Јежи Новосјелски, Црква, 1988.
Ми живимо у проблематичном времену, у извитопереном свету, „у свету тензија“. Ако прихватимо актуелну класификацију историјских доба на „органска“ и „критична“, бићемо принуђени да наше доба недвосмислено окарактеришемо као критично. Свакако, налазимо се у средишту неизбежне и корените кризе која утиче на све нивое и слојеве нашег постојања. Ако се послужимо Тојнбијевом мишљу рећи ћемо да постоји „схизма у телу друштва“ и „схизма у (његовој) души“. Ми осећамо да смо очајнички увучени у процес сигурног распада наше традиционалне цивилизације. Перспектива у потпуности делује мрачно и неизвесно. Појединац је непрестано приморан на апокалиптичне ставове и предвиђање неизбежне пропасти и нестајања своје историјске епохе.
Од памтивека је било уобичајено да се човек у невољи или оскудици позове на Бога, окрене религији. Религија или вера нису биле посматране само као бег или утеха, већ и као упориште снаге и инспирације. „Потрпи (стрпљиво чекај) Господа, јуначи се и снажи се, срце моје, и потрпи Господа.“ (Пс 26, 14) И управо је религија била та од које су људи у прошлости очекивали коначан одговор на све њихове тензије, проблеме и крваве раздоре. Хришћанство је посебице било посматрано као исходиште и чувар мира и слоге – и тако је и било. „И на земљи мир.“ То је био возглас који највише запањује и могуће је да је често био криво схваћен. Јер он је, у ствари, био предговор и увод животу туге и боли, распетом животу напаћеног роба, „човека туге“. Једини пут ка истинском миру је пут крста. За нас се пројави као страшни шамар када у свом унутрашњем разочарењу откријемо да је свет религије, и пре свега хришћанства, такође увучен у ток дезинтеграције; врло је мало мира и мало слоге у хришћанству. Ниједна религија није општеприхваћена. И хришћанство је унутар себе подељено. Како хришћанство може „овоме свету“ да поврати његово здравље и мир, кад је и само увучено у исте проблеме хаоса и конфликта? У оваквом, поремећеном свету појединац је присиљен да бира, да заузима страну, тј. да пропагира стање подељености.
Требало би да говорим о „богословским тензијама“… У модерно време врло је распрострањено и често сугерисано мишљење да је управо богословље првенствено одговорно за тензије и поделе унутар цркве, и на ширем подручју религије. Вероватно та предрасуда преовлађује у многим круговима и у наше време, такође. Често је сматрано да су „тензије“ и поделе управо биле инициране у моменту када је црква или, боље речено, када су њени поглавари и учитељи одлучили, тј. покушали да учврсте и формулишу веру. Када би само још једном људи могли да побегну у царство личне религиозности (како се сматрало), сва неслагања би била превазиђена. Религија и доктрина (прецизније, богословље) су у наше време, обично, супротстављене. Народ са црквених клупа понекад сматра да би био уједињен унутар свих историјских граница да није био спречен од стране оних на проповедничком месту, који их заводе раздељујућим „доктринама“. Просечан верник је уверен да чувену Гетеову изреку такође примени на свет религије: „Све теорије, тј. доктрине, сиве су и досадне, али дрво живота је увек зелено.“ Дакле, управо у овој тачки расте основна сумња. Берђајев је недавно навео да је, уствари, сив и досадан управо овај наш садашњи живот, и да једино у теорији (theoria), тј. у созерцању можемо поново открити размере истине. Та је сугестија, свакако, од помоћи.
Међутим, пре свега, у свету „личне религиозности“ („непосредног“ религиозног искуства) сусрећемо се са управо безнадежним „мноштвом религијских искустава“ које избегава било какву интеграцију и стара се да не дође ни до каквог јединства. Слобода „личне религиозности“ је основни чинилац поделе и поремећаја нашег духовног живота. Јединство и „слога“ могу се једино постићи на подручју доктрине. Говорећи историјски, у хришћанској цркви, богословље је обично узимано као помоћно средство, као штит од унутрашњих проблема слободног искуства, једини начин да се превазиђу магловитости непосредног доживаљаја. Схизме, иако су се неизбежно одразиле на учење, по правилу не настају у царству доктрине. Стабилна доктрина је обично захтевана само да би спречио даљи распад заједнице и једномислија. Она није била само чвраста ментална и духовна дисциплина (иако је и дисциплина неизбежна).
