Непосредно и посредно стварање
Да се присјетимо мало садржаја цијелог првог поглавља Прве књиге Мојсијеве. За помније читаоце оно говори о двјема врстама стварања: непосредном и посредном стварању. Можда није згорег да се упореде интервали непосредног и посредног стварања, те њихови објекти. Непосредно стварање (Бог каже буди, и оно буде) почиње првога дана, стварањем свјетла (И рече Бог нека буде свјетло, и би свјетло, стих 3.), наставља се другога дана, стварањем свода небеског (Потом рече Бог: нека буде свод посред воде, да раставља воду од воде, стих 6.), и завршава се четвртог дана, стварањем сунца и мјесеца (Потом рече Бог: нека буду видјела на своду небеском… и би тако, и сачини Бог два видјела велика: видјело веће да управља даном, и видјело мање да управља ноћу, и звијезде, стихови 14-16). Наспрам појава створених непосредним стварањем стоје појаве створене посредним стварањем. Њих Бог не ствара сам и лично, језиком (буди и оно буде), него делегира стварање већ створеним појавама, које онда актуелизују потенцијал који је у њих уграђен самим њиховим стварањем. Посредно стварање почиње трећега дана, када се Бог обраћа земљи и заповиједа јој да она изњедри флору (Опет рече Бог: Нека се отрави земља травом, биљем које носи сјеме и дрветом које даје плод, своје врсте, стих 11), наставља се петога дана, када Бог каже води да се огмиже гмизавцима[1] и птицама да се заптице (Потом рече Бог: нека се огмижу воде гмизавцима у којима је душа, и птице нека се заптице на земљи пред сводом небеским, стих 20) и завршава се шестога дана, када Бог каже земљи да изњедри фауну (Потом рече Бог: Нека земља пусти из себе душе живе по врстама њиховим, стоку и ситне животиње и звијери земаљске по врстама њиховим, стих 24).
Директним стварањем створени су, дакле, свјетло; свод небески; сунце и мјесец; или све оне појаве које су на древном Средњем истоку често бивале обоготворене. Дубински теолошки разлог је више него очигледан: треба да се зна ко је стварно Бог, Субјект Стварања, а ко је пуки објекат стварања; што би народ рекао: ко коси, а ко воду носи. Упоредо, индиректним Божијим стварањем настале су флора и фауна.
Јадан човјек; ни дана, ни одјељка
Оно што је битно за ову данашњу бесједу је уочавање чињенице да је стварање човјека, или барем прва прича о стварању човјека, неиздвојени и нераздвојиви дио јединствене текстуалне јединице која говори о стварању фауне, дакле: стоке, ситних животиња и звијери земаљских. Какав изненадни торпедо у саме темеље наше антропоцентричне и нарцисоидне слике о нама самима. Очекивали бисмо да стока и звјериње добију свој дан, а људи свој. Да стока и звјериње, рецимо, настану шестог – а човјек, главом и брадом, у свој слави својој, седмог дана; док би жељени починак евентуално могао да буде одгођен за осми дан (као будуће обрезивање). Или, ако је већ јако важно да се стварање свијета представи као седмодневни пројекат, шта би сметало да су стока и звјериње настали дана петога послије подне, након што су истога дана ујутру већ настали рептили, рибе и птице. Зашто рептили, рибе и птице имају свој (пети) засебан дан, док су људи створени у комплету са стоком и звјерињем? Након удубљивања изгледа да ствари постају још горе, ајде што нисмо добили засебан дан, али зар бар нисмо могли да добијемо свој властити одјељак? Зар смо баш морали да будемо спрпљани са све стоком и звијерима у исту непрекинуту текстуалну јединицу?
