Чекајући Устав

Када бисте почетком двијехиљадитих започињали да студирате теологију, православну теологију, студенти старијих година би вас дочекали са одређеним темама и дилемама које су биле својеврстан стандард идентификације („шта ти, мали, мислиш о томе?“), али и подстицај да стварно о њима размишљате и преиспитујете дотадашња мишљења и вјеровања заснована искључиво на ауторитету старијих (родитеља, баке, вјероучитеља, свештеника). То је била значајна школа, јер иза наизглед баналних и никад завршених питања („да ли ће се Индијанци спасити?“, „да ли је душа бесмртна по благодати или по природи?“) млади човјек би научио да чини оно што јесте основа сваких, а нарочито богословских студија: да воли, мисли и вјерује у исто вријеме – да воли Христа и стварност Цркве, да мисли тј. промишља вјеру (јер га у животу свакако чекају бројне недоумице и проблеми), да вјерује у љубави и мишљењу, јер вјера без љубави и мисли је вјера бомбаша-самоубице, дакле: демонска ствар. Како ходимо кроз живот и факултет, тако учимо да је питање спасења Индијанаца могуће поставити и као „истраживање сотириолошких опција демографске популације предколумбовске Сјеверне Америке“. Али ствар остаје иста. Жеђ иста. Чежња иста. Христос, Свечовјек, кога некако сигурно можемо да препознамо као смисао свога живота и ми и у сунце и прерију загледани Апач.

У том спектру питања и проблема појављивале су се одређене вјечите теме „практичног карактера“. Откада сеже моје сјећање „црквене проблематике“ до дана данашњег помиње се питање „екуменизма“ (ма шта то значило), „промјене богослужења“ (о коме се расправља свугдје осим на часовима литургике), „подјеле Београда“ (у коме се тек од скора колико било сналазим у саобраћају, па ме никад није претјерано интересовало да ли ће Крњача и Коњарник бити иста епархија) и „доношења новог Устава СПЦ“.

Ових дана су ме пријатељи напоменули како је у јавност „процурио“ извјестан нови приједлог дуго очекиваног Устава СПЦ. Како ми је дан заузет премногим обавезама да, како каже пољски пјесник Тадеуш Ружевич, углавном заборављам да треба и умријети, нисам имао прилику да поменути приједлог погледам. Мало, морам признати, и због извјесне сјете која је обиљежила начин на који се нови Устав појавио у мени: тако што је „процурио“. Зашто? Зашто је уопште неопходно да се од мене, или било кога другог, крије конституција, један документ који би требало да описује и (тек онда) прописује начин на који Црква (дакле и у њој смотани поп и горљиви професор Дарко) постоји и постојаће? На крају, испоставило се, тај нацрт је имало небројено много људи који су га – као и све код нас данас – слали једни другима и разним медјима, али „испод жита“. Рекоше ми да су се браћа са „десне стране“ већ узнемирила и читају очима скоре Парусије све и свашта тамо. Нисам склон ангажованим читањима. Али разумијем узнемиреност (због) сакривеног. Ако је данас Литургија – јавни, штавише готово друштвени догађај, ако је Литургија наша res publica – зашто је неопходно да све оно што, уче нас наши богословски учитељи, извире из Литургије – буде својеврсна disciplina arcana? Ако је Тијело Христово пред камерама, а камера у путиру, зашто је сва секундарна стварност, оно „око Тијела“ – тајно и тајновито?

Заставе имена и нереална очекивања. Како сам, као један од уредника портала teologija.net добио прилику да прочитам изврстан коментар Дејана Мачковића на поменути приједлог Устава, већ ми се учинило да више није у питању просто загријавање теме из црквено-реторичког фризераја него нешто много озбиљније. О самом приједлогу, његовим добрим и лошим странама, Д. Мачковић је говорио са познавањем права и црквеног права па не бих хтио ни могао понављати његова запажања и примједбе. Међутим, након читања поменутог коментара, а затим и самог текста Устава, остају извјесна питања на која будућност тек треба да пружи одговор. Њих, ипак, морам да поставим себи (и свакоме ко има стрпљења да чита ове редове).

