Јохан Јаков Вик (1522–1588), Спаљивање три вештице (Компилација)
Ретко када смо имали прилике да читамо један интервју поглавара Српске Православне Цркве (СПЦ) који у толикој мери, по својој садржини, изражава пасивну агресију и износи отворене претње својим неистомишљеницима. Ни највећи хришћански празник Васкрс, очигледно није ослободио Патријарха Порфирија од служења сопственој жељи за обрачуном и осветом са онима који не мисле као он.
На питање новинара НИН-а:
Постоје ли поделе и струје међу владикама у Синоду? Неки од њих су, примера ради, отворено подржали студенте, други су их осудили, морају ли све владике бити у симфонији или имају право на самостално мишљење и како све то утиче на Цркву?
Патријарх одговара:
To да je неки архијереј осудио студенте – није тачно. Студенте нико није осудио… Епископи морају бити у сагласју у питањима вере и црквеног поретка – то је conditio sine qua non. У другим питањима могу имати различита мишљења, и то само по себи не представља никакав проблем. Проблем настаје уколико појединцима питања која нису суштинска за мисију Цркве постају важнија од саме вере и канонског поретка, односно ако се бављењем политичким темама нарушава црквени поредак и уноси смутња у народ. Таквих појава је било кроз историју, али је Црква увек знала да их реши – понекад и болним мерама (НИН Интервју: Патријарх Српске Православне Цркве Порфирије, Српски народ je Христов народ, чак и онда када његова побожност није увек култивисана, 17.4.2025).
Оно што одмах упада у очи јесте лакоћа са којом је Патријарх Порфирије одбацио тврдњу да је било који епископ СПЦ осудио студенте, што представља грубу неистину и јасно игнорисање и прикривање чињеница (постоји много текстова који јасно и прецизно демантују овакву тврдњу). Пошто је у једној реченици „почистио“ сваку критику о наводним епископима који су нападали студенте, Патријарх сада отвара свој маневарски простор да оштрицу напада и јасне претње упути ка оним елементима у СПЦ који су заправо подржавали студенте и њихове захтеве!
Оно што посебно забрињава у одговору Патријарха јесте теза да је „бављење политичким темама“ нужно ремећење црквеног поретка. Та логика претпоставља да се вера и друштвени ангажман морају строго и шизофрено раздвојити. Али такав став стоји у директној супротности са хришћанским искуством и Црквеним памћењем (Библија и Црквено Предање). Међутим, патријарх Порфирије без обзира на све то, ипак жели да индиректно изједначи два супротстављена појма: „политика“ и „политикантство“, како би на тај начин могао да створи основ за обрачун и „болне мере“ које следе. Међутим, није могуће изједначити ове појмове, јер је „политиканство“ готово увек злоупотреба политике ради партикуларних интереса: личне или партијске користи. У тексту који је скоро објављен на сајту теологија.нет, јасно је показано да верска пракса, често има јасне политичке импликације. Бавити се политиком значи учествовати у обликовању друштва, доносити одлуке у корист заједнице. У том смислу, и Црква је увек била политички чинилац – јер је проповедајући правду, истину, па и мир, увек била позвана да заступа оне који немају глас.
Вера у Христа као Богочовека, не дозвољава нам поделу историје на свету и профану. Напротив, Христос је преузео све у себе као Богочовек (Бог и човек: свето и профано), те отуда постоји само једна историја. Због свега тога, јасно је да заузимање за маргинализоване, постављање етичких питања, отпор неправди, сведочење истине и др. – све то јесте и постаје политички став у друштву које је неправедно и које се свесно противи таквим идеалима. Отуда је пророчки глас Цркве увек био и политички – али не и партијски.
Међутим, јасно и неприродно одељујући свето и профано, веру и политику, изједначавајући „политику“ и „политиканство“, патријарх Порфирије омогућава себи да произвољно класификује било који ангажман који му не одговара као „политички“, а самим тим нецрквени. Другим речима, када се вера ограничи само на питања религијског култа, онда је јасно да свако ко изрази одређени јавни став о питањима „општег добра“ и основним хришћанским начелима јесте (правда, истина, љубав) у великом проблему. У тумачењу Патријарха, ти чланови СПЦ не чине ништа друго него свесно занемарују „веру и канонски поредак“, а такво занемаривање захтева ништа друго него „болне мере“ Цркве.
Иако се на први поглед чини да израз „болне мере“ упућује на начин како је Црква решавала своје проблеме у прошлости, Патријарх иза тога заправо свесно крије поруку коју жели да пошаље данас, и то само оним епископима који су подржали студенте и њихове захтеве, пошто као што и сам каже у оквиру интервјуа: „To да je неки архијереј осудио студенте – није тачно. Студенте нико није осудио…“. Дакле, они који осуђују – такви не постоје, постоје само они други на које се заправо „болне мере“ могу односити! Неискреност саме изјаве огледа се у томе што Патријарх не помиње никакве „болне мере“ за оне који су – и то јасно, јавно и документовано – вређали студенте, клеветали професоре, нарушавали академску и духовну климу Српске Православне Цркве (све је документовано кроз много текстова: 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8…). Нико од њих нити је укорен, позван на одговорност, па чак ни опоменут због ширења „смутње у народу“! „Болне мере“ су резервисане само за оне који мисле другачије!
После свега реченог, постаје нам сасвим јасно да Патријарх Порфирије своје инсистирање на некаквом раздвајању вере и политике темељи само на сопственој жељи да одбрани своје (не)деловање у актуелним протестима 2024–2025. године, истовремено дисциплинујући оне који те протесте подржавају.
На крају, најстрашније у целокупном интервјуу јесте арбитрарност којом се служи Патријарх, чиме оставља простор за освету и нове нападе, а и „болне мере“. Арбитрарност лежи у питању: ко одређује шта јесте, а шта није „суштинско за мисију Цркве“? Ако се свако питање друштвене одговорности, правде, академске слободе или моралне савести прогласи „несуштинским“, онда ћемо у име лажног мира угушити свако критичко размишљање и уградити страх у темељ Цркве. То онда више и није мир – то је принудна тишина која се одржава претњама и „болним мерама“. На крају, Црква не почива на дисциплини, већ на истини – јер се истина брани љубављу која не блокира дијалог.