Ево, како то изгледа на изворном језику Библије, на хебрејском:
Слика представља дио првог поглавља Прве књиге Мојсијеве. Први одјељак обухвата причу о петом (стихови 20 – 23), а други о шестом дану стварања (24 – 31). Изворно, различите књиге хебрејске Библије дијеле се на одјељке и стихове. Подјела на поглавља, те нумерација како поглавља тако и стихова представљају хришћански технички додатак хебрејској Библији. Из перспективе јеврејске теологије, за исправно разумијевање унутрашње логике текста, неопходно је пратити изворну подјелу на одјељке. Стога се, чак и штампана издања хебрејске Библије, труде да дочарају читаоцу распоред текста на свитку, како су се Петокњижје, књиге пророка и књиге списа изворно писале. Одјељак, као тематска цјелина, на хебрејском се зове перашија. Постоје двије врсте перашијот: оне које почињу од почетка новог реда, таква перашија зове се перашија петуха (отворени одјељак), и перашијот које почињу у истом реду у коме се завршава претходни одјељак, након размака од девет празних словних мјеста; таква перашија зове се перашија сетума (затворени одјељак).[2] Обратите пажњу да се чак и у штампаном издању хебрејске Библије на крају сваког одјељка појављују витичасте заграде и у њима или хебрејско слово пе, које означава отворени одјељак или хебрејско слово самех, које означава затворени одјељак.
Цијели цјелцати шести дан стварања, као што сам већ подвукао, чини један једини одјељак (стихови 24–31). Ако сам се досад углавном држао Даничићевог превода, који је један од најбољих превода уопште и посве сигурно још увијек најбољи на екс-југословенском говорном подручју, сада то већ више није могуће, из простог разлога што је за ову бесједу неопходно понудити превод који ласерски прецизно рефлектује пажљиво калибрисани библијски искорак:
Потом рече Бог: нека земља пусти из себе душу живу по врстама својим, стоку и ситне животиње и звијери земаљске по врстама својим. И би тако. И начини Бог звијери земаљске по врстама својим, и стоку по врстама својим, и све ситне животиње приземне по врстама својим. И видје Бог да је добро. Потом рече Бог: да начинимо човјека по кипу нашем, као сличност нама, па да господаре рибама морским и птицама небеским и стоком и свом земљом и свим ситним животињама које се мичу по земљи. И створи Бог човјека ни из чега, по кипу своме, по кипу Божијем створи га ни из чега; мушко и женско створи их ни из чега. И благослови их Бог, и рече им Бог: рађајте се и множите се и напуните земљу и освојите је, и господарите рибама морским и птицама небеским и свим звјерињем које се миче по земљи. И рече Бог: ево, дао сам вам све биље што се сјеменом сјеменā, које је широм све земље, и свако дрво на коме је плод који се сјеменом сјеменā; ваше је, за исхрану. А свом звјерињу земаљском и свим птицама небеским и свему што се миче на земљи и у чем има душа жива, сву зелен и биље за исхрану. И би тако. И погледа Бог све што је начинио, и гле, све је добро веома. И би вече и би јутро, дан шести.
Да се усресредимо прво на стихове 26 и 27: Потом рече Бог: да начинимо човјека по кипу нашем, као сличност нама, па да господаре рибама морским и птицама небеским и стоком и свом земљом и свим ситним животињама које се мичу по земљи. И створи Бог човјека ни из чега, по кипу своме, по кипу Божијем створи га ни из чега; мушко и женско створи их ни из чега. У хебрејском оригиналу, у дијелу стиха који сам превео као по кипу своме, као сличност нама, стоји бесалмену кидмутену. Ради се о двије именице: селем и демут. Именицом селем у старо-хебрејском језику означава се незнабожачки кип или кумир бога (упореди акадско салму – кип, икона). Демут на хебрејском значи сличност. Једној именици претходи приједлог бе – у, а другој ке – као; зато што је једна ствар већ остварена, док је друга тек могућност. Обје именице се завршавају посвојним суфиксом ну за прво лице множине. Дакле, бесалмену кидмутену значи по кипу нашем, као сличност нама.
