Микалојус Константинас Чиjурлионис, Стварање света III, 1905-1906.
Не плашим се те речи – „ограниченост“: рад оног највишег што постоји у човеку – разума – своди се баш на непрекидно ограничавање бесконачности, на дељење вечности на погодне, лако сварљиве порције – диференцијале. (Јевгениј Замјатин, „Ми“)
У мору сурових информација са којима се носимо свакодневно, бујицама људских лешева, које искачу пред нашим очима, а које је српска књижевница Гордана Ћирјанић одлично окарактерисала као савремену порнографију, било у вијестима, било кроз забавне садржаје, новински натпис о угинулом киту насуканом на обалу са утробом препуном пластичних кеса, не дјелује на нас ни шокантно. Ако занемаримо екологе и људе посвећене очувању биљног и животињског свијета (које оваква вијест често разбјесни више од погинулих у Сирији), већину нас неће много окрзнути. Сјетићемо се безживотног тијела дјечака избјеглице, које је море исто као и кита сурово и равнодушно избацило из својих пространстава и свако замишљање над животињом ће нас заобићи.
Али, потребно је почети од кита. Од створења које нам је дато, као такво, другачије, немоћно, огромно и несхватљиво да о њему бринемо и дамо му могућност вјечног постојања. Потребно је почети од несхватљивости и другости бића јер се искључиво у томе крију његова љепота и наша одговорност
Стварање човјека се одиграло у свијету који је створен прије њега. Бог користи материју коју је створио прије човјека да би га од ње обликовао. Када му је удахнуо свој дах и учинио га сличним себи, човјек је већ постављен у један већ постојећи свијет, готов врт, савршен у својој разноликости који му је дат на кориштење, тј. на управљање и довршавање („Јер Господ Бог створи од земље све звери пољске и све птице небеске, и доведе Адаму да види како ће коју назвати, па како адам назове коју животињу, онако јој буде име.“ [Пост. 2, 19]) и учествовање у том огромном Божанском пројекту. Што заправо, значи да је Божанском промишљу човјек Његов сатворац, свештеник свега створеног, који је позван да чудесно дјело стварања непрестано довршава сопственим слободним стваралачким чином.
Оно што човјек није могао да прихвати, са чим се рве до данас и бол те борбе ће га пратити до краја времена јесте управо једини, нужни предуслов истинског стварaлаштва и отјелотворења божанске иконе у себи, а то је слобода.
Николај Берђајев је себе сматрао филозофом слободе. Тврдио је да је слобода појам који је заузео централно мјесто у цјелокупном његовом мислилачком опусу, али да су га многи тумачи превидјели и поставили на друго мјесто у односу на идеје објективизације или стваралаштва.
„Потврђујем примат слободе над постојањем“,[1] чувена је Берђајевљева радикална мисао, којом он заокружује своје учење да уколико нисмо слободни, наше постојање првенствено као боголиких бића, може итекако да се доведе у питање. Да га не би оптужили за проповијед анархије и самовоље у одређивању моралног понашања, Берђајев је истицао и наглашавао да је позвање човјека које се темељи на слободи увијек племенито и витешко. „Човјек мора индивидуално остваривати добро, испуњавајући своје јединствено предодређење, у страху да не изгуби своју личност и своје ја (које није емпиричко). То је тешка дужност, иако не у свакодневном малограђанском смислу.“[2]У Берђајевљевском духу, бити слободан, значи не окивати се објективираном стварношћу и прихватити скоју исконску припадност трансцендецији. Језиком хришћанства, бити слободан значи прихватити своју бесмртност и припадност Творцу.
Само из те перспективе човјека способног да се не покори сопственој умности и потреби да разумије свијет, објективира га и претвори у оруђе лажног обожења, могуће је прихватити другост свијета, завољети га и продужити стваралачки акт Творца на који смо позвани.
Стваралаштво је крајњи етички чин за Берђајева. Етика према њему, не може да подлијеже закону, на начин на који ни љубав не може да подлијеже објективним формама. Она им увијек измиче. Морал је само очајнички потез човјека окованог у своју палост, а „иза свих тих моралистичких покушаја“, каже Берђајев, „крије се дубока малограђанштина савременог друштва“[3]. Јер шта је малограђанштина него сравњивање и изједначавање и покушај постављања личности, природе и другога под исти заједнички именилац. Официјелни морал не дозвољава човјеку да искуси трагедију постојања, без које он не може бити стваралац, а самим тим нити поступати етички.
И заиста је тако. Наше форме друштвено прихватљивог постојања не дозвољавају да свијест о трагедији постане modus vivendi или стваралачки покретач савременог човјека. И различити облиции религиозности, такође затварају човјека у наметнути модел постојања који, како је сматрао Берђајев, најчешће врхуни у једној неприличној самодовољности и задовољству.
Човјек слободе неминовно искушава трагедију. Он је разапет између два добра, две љубави и на крају ега који га вуче ка земљи и Божанског подобија које му не дозвољава да се са том земљом у потпуности поистовјети вукући га ка стваралаштву. У том процијепу налази се заправо, простор за човјека и његово дјеловање и он чини могућим крајњу осјетљивост за све оно што је другачије, недокучиво и измиче апсолутно свим објашњењима. Унутар трагичног опита стварности кит престаје да буде далеко биће са којим немамо додира и чија злокобна смрт нема утицаја на нашу егзистенцију, а човјек постаје способан да ствара и чини оно за шта је предодређен. Враћа се Богу кроз стваралаштво, приносећи Му творевину, на начин који је само њему као Боголиком бићу својствен.
Ван процијепа губитак осјећаја за материју је дозвољен. Добра овога свијета кроз која нам се даје Бог, индустријализацијом постала су производ са којом наша лична дјелатност има веома мало везе. Природа постаје добро које треба да нам служи, а њена другост лак плијен за рационализацију и објективизацију. Полазећи од таквог става према природи и други човјек доживљава сличну судбину. Наравно, репресија је у том погледу нешто захтјевнија и објективизација потребује развијање читавих идеологија, али ако узмемо у обзир цјелокупну историју човјечанства која почиње падом, лако увиђамо да човјек са тим никада није имао проблема.
Заробити другог човјека умом, значи избјећи трагедију, заправо покушати, јер је то немогуће, и дјеловати ван њеног оквира у односу на закон који смо сами осмислили. И ту све почиње, од кита који је убијен дозвољеним „моралним“ бацањем беспотребног отпада, па до човјека, дјетета кога смо „морално“ оцијенили као отпад.
Рањивост и саосјећање једино су могући у трагичном процијепу човјекове слободе која „долази од благодати, а не од слободе воље.“[4] Зато је за активно чување слободе неопходна аскеза. Супротстављање објективираном свијету и предавање трансценденцији својственој личносном постојању.
Човјек ствара, тј. довршава стварање и узноси Богу оно што му је задато,само ако је изложен, огољен и даје себе. У расцјепу између свог трагичног и истовремено облагодаћеног постојања, човјек је једино и искључиво стваралац који се не мири и за кога, по ријечима Николаја Берђајева „Смрт посљедњег, најжалоснијег створа, неподношљива је, и уколико и та смрт не буде побјеђена, свијет нема оправдања и не може бити прихваћен.“[5]
Извор: Видослов, бр. 77 (2019), стр. 83-86.
[1] Николај Берђајев, Самоспознаја (Zepter book World, Београд, 1998): 248
[2] Николај Берђајев, Трагедија и свакодневица (Логос, Београд, 1997.):179
[3] Ibid, 178.
[4] Николај Берђајев, О човековом позвању (Zepter book World, Београд, 2000): 89
[5] Ibid,277