Понудио бих једну паралелу? Стојимо испред капије града, Града Божијег. Капија је закључана. Претпоставимо да један од нас има кључ, а други мапу ограђеног града. Са својим кључем, ја могу откључати капију и ући. Но, без мапе, бићу изгубљен. С друге стране, ни једна мапа нам неће помоћи уколико уз помоћ кључа не уђемо у град; са свим својим одличним познавањем мапе, остаћемо напољу. С једне стране, наравно, кључ је много вреднији од мапе. Али, најбоље решење би, свакако, било да имамо обоје. Поређење је, сигурно, недовољно. Доктрина је, свакако, мапа. У сваком случају, велика је несрећа уколико се мапа криво протумачи. Но, може бити и од огромне важности и вредности у рукама верујућег ходочасника. Доктрина није самодовољан систем, који може заменити искуство, али јесте мапа, водич, сапутник. Као што нема смисла изоставити мапу, тако нема смисла ни држати мапу у рукама и остати код куће.
У сваком случају, ми већ живимо у време богословског буђења. Богословље је у наше време ослобођено, због огромног призива које чини, растућем броју верник и (бого)тражитеља широм света. Нема потребе да оправдавам ове тврдње. Оне су већ потврђене од стране велике групе људи у свим црквама. Истина је да је први исход садашњег повратка богословским истраживањима растућа тензија и нови облик међусобног отуђивања који се неочекивано пробија кроз многе традиционалне границе. Нада у лак договор је опет осујећена.
Али, пре него што наставимо, да упутимо сами себи једно значајно питање: шта ми заиста намеравамо са својим напором да разрешимо већ постојеће „тензије“? Да ли, заиста, замишљамо искрсавање једног уједначеног система општих убеђења, у коме ће на свако питање постојати адекватан одговор, а за даља испитивања, неспоразуме и неслагања више неће бити простора? Настојања овог типа су недавно изложена са поражавајућим исходима; тензије нису попустиле, већ су неке нове веома болне тензије придодане савременом хаосу и очајању. Принуђени смо да најискреније преиспитамо сопствене намере: да ли заиста мислимо да све тензије треба разрешити и све разлике изгладити? Ја не проповедам релативност. Но, ма колико парадоксно и претећи деловала његова мисао, Паскал је вероватно био у праву када је говорио о философима и трагачима за истином, да „они искрено верују да трагају за спокојем, а уствари траже само узбуркавање“. Није ли верски неспокој обично симптом и предзнак духовног здравља? Inquietum est cor nostrum. Није ли наш живот неизбежна потрага? Потрага за истином, свакако. Но, како је истина по својој суштини бескрајна, чак и откриће апсолутне истине не би искреног трагача ослободило даљег испитивања и потраге са свим немиром и болом који они носе. Духовни живот је по својој суштини динамичан. Да ли је живот заиста могућ без проблема, ризика, несугласица и разилажења? Философија настаје са „уптаношћу“ или изненађењем и прераста у озрачје aporia. Религија настаје са почетним „страхом и трепетом“ и прелази у зону мистичности. Мистика је, свакако, у многоме озрачје религије. Мистерија Бога очигледно превазилази сво знање и разумевање, и коначна истина не може бити одговарајуће обухваћена никаквим ограниченим језиком.
Богословље је обавезно да начелно и пре свега буде „апофатичко богословље“, само символ недокучиве тајне Бога, онолико колико је стварно откривена од самог Бога људима. Простор за потрагу не може бити укинут унутар религије, он је већ имплициран у исконско растојање, тј. „тензије“ између Бога и човека, Творца и створења, Спаситеља и недостојног слуге, који човек очигледно јесте. Зар није религија, по својој суштини, „напет однос“ између Бога и човека? Заиста, постоји двострука „тензија“, проистекла из двоструке „позиције“ човека – као створења (Божијег) и као грешника, и оне се морају пажљиво разликовати. Не можемо избећи потрагу, управо зато што коначна Истина није непокретни „свет идеја“, него „жива Личност“, и право познавање Истине није изучавање неких самобитних претпоставки и њима својствених дијалектика, већ је оно „лични сусрет и непрекидан однос са живим Богом“.