Извртање паганске чарапе
О чему се овде заправо ради? Људи древног Средњег истока правили су глинене кипове богова (селем). Наравно, један лончар може свакодневно да изваја мноштво таквих кумира. То, наравно не значи да је сваки од њих аутоматски обожен. Потребан је обред посвећења којим се дух призива у кип. Тек након што се божији дух настани у кипу, он постаје селем – идол, кумир, станиште бога, слика и прилика бога. Већ у овој првој причи о стварању човјека (а већ у сљедећем поглављу слиједи још једна, скоро потпуно наопачке изврнута), Тора полаже темеље својој револуционарној деантропотеизирајућој теоцентричној антропологији. Човјек није Бог! Уобличивши кипић по обличју своме и удахнувши у њега дах живота (мотив детаљније разрађен у другој причи о стварању човјека), човјек не може стварно створити Правога Бога. Управо обрнуто, Прави Бог је тај који је човјека створио као селем, као кип. Кип који се креће. Дјелатни кип. Савременим језиком речено: робот.
Сада је тренутак да обратимо пажњу на један редован превид. Већина људи приликом првих неколико читања првог поглавља Прве књиге Мојсијеве, наиме, не примијети чињеницу да је једна од двију именица које се појављују у пропозицији (26. стих) нагло ишчезла при извршењу пропозиције (27. стих). Пропозиција обухвата и селем и демут, и кип и сличност. Стих дословце каже да начинимо човјека бесалмену (по кипу своме), кидмутену (попут подобија нашег). Међутим, при извршењу остаје нам само селем (кип), док демут волшебно ишчезава: И створи Бог човјека ни из чега, бесалмо (по кипу своме), беселем (по кипу) Божијем створи га ни из чега.
По јеврејском учењу Тора је љубоморна. Она намјерно подапиње ногу површним „удварачима“. Онима који би да је освоје на брзину. Онима који с њом флертују лијевом ногом. Такав брзоплети читалац види двије именице у 26. стиху и двије именице у 27. стиху, па пошто је досад навикао да су пропозиција и извршење увијек мање-више исти (нпр. стихови 11 и 12: Нека се отрави земља травом, биљем које носи сјеме и дрветом које даје плод, своје врсте. И би тако, и пусти земља из себе траву, биље, што носи сјеме, по врстама својим и дрво родно, које доноси плод у коме је сјеме његово на земљи, своје врсте), он чита дијагонално и не увиђа да се у извршењу умјесто селема и демута, кипа и сличности, два пута појављује кип. Зашто? Зато што је селем (кип) задатост, оно што је Бог већ дао, док је демут (сличност) тек потенцијал. Потенцијал чије остварење не зависи од Бога. Него од кога, питате се? Можда управо од онога коме се Бог обраћа кад каже да начинимо човјека. Ради се о питању које се ионако само од себе намеће.
Стољећима, ако не и миленијумима, ломила су се копља око питања коме се Бог обраћа тим стихом. Неки хришћани кажу ту се ради о Светом Тројству, Јевреји кажу какво тројство, то је царска множина, као: Ми по милости Божијој, тај и тај, цар тог и тог, и Бог ту заправо само размишља наглас. Други коментатори, опет, кажу да се Бог обраћа анђелима. Четврти кажу… и тако у недоглед.
