Устаљена нетранспарентност рада органа СПЦ (од епархијских тела до сабора и синода), као и штура званична саопштења, остављају домаћу јавност – била она црквена или световна – у сивој зони нагађања када су у питању процеси доношења одлука, ставови и односи унутар епископског сталежа. Иако постоје технички и људски ресурси да СПЦ самостално информише јавност, званична црквена телевизија „Храм“, рецимо, не прати директно рад сабора и синода, нити накнадно извештава са њихових седница. Тако да – што би се у црквеном жаргону рекло – „православни српски народ“ никада није имао прилику да чује своје владике како јавно дискутују о црквеним пословима. Тајновитост рада црквених тела, далеко од очију јавности, погодује ширењу медијских манипулација, дезинформација и непроверивих гласина. Истоветна је пракса данас и у држави.
Једино што јавности у таквом случају преостаје јесте ослањање на изјаве које епископи повремено дају у интервјуима, ауторским текстовима или путем саопштења. Недељник „Печат“ од свог оснивања редовно, крајем сваке године, интервјуише владику бачког Иринеја, док се у недељницима „Време“ и „Недељник“ објављују разговори са владиком Григоријем и другима. Али су и такви пригодни интервјуи често недовољни за стицање објективних информација о раду највиших тела у СПЦ.
Не бих рекао да се оваква пракса усталила једино због недовољне свести међу црквеним старешинама о значају објективног и благовременог информисања јавности. Постоје и реални односи на терену који погодују одржавању овакве праксе. Епископат, наиме, не осећа потребу да информише јавност из простог разлога што епископи у сабору не представљају православне вернике своје епархије, него, пре свега,искључиво сами себе. Или, другачије, рад појединачног епископа у сабору, његови ставови и залагања, нису донети у саветодавној сарадњи са његовим епархијанима. Да је пракса супротна, односно да су ставови епископа изнети на сабору у извесној мери уједно и ставови епархијана, сваки би епископ појединачно осећао потребу да верни народ његове епархије буде објективно информисан о његовом саборском раду, како би тиме оправдао њихово претходно дато поверење.
Стога, нема места чуђењу зашто повремено бивамо запљуснути и изненађени разменом ставова између епископа путем медија, као и пропратним гласинама, те непровереним информацијама. Што ствара утисак да посматрамо „борбу у мраку“ и да су проблеми у односима унутар епископата већи него што можда реално заиста јесу. Док у некој форми непосредно не видимо или посредно немамо увид у слободну дискусију епископа на сабору, гледаћемо је затечени преко медија.