„У Старом Завјету било је познато застрашивање Неба, претило му се песницом: молитва је била окршај, између створа и његовог творца. Јеванђеље је дошло да их измири: у том је неопростива грешка хришћанства.“ (Е. Сиоран)
„Не мислите да сам ја дошао да донесем мир на земљу! Нисам дошао да донесем мир, него мач.“ (Мт. 10, 34)
Душевни мир је најтраженије постигнуће савремености. Обично се Црква и религија повезују са досезањем истог. Неријетко ћемо чути људе како „завиде религиознима“ јер су пронашли мир, па и саме „религиозне“ како се истим хвале. Такође, што је у великој мјери најпогубнији производ религиозности тог типа, тај фамозни „душевни мир“ се изједначава са испуњавањем одређених норми које изабрана религија прихвата као своје. Небројено пута сам, још као врло млада, од искуснијих практикујућих Хришћана чула друштвено -морални ултиматум: „или се жени или иди у манастир“, којим се сви који који су посегли за Христом упућују да, уколико желе да одговоре призиву, морају и да се остваре у једном од та два образца тј. животне улоге. Јасно је колико је такво схватање црквености, у старту, или у екстремнијем случају, тек након пакла проузрокованим силовањем сопствене личности у покушају да се уклопимо, могло и јесте, истинских боготражитеља одвратити од истине.
Јеванђеље не познаје заповијести у строго нормативном значењу (љубав је изнад закона), а радост се повезује искључиво са опитом Царства. Те двије чињенице саме по себи указују да уколико сте хришћани, нисте обавезни нити да будете у браку, нити у манастиру, па чак ни да будете срећни.
„Радујте с и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима…“ (Мт. 5, 12)
Плата је на небесима и задовољство коју предукус ње доноси искључиво је ствар Будућег вијека, кога можемо доживјети, али не користећи уобичајена и наметнута нам средства познања.
Разлози за немир, анксиозност, недокучивост и најмањег дјелића било какве атараксије, у овом нашем свијету, су пребројни и преочигледни да би их појединачно набрајали. Лакше ћемо се присјетити шта је то што може да изазове какав-такав тренутак душевног мира и благостања.
Одговор је једноставан и аутоматски позива на једногласност: љубав.
Постоји ли доживљај који може парирати по смислености и безалтернативности љубави? Постоји ли и један сегмент нашег бивствовања коме смо у стању да се у потпуности предамо, а да потајно у себи не гајимо наду да ће нам донијети љубавно испуњење?
Ако и јесте љубав, краткотрајност блаженства искуства потпуног смисла, које она доноси јесте доминантан доживљај. Оно што помућује благостање тренутка љубави јесте оно чега смо свјесни од самог његовог почетка. Црв свјести о крају не напушта ни поприште највећег усхићења и не дозвољава препуштање. Срећа (љубавна посебно) захтјева непролазност. Христово „радујте се“ упире прст на могућност такве реалности. Радост на коју он позива потиче од Њега и позива на Њега, тј. без Њега је једноставно нема.
Сваки наш напор да будемо срећни у оквирима свакодневице и њених датости најчешће завршава очајем сломљеног духа под теретом малограђанских постулата. Лични призив који, као појединци, треба да откријемо постаје секундаран, а Други у његовој јединствености непрепознатљив. Хришћанство сведено на „уредан живот“ испуњавања друштвених обавеза постаје идеологија сиромашног духа у којој искривљена теологија крста постаје доминантна. Са својим позивом на надљудска трпљења, ћутање и захвалност на голом ми обездуховљеном животу, она у потпуности истискује радост Васкрсења и претвара је у своју упосленицу у служби одржавања страха и послушности.
У таквом отужном свијету, превише је нас који плачемо под теретом насилне радости и кривице због незахвалности која ће, научише нас тако од малена, бити кажњена. Превише је нас који не видимо себе јер се плашимо сопственог правог лица, сопствене Боголикости. Јер подобије Бога не познаје пасивну и обесмишљену реалност и не може се сакрити иза провизорних закона које, ако није смислило друшво, наметнули смо их сами себи, само са једним циљем; да се отресемо туге.
Савршена љубав изгони страх, рече Господ, а свијету који не назире више ни њене најнесавршеније обрисе не преостаје ништа друго него да плаче. У агонијској потрази за оним за шта је и за Кога је створен.
Трпљење је могуће, али (што нам откривају хришћански мученици), оно мора бити обасјано смислом који надилази разумност свакодневице, и љубављу која надилази појмовне категорије и оно што је мучно претвара у Животворно. Специфични бесмисао Јововске патње која не познаје ни награду ни утјеху, прихвата све што се супротставља разумским објашњењима, и ни на тренутак нас не уљуљкава и не наводи да помислимо да је Господар тврд и тежак и да таланат треба да закопамо да бисмо остали „у миру“. Не, то је патња која покреће на дјеловање.
Крст утемељен искључиво на страху за голу егзистенцију неносив је и завршава се неминовно добровољним хватањем за електричну ограду страха у свом личном Аушвицу. [Метафора настала на основу приче из Књиге „Зашто се нисте убили“, Виктора Франкла.]
Непојмљивост људске егзистенције која, опирући се законима и лажним осмишљавањима (Или како то каже велики Берђајев у тексту „Трагедија и свакодневица“: „Узвишено богоподобно достојанство човека захтева право на самовољу и патњу.“), умире у најидеалнијим условима и преживљава најсуровије, хришћанство препознаје од древности. Ту сложеност бивствовања Св. Јован Лествичник описује као радосну тугу, касније кроз историју често помињану од стране светих који су је опитовали.
„Чувај пажљиво, чувај блажену радосну тугу светог умиљења и немој престати да је негујеш у себи докле год те она не подигне одавде и чистога не приведе Христу.“ (Лествица, поука VII)
Бити с Богом, заправо значи пребивати у слободи радосне туге која не познаје ни блаженство ни еуфорију. Радост због спознаје остаје, а ни туга због раздвојености не ишчезава. И то је оно што Хришћанин похрањује унутар себе. Тај темељни егзистенцијални немир, дихотомију живљења, која насупрот, лажном, присилном миру благодарности на формализму уподобљеној свакодневици, слободом од које не може да се сакрије, покреће ка одговорности и стваралаштву, дару човјеку задобијеном још приликом стварања и истовремено највишем облику подвига, а кроз њега, даље ка Животу. Држећи ум свој у аду, али не очајавајући. (Старац Силуан)