Мајмонидес, верзија 2023
Читање које предлажем овом бесједом је у основи једно савремено мајмонидијанско читање. Мајмонидес је, наравно, Рабену Моше (Мојсије) бен Мајмон (Кордова 1135 – Фустат, код Каира, 1206), највећи јеврејски кодификатор послије Мојсија. Стих из Пете књиге Мојсијеве (34:10) вели: Није устао више пророк у Израелу попут Мојсија, кога Господ познаваше лицем к лицу. Толика је фама коју Мајмонидес ужива у народу, да је народни гениј (дописујући се са горе наведеним библијским стихом) њему у част сковао исказ: Од Мојсија до Мојсија није устао више пророк у Израелу попут Мојсија. Другим ријечима: Од Мојсија који нам је дао Тору до Мојсија Мајмонидеса није устао пророк у Израелу попут Мојсија, али с Мајмонидесом већ јесте. Мајмонидес је засад још увијек највећи јеврејски философ свих времена, а мајмонидијанци би били они који настављају да примјеном његових метода развијају његову мисао, обогаћујући је свим сазнањима која су од Мајмонидесових времена до данас унаприједила наше разумијевање устројства које Тора успоставља. Савремено мајмонидијанско читање било би, дакле, тумачење које се не појављује код самог Мајмонидеса, али се може рећи да представља савремени плод примјене његове, понешто ажуриране, методологије на древни текст. Бог се, по овом разумијевању текста, обраћа човјеку. Свакоме од нас понаособ. Отприлике овако некако: Човјече, ајде да ја и ти начинимо човјека по кипу нашем, као сличност нама, па да господари рибама морским и птицама небеским и стоком и свом земљом и свим ситним животињама које се мичу по земљи. То је предлог с којим се Бог обраћа сваком поједином од нас. Потом он одмах своју половину, кип, ставља на сон: И створи Бог човјека ни из чега, по кипу свом, по кипу Божијем створи га ни из чега; мушко и женско створи их ни из чега. С друге стране, на сваком мушкарцу и жени, од почетка врсте па заувијек, да стави на сон своју половину погодбе: сличност Богу или богоподобије.
Сада треба да се постави сасвим легитимно питање: Зар не би било једноставније да се Бог држао једноставног ја у једнини, ти у једнини формата? Могао је лијепо предлог да формулише овако: Човјече, ја сам те створио по кипу мом, а на теби је да се трудиш да ми будеш сличан. Чему множина? Одговор је једноставан. Бог је хтио да предлог звучи ненаметљиво и укључиво, а не патерналистички ауторитарно. Чему је ова ствар слична? Замислите рецимо да ја располажем огромним средствима, али не умијем да кувам. Истовремено, имам доброг пријатеља, Перу, који је изврстан кувар. Звучало би мало рогобатно и немало кабадахијски кад бих се Пери обратио ријечима: Слушај, Перо, кад бисмо ми с мојим парама и твојим умијећем отворили ресторан, то би била права бомба. Много би префињеније и сарадњо-сексипилније звучало када бих свој предлог формулисао у укључивој двострукој множини, у којој су и моје паре и Перино умијеће наши. Овако некако: Слушај, Перо, кад бисмо ми с нашим парама и нашим умијећем отворили ресторан, то би била права бомба, ево ја стављам на сто паре – а ти, брате, стави на сто умијеће. Једнако тако Бог каже сваком од нас: Ајде да ја и ти да начинимо од тебе људско биће, које ће се трудити да ми буде слично, па ће господарити рибама морским и птицама небеским и стоком и свом земљом и свим ситним животињама које се мичу по земљи. Ево ја дајем селем, кип, к’о бива тебе самога (или тебе саму) а на теби је да ми будеш сличан/а. Другим ријечима, Бог нам предлаже заједнички пројекат раста. Његов улог у том пројекту смо ми, а наш улог у том пројекту је имитатио Деи или богоподобије, стални раст у правцу увијек недостижног божанског.
Значи, према првој причи о стварању човјека, човјек је створен да фигурира као кип Божији на земљи, да господари рибама морским и птицама небеским и стоком и свом земљом и свим ситним животињама које се мичу по земљи, а на њему је да се уподоби Богу, да имитира Бога и да тим опонашањем Бога оствари пуни потенцијал који му је Бог ставио на располагање. Зашто би баш човјек, тај недјељиви дио природе, који је поникао из фауне, између стоке, приземних ситних животиња и звијери владао рибама морским и птицама небеским и стоком и свом земљом и свим ситним животињама које се мичу по земљи. По ком је параметру баш он издвојен да влада свим другим? Да парафразирам Цара Лазара:
Ако ли је бирати по снази,
Кога има снажнијег од слона?
Ако ли је бират’ по господству,
Господскијег од лава не бива.
Ако ли је бират’ по прегору,
Ено мрава најпрегорнијега.
Ако ли је бират’ по љепоти,
Ђе шта љепше од једног пауна?
