Жан-Луи Форен, Повратак блудног сина, 1921.
Прича о блудном сину је једна од најпотреснијих јеванђељских парабола изречена уснама Господа Христа. Пуно аутора је писало на ову тему. Чини се да је изузетно тешко да се шта може ново рећи. Ипак, поред освежења ума као начина подсетника да се истом причом дочара или осавремени садашњи приступ смисловима у којима се сами налазимо, а тим више ако бесмисао као онај који одузима семе смисла предњачи, имамо могућност да изнова преиспитамо своју позицију христоликог битисања – под условом ако смо уопште и започели своје вероживљење како доликује. Али, без претензија на рационално исцрпљивање богопросутих суштина! Јер се многе Христове параболе могу савремено и вишесмерно одразити на билион другачијих ситуација и лица, што ће рећи да је Христос бирао параболе као универзално место поуке за све генерације и за све векове управо због неизмењивости смисла које је у њих положио.
Прича говори да је један отац имао два сина, а да је млађи пожелео део свог имања који му као наследнику припада. Овде се ниједан протагонист не именује од стране Христа. Не мора се, дакле, ићи класичном теолошком логиком да само ко има име да има постојање пред Богом као што затичемо, на пример, у причи о богаташу и Лазару где се богаташ због одсуства имена приказује као осуђени. По неким ауторима, обзиром на културолошки миље тадашњег јудаистичког менталитета, жеља млађег сина је скандалоцентрична. У то време било је незамисливо да било ко тражи свој део имања, јер се наслеђе делило тек после смрти оца. Поступак млађег сина је непримерен. Он чини срамоту самим искањем, јер тим гестом изражава да је за њега отац већ мртав много пре биолошке смрти. Међутим, не видимо да се отац буни. Очигледно му је љубав на првом месту. Не видимо данашње конфликте око наслеђа коме ће већи део припасти. Не видимо очеву огорченост. Не видимо прекор или јад што га син наједном за мртвог држи. Не буни се. Чини сину по вољи готово беспоговорно. Млађи син, дакле, не дистанцира себе само са својим делом после које је задобио, него његова дистанца почиње од момента жеље да добије свој део. Неко би то данас назвао еманципацијом, зрелошћу, као што се данас склапају разни уговори пре смрти, итд., али овде то није посреди.
Прича се креће веома брзо и сажима у брзом „просипању имања живећи развратно“ (Лк 15, 13). Млађи син брзо сиромаши у свом отуђењу од оца и старијег брата који је остао веран оцу. Пошто је брзо остао без имовине, почиње да ради код једног човека чувајући свиње, а његова глад је била толико велика да је желео чак да једе исту храну коју једу свиње. Незамислив суноврат. Веома брз преокрет. Сличне психолошке паралеле можемо тражити у неким тешким животним причама неких људи који собом удаљени или другим прогнани долазе у неки стадијум ожалошћености због „судбине која их је задесила“ у некој првој самосталности далеко од најрођенијих. Међутим, „када дође себи“ (Лк 15, 17), односно, када је увидео свој пад и позицију у којој се налази, подсећа се на добростојећу позицију свог оца, његове имовине, његових најамника који имају добру плату. Другим речима, на први поглед опомиње се моћи његовог оца, а са друге стране узда се у његову доброту, јер унапред припрема умни терен са којим наступом ће доћи пред оца исповедајући му властито сагрешење надајући се помиловању (Лк 17, 18). Млађи син не наступа префригано рачунајући на сигуран добитак, он заправо не зна ни шта га чека, али је сигурно да себе не сматра више ни сином, чим је спреман за милост да макар буде надничар у свога оца у чему се ипак назире његово смирење (Лк 15, 19).
По тадашњем кодексу части, млађи син је учинио велику срамоту оцу. Мало ко полази од логике и осећања оца, јер се чини да је син у центру приче. Отац, дакле, има право по тадашњим законима да елеминише сина. Каменовање, колико год сада деловало примитивно, представљало је законску санкцију према прекршиоцима а педагошки више као опомена другима (не заборавимо не тако старе и строге Душанове законе). Пошто не знамо време колико је млађи син био одсутан, а то може бити и неколико година, несумњиво је да је отац морао живети са неким видом срамоте у друштву, неког неморалног белега учињеног жигом сина. Сваки дан. Осим што је осрамоћен да сваким погледом других свакога дана изнова преживљава срамоту, сигурно је да је патио због одсуства сина којег је волео. Познато је да је Јеврејима биолошко наслеђе било у првом фокусу.