Најприје, чини се да се, попут свега код нас, и даље доста енергије троши на питања не само идентитета него, тако рећи „идентитета идентитета“, тј. видљивости идентитета. А што смо у горој националној, државној, економској и демографској позицији, то се наша осјетљивост појачава, склоност ка екстремним рјешењима расте, а моћ да се замишљено спроведе у дјело опада. То је најбоље видљиво у питању имена Цркве. И то је једна од тема које круже већ двије деценије. Оно је најбољи показатељ идеолошких фантазмагорија и практичне неснађености на терену. Јер и само име, питање имена, почиње да се испуњава оном свештеном теологијом божанских имена којом је инспирисана старозавјетна теологија имена или именословна у Русији почетка ХХ вијека. И опет лутамо, идеолошки и „практично“. Идеолошки, заиста постоји једна свијест изграђивана већ деценијама на основама претпостављене „нормалне стварности Цркве“ каква је, испада, бивала само у одређеном (и увијек већ завршеном!) периоду постојања Цркве (углавном у прва три вијека). Према тој идеологији „златне прошлости“, само име „Српска Православна Црква“ је „етнофилетистичко“, те тиме неодговарајуће. Свакако да је „локалност“ тадашње еклисиологије подразумијевала да је национални елемент бивао секундаран у односу на конкретан догађај Евхаристије и конкретну стварност Цркве. Занимљиво би, међутим, било уочити да се изазов „национализма“ или бар лингво-етничке осјетљивости, ипак, није појавио тек „послије буржоаске револуције“ (како се често да чути), него су језичке, менталитетске и народне одлике очигледно биле прилично битни (негативни, углавном) фактори и прије концепта савремене нације (удио идентитетског фактора у схизмама Копта, Етиопљана и Јермена, као и у постепеном удаљавању Истока и Запада прије и послије 1054. познат је сваком иоле образованом црквеном историчару). Међутим, чак и да сву историју, идеализовану и неидеализовану оставимо по страни, очигледно је да је стварност таква каква јесте. То не значи да је морамо прихватити и у њеним лошим аспектима, али значи да је не можемо мијењати чистим пројекцијама („ако будемо мислили тако, биће тако“). Конкретно, то значи да би локализовање имена Цркве и даље морало да уважи стварност Цркве, а стварност Цркве јесте таква да Њу својом осјећају углавном људи који себе сматрају православним Србима као и они којима бар не смета то што већину њених вјерника представљају ти исти поменути Срби. Опет, наша црквена јавност и даље углавном не узима у обзир да, с обзиром да сама Црква постоји у више од једне државе и у више од једног друштва, не постоји рјешење које ће задовољити све. Није исто рећи „Српска Православна Црква“ у Србији гдје се то у извјесном смислу подразумијева (и узима здраво за готово), у Републици Српској гдје је то битно, јер сваки дан слушамо лажни квази-грађански наратив о „православним Босанцима“ (додуше, понекад се он да чути и у шумадијоцентричним необразованим гласовима браће у Србији, без свијести са колико бола та незлобива незнавеност одзвања у ушима људи преко Дрине), нити је то исто када се каже у Црној Гори (са врло специфичном идентитетском ситуацијом у којој ствари ни изблиза нису једнозначне и заувијек ријешене, јер се црногорски-регионални, црногорски-национални и српски-надрегионални-национални идентитет и даље преплићу али и сударају). О Хрватској би тек вриједило размислити. Да ли је србофобија, данас легитимна у том друштву, коју, кажу, ипак, не прати нужно „ортодоксофобија“ нужно довољан разлог за бар мању видљивост ноторне чињенице, а то је да у Цркву коју један Хрват види у Дубровнику, Загребу или Винковцима ипак углавном иду Срби а не, ето, наводно сасвим прихватљиви Грци, Кенијци или Јапанци? Мислим да се прећуткивањем очигледног не постиже ништа, чак ни смањење очигледног друштвеног притиска на православне Србе у Хрватској, а шаље се човјека недостојна порука да се притисак исплати и да је менталитет из 1942. када је стварана Hrvatska pravoslavna crkva на дуже стазе исправан и исплатив. Уосталом, ма колико национализам и традиционализам били заиста ужасни проблеми са којима се сусрећемо, проблеми који гуше Цркву, проблеми који нашем човјеку не дају да осим обредопоклоништва и реторике види било шта друго, неће нека иновативна промјена имена ријешити било шта, него деценије и вијекови рада са људима. А то не предстоји само СПЦ. Него свим помјесним Црквама, хеленофоним подједнако. И њима је потребно да се престану лагати о наднационалном карактеру. Тренутно је тако како јесте, а немоћ Критског сабрања да ријеши питање дијаспоре свједочи о кризи која није само наша. И зато је сви морамо рјешавати.

