споменути, свакако да нису довољно јасно видљиви. Дакле, далеко су од првог плана.
Све што је казано нипошто не значи да се све у политичком дјеловању своди на оно „дај хљеба и игара“, и „дај нам да једемо, за све остале идеале нас није брига“. Управо супротно! Ријеч је о промјени система мишљења и дјеловања, о успостављању основа праведнога друштва, што је опет основ за све даљње подухвате. Оно се успоставља тако што се људи најприје морају остварити као достојанствени припадници таквога друштва, а не егзистирати као несрећници који су приморани да крше своја морална начела и под ноге бацају образ, јер су у безизлазној ситуацији.
Када је ријеч о Цркви, поновићу да није никаква тајна да се критике на рачун власти могу чути само спорадично. Да ли је то Црква ућутала из нижих побуда, тј. зато што јој је добро и удобно, или опет из оних нешто узвишенијих, а у које се ипак (додуше, на мала врата) може угурати мишљење (под условом да је искрено, а не било чим изнуђено), да је ова власт тренутно најбоље што можемо да имамо?
Међутим, чак и да јесте тако (тј. да је постојећа она која је тренутно најбоља могућа), неправда и тлачење, понижавање и урушавање друштва у коме живимо, не смије ћутке да се посматра. То напросто значи да Црква треба другачије да се бави политиком. Наглашавам – не да се њоме не бави – већ да преиспита своју политичку позицију у друштву о коме говорим и у коме живим. Ријеч је о друштву у коме параметри показују да је су најугроженији слојеви становништва (стари и немоћни) у лошем стању, да је образовање у ћорскокаку (дакле, и други најугроженији страдају, они млади и неискусни), да је здравствена заштита тешко обољелих лоша (још једни најугроженији – болесни), те да је насиље, прибјегавање алтернативним начинима зараде (криминал, коцка), такође, у порасту, да се национални корпуси радикализују, јер је кривица, од стране гласноговорника власти, увијек лоцирана негдје друго, у неке „центре моћи“ и у „спољашњег непријатеља“ (што је ефикасно средство којим власт себе амнестира од одговорности за стање хиљада сиромашних). Уколико национална борба, подвуцимо ово још једном, за резултат има богатсво властодржаца, са једне, и сиромаштво оних који то нису, са друге стране, онда је то најобичнија превара, сакривена иза популистичких поклича и великих идеја.
Када Црква упућује критике, то не значи нужно да је заговорник неке друге политичке опције, као што, свакако, не значи ни да није.
И да закључим, сматрам да ни отворено подржавање било власти, било опозиције, не нарушава, као по неком аутоматизму, начело секуларности државе. Указао сам и на примјере који могу да одражавају и једно такво стање. Међутим, своју подршку, уколико процијени да ју је некоме потребно дати, Црква не смије да даје тако као да се она подразумијева, већ је дужна да, на темељу јеванђеља Христовог, такав став јасно и гласно образложи (примјер тумачења става противљења одлукама власти током контроверзе око Закона о слободи вјероисповијести у Црној Гори представља добар примјер овога о чему говорим).
Свакако, Црква мора да буде спремна и да се суочи са питањима која јој унутар Цркве, али и шире, у друштву, постављају онда када одлучи да пружи одређени вид подршке. И да их не игнорише, онда када су смислена и позивају је на већи степен одговорности, као и да се повуче, и призна своју грешку, уколико та њена подршка било коме не може да се оправда таквим, јеванђељским принцима.
Црква, ван сваке сумње, првенствено треба да је заговорник Царства Божијег и његових правила љубави, саосјећања, мира, слободе, милосрђа, поштења, уважавања. То нису апстрактни појмови. Они имају своје конкретне појавне облике. У случају корумпираног друштва то је подршка онима који су слаби, а не афирмација јаких и осионих. И једни и други имају мјесто у Цркви, али се зна да су први приоритет, баш зато што су у непосредној невољи, а други су ту како би схватили своје заблуде. Стога их тако ваља покушати освијестити, не с висине, већ одоздо, не скривајући нити сопствене промашаје нити станпутице.
Тиме на дјелу није нарушавање начела секуларности, већ управо спровођење у дјело онога што је Црква дужна да ради, као Невјеста Христова.