Ако ли је бират’ по висини,
Жирафа би круну однијела.
Ако ли је бират’ по вјерности,
Ту би сваки куче изабрао.
Ако ли је бират’ по јунаштву,
Јуначкијег од међеда нема.
Поставља се, дакле, питање чиме је то човјек одскочио од свог фаунали колектива, е да би баш он владао истим? Из перспективе традиционалне јеврејске теологије, одговор се намеће сам по себи. Сва друга створења на овој нашој планети ограничена су само на инстинкт. Инстинкт је, речено нашим савременим жаргоном, оригинални софтвер с којим је производ дошао. Програм створен од стране Произвођача за конкретни хардвер, истог Произвођача. Сва створења осим човјека дјелују по фабричким, софтверским, подешавањима. Пчеле по пчелињем софтверу, краве по крављем, кристали по софтверу за кристале. Нико од њих не може да одступи од свог софтвера, ни лијево, ни десно. Човјек, међутим, као да може. Обдарен је интелигенцијом у мјери која му омогућава да самовласно промишља и одлучује, па и да доноси непредвидиве одлуке и предузима невјероватне и немогуће мисије. Да поново парафразирам Цара Лазара:
Ако ли је бират’ по разбору,
Сем човјека све је друго хајван.
Овај инсанитy који човјека чини инсаном описан је у другој причи о стварању, у другој глави Прве књиге Мојсијеве (стих 7.) овако:
И уобличи ЈХВХ Бог Човјека, прах земаљски, и дуну у нос његов дах живота, и постаде човјек душа жива.
Глагол који се користи у хебрејском оригиналу: wајисер, има исти семитски коријен као наш турцизам сура/сурет – облик. Овде се, дакле не ради о стварању ни из чега, као у претходном поглављу, гдје је оно што сам Бог ствара описано глаголом wајивра, који указује на стварање нечег потпуно новог (значи, не ради се, дакле, о рециклажи; резању ушију да би се крпила стражњица – него о стварању нечег потпуно новог). Истовремено, у божанској понуди човјеку користи се глагол начинити. Другим ријечима, Бог је тај који је човјеку дао његово обличје (платонски речено: који је дао идеју човјека), а на човјеку је да властитим чињењем актуализује потенцијал који је Бог уградио у његов хардвер. Том актуелизацијом потенцијала човјек постаје божански партнер у стварању себе.
Неопходно је овде обратити пажњу на још једну битну чињеницу. Док је Субјекат Стварања човјека у првој глави Прве књиге Мојсијеве описан на неличан начин, путем свог занимања или титуле, као Елохим (Бог); дотле је Субјекат Стварања човјека у другој глави Прве књиге Мојсијеве описан првенствено на личан начин, путем свог властитог имена: ЈХВХ (биће-био-јест), па тек онда и по свом занимању, као Елохим (Бог).
Од Акиласа натраг до Амоса
Друга прича о стварању још више разрађује мотив „иако ви мислите да можете да сте ви ти који стварате богове вајајући кипове и удахњујући у њих живот, знајте да је истина другачија: Ја сам вас саздао од праха земаљскога и удахнуо вам живот, а не ви мене“. Резултат тог удахнућа је врло интересантан: и дуну у нос његов дах живота, и постаде човјек душа жива. Како разумјети овај термин душа жива? Традиционални Јевреји, сваки пут кад им је неки термин који се појављује у Тори нејасан или магловит, још прије него што посегну за средњевјековним коментарима, прво провјере како је исти преведен у традиционалном преводу Торе на арамејски (у традицији погрешно приписан римском аристократи који је примио јеврејску вјеру: Акиласу/Онкелосу), који се сматрао концензусом,[3] па није згорег да се и ми послужимо истом техником, како бисмо видјели како су Јевреји почетком нове ере, када је овај превод настао, разумијевали термин душа жива на крају стиха:
И створи ЈХВХ Бог човјека, прах земаљски, и дуну у нос његов дах живота, и постаде човјек дух који збори.