Крајњи циљ вере (пре свега, хришћанске вере) је управо свети човек и света заједница, тј. света црква, а не само свети систем (учења). Свакако, морамо разликовати неизбежнe и здраве „тензије“ потраге, психолошке тензије, тамо где оне постоје, и патолошке које су саставни део нашег греха, који нам јесте отпуштен, али још увек не и у потпуности искорењен. У нашој садашњој пракси, здрава дијелектика трагања је још увек опасно угрожена дијалектиком заблуде. Још увек припадамо палом свету: јесте већ искупљен, али не и преображен. Било би претенциозно покушати да у кратком есеју закључимо преглед тренутне богословске ситуације у свету. И није за појединца, било да је теолог или свештено лице, да предлаже коначна решења. Но, ову последњу изјаву, тј. предлог, осећам да имам право да изнесем. Тренутно стање богословља, са свим његовим унутрашњим тензијама на богословском пољу много више обећава од богословске равнодушности недавне прошлости са свим њеним моралистичким, естетским и психолошким прибежиштима. Данас смо коначно схватили и разумели да појединац једноставно не може избећи истинску богословску потрагу и дискусију. Разлог томе је управо наше поновно откривање животне важности доктрине за веру, тј. откриће да је вера по својој суштини доктринарна. Вера није више само „побожно осећање“. Учење је њен саставни део, ако не чак и њена основа. Немци би рекли: Вера није само Erlebnis, него је управо eine Erfahrung. Но, због тога није мање „лична“. Ово поновно откриће истинске димензије богословља је можда највеће обећање нашег проблематичног времена, иако не обећава нити брз нити лак опоравак. Но, може нам помоћи да поново сјединимо делиће наше искривљене хришћанске традиције у нову синтезу која би истовремено била и опоравак једномислија првобитне цркве.
Историја хришћанске доктрине је дуго времена изучавана и посматрана само као историја погрешака, историја непрестаних формулација непосредног „искуства“. Хајде да се подсетимо како је ова дисциплина заживела и са чије стране је установљена. Још увек смо под утицајем Баура и Харнака, чак и кад поричемо њихов ауторитет или се због нашег верског стајалишта од нас то очекује. Обично сви почињемо од њихових схема, чак и у сврху побијања. Но, то је погрешан почетак. Њихов приступ је потпуно небогословски.
Подсвесно, ми још увек проучавамо историју доктрине као историју философије и самим тим смо осуђени да мимоиђемо суштину. Јер ни богословље, ни доктрина нису философија. Они нису спекулација на верске теме и проблеме, али не искључују ни богословско расуђивање. Али почињу озбиљно и недвосмислено са откривењем – не са урођеним „откривењем“ истине у људском уму, него са конкретним Откривењем у историји, са истинским сусретом. То је лични догађај – не зато што је то приватна ствар која се тиче само људских личности, већ је то самообелодањивање и изазов божанске Личности, личносног Бога. Хајде да размотримо наша богословска убеђења у овом новооткривеном светлу, размотримо их на нивоу животног Божијег изазова. И вероватно ће нам, историја хришћанске доктрине, зачета и извођена на овај начин, обезбедити врло битну мапу Обећане Земље. „Тензије“ неће бити моментално уклоњене али ће повратити свој првобитни смисао и значење.
Дозволите ми један лични предлог: предложио бих да излаз из тренутне конфузије и пут у бољу будућност, неочекивано, иду преко прошлости. Поделе могу бити превазиђене једино кроз повратак једномислију ране цркве. Јер тада није постојала једнообразност, али је постојало једномислије.
Извор: “Theological Tensions among Christians”, Collected Works of Georges Florovsky, Vol. 13, 9–13.
Превод: Стојана Валан