Занимљив је даљи расплет. Отац види сина из даљине. „А када је још подалеко био, угледа га отац његов и сажали му се, и потрчавши загрли га и пољуби.“ (Лк 15, 20). Овде не видимо данашњу сујету. Нема одмеравања. Нема повратка сина да би се сада син мучио неком кривицом и пребацивањем. Нема каменовања. Отац се одриче тог закона ради љубави у корист сина. Уместо критике, отац, нашавши покајање сина, наређује својим слугама да му врате његово достојанство кроз најлепше одело и наређује да се припреми гозба у част сина, јер је отац био срећан што га затиче првенствено – живог (Лк 15, 22–24). Овде се отац, дакле, не обазире на то „шта ће село рећи“. Јер село је можда очекивало да отац убије сина, или да га критикује и срамоти јавно, или да му каже да напусти домаћинство које је већ сам пре тога први напустио. Данас се неки свете најрођенима јавно само да би тобоже одбранили своју укаљану част у очима других. Прече им је шта други мисле неголи како то изгледа у очима најсроднијих. Ништа од тога се не дешава. Данас бисмо, нажалост, могли да пронађемо такве стресне ситуације. Али, отац овде све то простодушно прескаче. Њему је драг син. Можда је мислио да је до тада негде погинуо. А сада га затиче живим. Живим не само физички, него надасве живим јер се враћа у однос са изгубљеном породицом. У однос. Ово треба сагледавати. Заиста треба бити снажан човек или велику љубав имати да без прекора и без одмера прихватиш некога ко је застранио, ко те се претходно одрекао, ко је себе усвињио најгорим могућим самопонижењима.
Ипак, прича се драматизује завишћу старијег брата који се позива сада на своју угрожену част. Старији син се осећа обесправљено и понижено пред повратком млађег брата. Можда му није жао што је жив, или што се вратио назад, али због славља које затиче – не жели да буде део такве церемоније коју сматра за неправедну фарсу. Можемо само да наслутимо његово беснило. У причи се чак помиње да је морао отац да напусти славље да би молио старијег брата да уђе (Лк 15, 28). Ко зна колико је то наговарање и одобровољавање трајало? И овде почиње јадање старијег сина, јер је он сматрао да због његове посвећености и оданости оцу већи примат има, а да напротив никада није био удостојен гозбе на начин какво је млађем сину указано (Лк 15, 29). Занимљиво је приметити у данашњим круговима, да се ова прича погрешно контекстуализује управо због неразумевања саме приче. Заправо, данашњи менталитет, оперисан од поуке која прича носи, навија за логику старијег брата, а чак и за оца који је по закону имао право да се одрекне млађег сина који се пре тога први оца одрекао. Јер син осим што је прекинуо однос, својим одласком и узимањем имовине је прогласио оца за мртвог. Дакле, овде нема места за симулацију неке јалове сентименталности. Син је испао радикално бестидан, али је парадокс што је и радикално пројавио своје покајање.
Вратимо се слици између оца и старијег сина „испред“ гозбе. Отац се не обазире на набрајање грехова старијег сина. Љубав му није несигурна. Не колеба се. Не тражи освету и обештећење са каматом. Очекивано је да пресуди сину на било који начин. Али, он се тога одриче. Љубав му иде испред закона. Штавише, љубав му иде испред логике тадашњег и данашњег света. Отац, напротив, изражава недвосмислен поклич радости, и уместо да укори млађег сина, на неки начин као да почиње да кори старијег сина: „Чедо, ти си свагда са мном, и све моје јесте твоје. Требало је развеселити се и обрадовати, јер овај брат твој мртав беше, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се.“ (Лк 15, 31–32). Отац преокреће расправу. Подиже је на већи ниво. Указује шта је прече. Коригује логику старијег сина који није ни узимао у обзир да је исти поседник имања као и његов отац. И иде још даље указујући му сасвим разумно да је уместо огорчености и гнева требало радост поставити у своје срце. Овде смо пред веома сличном компарацијом приче између два брата Каина и Авеља када Бог саветује Каину да не мршти лице него да одустане од свог зла према брату.