Дакле, помало нејасни термин нефеш хаја (душа жива) преведен је на арамејски као руах мемалела (дух који збори). Другим ријечима, оно што човјека чини човјеком је његова способност говора. По свему судећи, баш та способност говора, комуникације, довела је до тога да се човјек издвоји из природе и загосподари другим створењима, јачим, бржим, вишим и издржљивијим од њега. Језик је помак који човјека издваја из природе, ставља изнад еволуције, чини посебним у односу на сва остала створења. У поређењу са човјеком остала створења су као роботи, компјутери који дјелују по унапријед написаном софтверу, на који они сами не могу да утичу. С друге стране, човјек је Богу оно што је нама вјештачка интелигенција. Робот способан да учи, напредује, мијења се и развија, утиче на властити софтвер, па чак и на властити хардвер. Варијабила способна да созерцава себе. Варијабила способна да созерцава Константу.
Ову јединственост феномена људског говора пророк Амос сматра божанском интервенцијом у еволуцији. Предак човјеков могао је да стаса из фауне коју је посредно (еволуцијом) створио Елохим– Бог. Тора Бога ословљава његовим занимањем или титулом када говори о Њему као о Творцу или Владару. Истовремено, Тора користи Тетраграматон, четворословно лично Божије име, када жели да укаже на Бога као особу, личност. Елохим је Бог природе, програма и алгоритама. ЈХВХ је Бог односа, божанска особа неусловљена природом, програмима и алгоритмима. Стих И створи ЈХВХ Бог човјека, прах земаљски, и дуну у нос његов дах живота, и постаде човјек дух који збори говори, дакле о божанској интервенцији у природи, у еволуцији. Послушајмо шта о томе каже Пророк Амос (4:13):
Јер, ето, Уобличаватеља гора и онога који дух ствара ни из чега, Он казује човјеку шта је говор његов (људски); чини од зоре таму, и ступа по висинама земаљским; Господ Бог над војскама је име Његово.
Значи, горе су продукт рециклаже. Створене су уобличавањем већ постојеће материје. Истовремено дух (интелект) је интервенција равна стварању ни из чега. Само Бог, Творац духа (интелекта) је кадар да објасни човјеку тајну људског говора, језика.
Теорија еволуције и прво поглавље Торе, нису нужно у супротности. Ствари које су створене првог, другог, трећег или четвртог дана очигледно нису биле створене у двадестчетворочасовном периоду, јер тек четвртог дана су сачињени свјетило велико и свјетило мало, сунце и мјесец, да буду знаци, празници, дани и године. Значи, барем у случају прва четири дана ријеч дан треба ставити под наводне знаке, јер се не ради о нашем дану од двадесет и четири сата, него о неком временски недефинисаном периоду. Једнако тако, Тора учи да су се флора и фауна развили по божанском упутству издатом води и земљи. Међутим, овде се отвара један други проблем, проблем који се састоји у чињеници да је јако тешко еволуцијом објаснити почетак и настанак људског говора. Језик предмнијева симултано постојање свих основних дијелова система. Новорођенче настаје од фетуса, дијете настаје од новорођенчета, момак настаје од дјетета, зрео мушкарац настаје од момка, старац настаје од зрелог мушкарца. У свакој фази развоја постојала је свеукупност дијелова, који су се даље заједно развијали. Новорођенче није настало од увета фетуса, дијете није настало од руке новорођенчета, момак није настао од ноге дјетета, зрео мушкарац није настао од главе момка, старац није настао од ока зрелог мушкарца. Сљедствено, Амосу као да је тешко да замисли еволуцију језика од једне ријечи ка многима. Језик је систем. Стварно је тешко замислити како негдје у некој шуми, на низу грана, сједи чопор мајмуна и један мајмун погледа у лијеви или десни горњи уд властитог тијела и каже: рука, на шта му сви остали мајмуни одговоре ријечима: Јао, то је одлична идеја, мислимо да убудуће сви те горње удове тијела треба да називамо именом рука. Ово је банализација, али ни банализација није на одмет ако може да послужи да се „на брзака“ освијести нека нелогичност. Као што човјек није нешто што се развија од срдоболне амебе ка мајмуну, него цијели систем постоји већ у првобитној фази и полако се развија – тако је и са језиком. Кад стручњак за језик каже језик, он не мисли на разбацане лексеме, него на систем: првенствено на граматику и на синтаксу. Граматика и синтакса, опет, подразумијевају постојање минималног лексичког фонда који садржи све врсте ријечи, са њиховим функцијама и у њиховим међуодносима. По Амосу и Акиласу, оном човјеку који се у првој глави Прве књиге Мојсијеве развио из природе, поникао из фауне, у другом је поглављу исте књиге Бог даровао дух (интелект) и језик. Човјеколики мајмун је настао посредним стварањем (еволуцијом), док је непосредно стварање човјека божанска интервенција у еволуцији. Бог прото-човјека дарује духом и способношћу говора, дакле способношћу контемплације, разумијевања и комуникације. Човјек постаје вјештачка интелигенција. Интелигенција која активно учествује у властитом до-стварању.