Организам, касте и питање јединства: реторика тијела и прагматика касте. Међутим, ако постоји једно још битније питање од овог онда то јесте питање начина постојања Цркве. Опет морам да се вратим мало уназад, у своје студентске дане, и да се присјетим како су нас професори учили, а и сами смо то могли да прочитамо, како је нормлано стање ствари у Цркви такво да постоји органско јединство и јерархијска структура Тијела Цркве – Тијела Христовог. У том виђењу за које Ј. Зизјулас и Н. Афанасјев дају изобиље свједочанстава из ране Цркве (опет прва три вијека, углавном!), Цркву/Евхаристију возглављује Епископ са презвитерима, ђаконима и вјерним народом који сви чине једну исту стварност тиме што у историји иконизују Царство. Нас је као младе студенте нарочито инспирисала теологија у којој смо видјели колико је народно „амин“ за сваки аспект живота Цркве било важно, на један не декоративни, него органски начин. Данас та реторика и даље може да се чује у нашој теологији, али она није произвела готово никакав учинак у бићу Цркве. Гдје је народно „амин“ данас? Ко је потражио то „амин“’? Данас, као ријетко када, у стварности Цркве доминирају јасно структурисани односи, формацијска отуђеност, контра-слика неуспјеле војне хијерархије у којој моћ опада диспропорционално „висини чина“ у тој (хи)јерархији. То се да чути и видјети чак и у питању рецепције теологије у стварности: ако је, рецимо, Зизјуласова теологија подразумијевала епископоцентричност (а не епископомонизам), реторика „икончне“ епископоцентричности данас се живи на један тужан и Цркве у Њеној величанственој пуноти недостојан начин. Усудио бих се да кажем да је Епископ управо због своје моћи најтужније и најусамљеније биће на свијету: неко коме се клањају и кога „воле“  углавном људи свјесни да је близина моћи профитабилна и пожељна. Да, знам да је епископ монах, али он је по томе што јесте епископ биће Заједнице, те би монашки начин живота требало да га учини лишеним апетита, а не социјалности. Управо супротно: као онај који „возглављује“ Заједницу, Епископ би требало да буде биће које припада сваком вјернику и сваком клирику своје епархије потпуно и у свему. Па ипак, са ријетким изузецима, Епископи уживају у тој изолованости малога божанства, у тој позицији mysterium fascinandum et tremendum. И то је тужно, двоструко тужно: због њих и због Заједнице. Православни Хришћанин данас чешће виђа Бога у молитви, Његовог Сина у Евхаристији, него Епископа који, каже нам теологија, иконизује тог Сина. Свештеник, парохијски, опет, може да рачуна на неки статус између: одвојен „чином“ и „службеном дужношћу“, он је привилегован у односу на лаика, али и ћутљиви извршитељ према епископу. У очима народа за њега је једино битно да је сиромашан и незахтијеван, у очима породице да је способан да обезбједи материјалну сигурност (а врло често и надпросјечан животни стандард), у очима епископата за њега је битно да је одан и провјерен, свештеник је с временом од војводе и предводника (војводе Богдана Зимоњића, проте Матеје Ненадовића, попа Мила Јововића) постао подаништву најсклонија структура црквеног живота, свјестан да његов живот и било какав успјех у њему зависе од способности да буде „добар“  или бар да не провоцира ни оне изнад, ни оне испод. Ђакон – то је биће које чека рукоположење у свештенички чин, вјечити благајник, десна рука и „лијево сметало“. На крају – а требало би на почетку – ту је вјерни народ који одавно није исти тај хришћански лаос (из) првих вијекова. О томе колико се погријешило када се вршила стихијска ре-литургизација без ре-евангелизације, писаћу другом приликом. Очигледно је да не постоји, ако је икада постојао, неки једнозначни и самоподразумијевајући „лаос“. „Људи који иду у Цркву“ су широког спектра профила и животних судбина, њихово учешће у животу Цркве разнолико и интензитетом и приступом и дубином. Међутим, оно што је видљиво јесте да се, у цјелини, наш човјек и даље углавном осјећа позваним да коментарише јерархијске одлуке (на које нема утицаја) више него што је спреман да себе образује о Цркви и њеном учењу. Данас, баш попут Цариграда у IV вијеку, таксисти у Београду и шумари у Фочи коментаришу „екуменизам“, макар с времена на вријеме, са мијене на уштап, ушли „послије свих, кад си сам“ у Цркву „да запале свећу“. Ипак, морамо се поштено питати: а гдје то да вјерник нађе своје мјесто, осим у том приватизованом времену „обреда“ и приватизованом и накнадно интимизованом времену „стајања у Цркви“ ако је његово „Амин“ ионако небитно, нетражено а његов однос ка Цркви углавом претворен у „купи свијећу, тамјан, брикет“? Зар је пасивно „присуство“ једино што можемо да нађемо за лаика данас? Није ли наша немоћ да завапимо, попут Павла: „не желим ваше него вас!“ – она тишина коју чујемо кад останемо сами? Зато: не, не желим ваше него вас!

