„За време револуције милиони и десеци милиона људи уче у свакој недељи више него у годину дана обичног, тромог живота.“ (Лењин)
Када се богати младић обрати Исусу, он га пита како да задобије „живот вечни“. Као предуслов позиву да му се придружи и као последњу стопу духовног савршенства, Исус му као пут предочи библијске заповести и тиме позива на слеђење Мојсија и пророка. Након тога богати младић позван је да остави животни комфор, да раздели све своје и пође с Исусом у његову мисију. У директној супротности са „животом вечним“ у јеванђељској причи о богаташу налази се његово благо. Једно с другим не иде. Иако омиље Исусу (Бог га је погледао!), он одлази снужден. Његова жеља за комфором и удобношћу овога света које му богатство доноси као и потреба за моћи коју му богатство такође обезбеђује изгледа да су снажнији од привилегије да одмах пође с Христом. Снуждио се и отишао својим пословима. Чак и у присуству самога Богочовека, Господа Исуса Христа, удобности богатства успевају да однесу превагу. Представљена је главна дилема коју разрешава свако од нас.
Ове године гледаоци смо мини-серије Чернобиљ у којој нам се до најситнијих детаља, квалитетом америчке високобуџетне филмске продукције, представља катастрофа коју је претрпео Совјетски Савез 1986. године, на простору данашње Украјине. Надам се да читаоци неће замерити што овако сложене животне догађаје, настале у одређеном времену и околностима, покушавамо да поједноставимо како бисмо осветлили неке од мотива таквих грандиозних подухвата. У светлу Јеванђеља и противно њему може се сагледавати и тужна прича о Чернобиљу. То је прича о охолој потреби да се обезбеди бољи живот изузетним људским прегалаштвима која укључују високу технологију и науку. Нажалост, у Чернобиљу је дошло да катастрофе, а њене последице су огромне. Иако званични совјетски подаци указују на 31 жртву непосредно након догађаја, ове бројке, укључујући и последице, неупоредиво су веће и до сада нису у потпуности утврђене. Да ли је из тога свет извукао неку поуку, остаје да видимо.
Један од четири нуклеарна реактора неочекивано је експлодирао и тиме створио ужасавајуће високу радијацију која је, уз многе вољне и невољне жртве, ограничена на непосредни утицај само на ближу околину нуклеарне електране (тако је представљено у серији иако је у реалности због неповољних ветрова страдао и добар део Белорусије). Да су ствари кренуле још горим током могла је бити уништена половина Европе и добар део Азије. Један од мотива за изградњу нуклеарне електране био је извући што већу корист што већем броју људи. У времену хладног рата, било је готово немогуће не подлећи мегаломанским плановима као и снажном порицању било каквог доживљеног неуспеха. Прогресивну слику успеха ништа не сме да засени.
Можда у то време свет није био довољно свестан катаклизмичких последица и стога што су информације скриване од људи. Сећам се да ми је тада мајка, не превише заинтересовано, рекла: „Па, на пролеће не би требало да једемо јагоде… и зелену салату, јер ће кише да нам донесу радијацију“. Један од образаца људског деловања је невољност да се дубље проникне у катастрофу коју нам може донети одабрани начин живота. Тек посматрајући серију о пропасти ове нуклеарне електране постајемо свеснији колико је крхка људска срећа у свету, заснована на борби за моћ и скривена иза парола о борби против сиромаштва.
Када у Чернобиљу дође до пропасти, главна реакција на свим нивоима је порицање и непрепознавање размера несреће која се догодила. Плата за грех је смрт. Последица негирања које нам је кроз серију приказано, готово све време од тренутка катастрофе па до санирања догађаја, показује колико смо склони запостављању сопствене визије стварности. Тај нојевски принцип забијања главе у песак показује нам да не успевамо да увидимо реалност у потпуности, него тек када нам се она обије о главу. И богаташ у јеванђељској причи свесно одабира порицање, те ступа у стање резигнације. Сигурно је одлазећи помишљао: „Па, превише је Рави строг, ја то не могу“; или можда: „Ово је неки идеализам, како могу све да напустим, па цео систем ће да се распадне!“
У Чернобиљу смо се сусрели с порицањем у великом стилу. Ту су разни Дјатлови, Акимови, Шчербине и други који руководе стварношћу и не прихватају никакав други исход. Прогрес је у нашим рукама и њиме ми управљамо! Партијски званичници се држе истог слова и све изгледа као да ће проблем увек бити решив. Непосредно након катастрофе мерење показује радијацију од 3.6 рендгена. Толико апарат може да измери и његов капацитет је баш по мери наше свести: „3.6 roentgen, not great, not terrible“! А стварна радијација, касније измерена, била је 15.000 рендгена.
Сваки пут када Исус у Јеванђељу изрекне поуку или својим делом помогне људима, разни његови савременици, фарисеји и књижевници, садукеји и судије, комшије из истог села, богати и разумни, имају замерке и не виде више од онога чему их сопствене жеље и мисли воде. Истина се споро и полако помаља да отвори очи поједницима, и тако већ хиљадама година. Уранијум 235, наших конформистичких жеља и потреба, распршава се миленијумима а време одумирања му је изузетно споро.
Ова серија је прича о подухвату, о бајковитом животу на минском пољу, замишљеном као лепи врт. Тај напредни живот уз помоћ нуклеарне електране доноси хлеб насушни. А када нахраниш масе, задобијаш моћ и престиж. Када дође до катастрофе, само се неки појединци жртвују бирајући уски пут одлазећи у живот вечни. У мрачним временима, све оно проживљено у појединцу, све до тада накупљено у срцу, сведе се на само једну раван – на раван тренутног избора. Неки беже, а неки постају мученици. Када се ту траже добровољци за погибељну акцију, генерал Шчербина им се обраћа речима: „Учинићете то јер то мора бити учињено. И учинићете јер не може нико други. И ако ви то не учините, милиони ће умрети!“ Не можемо да тврдимо да је избор појединца у тренутку – прави избор заснован на рационалној мери. Он лежи као давно засејана биљка у срцу те човек без рачуна полази у жртву. Рађа се христолика жртва.
У серији се у једном кадру види велика комунистичка парола на омладинском дому у напуштеној варошици: „Наш циљ је срећа целога света!“ На суђењу, организованом након чернобиљске катастрофе, уводне речи тужиоца су овакве: „Централни Комитет Комунистичке партије Совјетског Савеза и Президијум Врховног совјета СССР-а одлучан је да се изнесе истина у име народа, у складу са главним циљевима наше Партије који су одређени на 20, 21, 22. конгресу, што је лењинистички циљ. Који јесте и увек ће бити једини и непромењиви циљ Совјетске државе.“ У посезању са замишљеном срећом, њихов главни савезник је замишљена истина.
Јеванђеље нам у стара времена, готово на постмодерни начин, представља Пилата који с цинизмом пита: „Шта је истина?“ С истом дозом цинизма и у овим трагичним догађајима, истина је била натегнута, скрајнута, заобиђена, скривена, понижена, али и представљена у свом мученичком виду.