Заправо, прича о блудном сину остаје недовршена. Не знамо да ли је старији син ушао на славље и загрлио свог брата. Да ли је прешао преко свог ината и поноса. Христос прећуткује. Задржава се на поучном спектру приче. Та поука се може применити и на данашње ситуације. У фокусу је Бог који не живи од бројања људских грехова. Старији син може бити оличење савремених хришћана који сваким даном раде на себи и на одржавању Божијих заповести. Млађи син може бити показатељ карактера било ког човека који долази из неке грозоморне и распојасане приче. Црква је повратак у домовину Бога Оца где сваки човек изнова налази своје достојанство и имање благодати које се игром самовоље и ризика може увек проћердати. Али, на испиту нису само непостојани и оне које Црква држи за најамнике, већ управо „синови светлости“ који могу пасти у то искушење да позавиде спасењу највеће отпадије од човечанства и онога што се хуманим зове. Може се десити да Бог таквима већу благодат припреми а да се постојани осете сујетно прозваним, јер такве благодати нису били удостојени и поред великог труда. Овде се суочавамо са оним Христовим да ће „први бити последњи а последњи први“, као и са оним есхатолошки прореченим да ће онима који се позивају на присност са Богом, Он први рећи: „Не познајем вас!“. Провокација остаје на снази а сигурност којом данас грабимо према Богу постаје скандалозно релативна и тотално беспомоћна управо због парадокса да нема духовног стажа или фиксиране светости. Не заборавимо великог старозаветног Саула који када је увидео новог службеника Божијег оличеног у нарави Давида да је по сваку цену тражио да га убије. И мада је Давид имао више пута могућност да убије Саула и мада је више пута свирао Саулу да би га одобровољио, Саула то није смиривало.
Било је, такође, покушаја да се ова парабола о блудном сину не интерпретира искључиво у границама неке моралне поруке где је кајање, љубав и праштање у централном кадру, него и еклисиолошки. Ако се код многих од отаца и теолога Цркве већ учитавала асоцијација да је отац из приче овде синоним за Бога, онда се причи покушавало прићи и са других страна – у овом случају литургијски. Отац не чека драматично да му син падне на колена као пред неким џелатом са његовим формалним покајањем над којим може да покаже силу и власт како би се поигравао са својом жртвом. Видевши сина из даљине, отац узима иницијативу на себе. Отац први трчи у сусрет. Отац први љуби. Тек онда син исповеда покајање. Имамо нетипичну хронологију ствари. (Лк 15, 20). Неки аутори су од „телета угојеног“ (Лк 15, 23) правили компарације са Тајном Евхаристије а обдаривање „новим хаљинама“ (Лк 15, 22) као повратак врлина и благодати. Дакле, нека систематичност би се могла представити на следећи начин: а) кајање сина; б) иницијатива оца; в) сусрет оца и сина; г) гозба. Дакле, отац је првољубећи али се овде као синоним за Бога не показује као онај који на другом месту у Јеванђељу „оставља све своје овце да би нашао једну“, него се приказује као онај који чека на кајање другог. Овде отац није напустио своје домаћинство да би трагао за сином. Али је чекао. Није затворио врата дома када је сина видео из даљине. Указује му гостопримство. Радује му се што је жив. Однос се реанимира. Васкрсава. Литургијска недоумица се укида са понашањем оца. Отац не мери, нити броји грехове. Не намеће на сина јарам кривице, ни пребацивање. Не хода лагано и бојажљиво, већ трчи у сусрет сину. Не поставља моралне препреке да би учествовао син у гозби. Из тог угла сви ти црквени предуслови у посту, исповести, причешћивању, итд., се чине крајње непотребним ако је сина спасио осећај да има оца и да има где да се врати. Овде је очај усмрћен у старту а Црква се отвара у новом светлу као место првонамењене части, достојанства, имовине, облагодаћености, да човек буде то што јесте – заједничар и радник али најпре син и имовник у ономе што је од Бога даровано.
Тако у лицу свих ових људи, од Каина и Авеља, преко Саула и Давида до два неименована брата описана у Јеванђељу, можемо да изнова преиспитамо где смо ми у целој причи и нисмо ли се о кога огрешили жртвујући све што имамо и јесмо на штету некога због кога се требало радовати само зато што је нашао своје спасење, своје достојанство, свог Бога баш зато што знамо из какве средине долази и са кавим унутрашњим девијацијама. На крају крајева, лако је поистовећивати се са позитивним библијским јунацима, али је тешко управо оно нелогично – колико негативне протагонисте подижемо у нама а да тога нисмо ни свесни? Исто тако, суштинска порука ове параболе може се огледати у следећем питању: колико освешћујемо ротирање улога између два брата који се надасве изражавају кроз наше постојање управо у непостојаности према надзаконској љубави којом смо сами даровани од Оца Светлости?…