Слобода за дјецу. Ако сам добро схватио Дејана, а то је донекле и мој утисак послије првог читања, онда се бар неке од ових ствари у поменутом приједлогу крећу напријед. То је добро и охрабрујуће, али је неопходно да природно стање ствари Цркве – органска повезаност вјерног народа (99,9%) Цркве, свештенства (0,1% Цркве или мање, лош сам са математиком) и епископата (0,001% или мање Цркве) – постане оно што живимо. А за почетак бар оно чему тежимо. Та органска повезаност не треба да буде октроисана од стране једне комисије а затим октроисана од стране било кога „органа“. Не, драги Оци, Епископи, Професори, Обновитељи Предања – само у стварност треба да претворимо оно чему сте нас учили. Позовите нас да о нацрту Устава причамо. Да кажемо своју ријеч. Позовите оне са десна, који вас сумњичаво гледају. И они су Црква, докле год желе да нам буду браћа. Позовите и оне са лијева, што сматрају да је потребно да стварност друштвених промијена буде још јача и видљивија. И они су браћа докле год то желе да буду. Позовите сваког човјека који себе сматра православним Хришћанином, вјерником Српске Православне Цркве. Нека од тих мишљења ће бити несувисла (можда моја?), нека паметна. Али ће бити наша.

Немамо времена да чекамо. Када год ми неко говори о уставном уређењу Босне и Херцеговине или Републике Српске, мени у памет не долази Дарко него Евгеније Ђого. Када се доносе устави, не доносе се ни за сто година, ни за десет, него за вријеме испред нас. Устав је увијек уједно одраз стварности, али и жеље да та стварност буде боља. Устав је позив да тај Устав вриједи и остане, да га поштујемо. Ја желим бољу стварност за мога сина и кћери. Немам више времена. Година ми је колико је било мојим родитељима када је почињао рат, када је мајка сазнала да се вашке тријебе петролејем, а не шампоном, а отац да се дневник може водити и на сред грбавичких улица. Недавно се упокојио пријатељ чија ме смрт на најпотреснији начин подсјетила да нема времена којим човјек самовласно располаже: сваки тренутак је позив на пуноћу живота (о томе колико ми је један сунчани дан његове сахране описао на најочиледнији начин шта јесте живот, шта љубав и ко јесте Црква – оставићу запис такође другом приликом). Дакле, и ради оних које живот тек чека и оних којима дугијемо бескрајно много прекасно је да тактизирам и живим ситним животом миша који жели да згрне благо и остави га дјеци. Ја не желим благо за дјецу. Желим Цркву (и друштво) у којој ће мој син наћи своје мјесто и глас, када слободно изабере да буде оно што жели да буде. Чекам Устав, али још више Стварност за Евгенија.