Језик и истина
У старохебрејском језику постојала је ријеч са четвороконсонантним коријеном: алеф-мем-нун-таw (упореди наш турцизам аманет) и тај изворни четворосугласнички јединствени коријен још увијек је присутан у ријечи оманут (умјетност), али је дао и двије гране у свакој од којих је испала једна од четирију првотних фонема, гране у које ће се разврстати различита значења која су раније била обухваћена једном једином ријечју. У једној грани је „испало“ слово нун, па је настала ријеч емет – истина;[4] а у другој је „испало“ слово таw, па су настали појмови попут амен (овјери, вјежбај, учини вјероватним)[5] и емуна (вјера). Значење ријечи емет у хебрејском није битно другачије од значења српске ријечи истина. Истовремено глагол лехаамин и именица емуна, обично се преводе као вјеровати и вјера. У хришћанским културама и језицима ријеч вјера се најчешће доживљава у складу са новозавјетним стихом из Посланице Јеврејима (11:1): Вјера је, пак, тврдо чекање онога чему се надамо и доказивање онога што не видимо. Другим ријечима, вјера се односи на наду (вјероватно наду у васкрсење и живот будућег вијека) и на догматику (којом се доказују метафизичке стварности којима учи одређена теологија). У Тори глагол вјеровати се не односи на свјетоназор (есхатолошка нада и догматска учења о метафизичком), него се односи првенствено на начин дјеловања. Илустроваћу то подужим одјељком из четрнаесте главе Друге књиге Мојсијеве (22-31):
И пођоше синови Израиљеви посред мора сувим, и вода им стајаше као зид с десне стране и с лијеве стране. И Мисирци тјерајући их пођоше за њима посред мора, сви коњи Фараонови, кола и коњици његови. А у стражу јутарњу погледа Господ на војску мисирску из ступа од огња и облака, и смете војску мисирску. И побаца точкове колима њиховим, те их једва вуцијаху. Тада рекоше Мисирци: Бјежимо од Израиља, јер се Господ бије за њих с Мисирцима. А Господ рече Мојсију: Пружи руку своју на море, нека се врати вода на Мисирце, на кола њихова и на коњике њихове. И Мојсије пружи руку своју на море, и дође опет море на силу своју пред зору, а Мисирци нагоше бјежати према мору; и Господ баци Мисирце усред мора. А вративши се вода потопи кола и коњике са свом војском Фараоновом, што их год бјеше пошло за њима у море, и не оста од њих ниједан. И синови Израиљеви иђаху посред мора сувим; и стајаше им вода као зид с десне стране и с лијеве стране. И избави Господ Израиља у онај дан из руку мисирских; и видје Израиљ мртве Мисирце на бријегу морском. И видје Израиљ силу велику, коју показа Господ на Мисирцима, и народ се побоја Господа, и вјерова Господу и Мојсију слузи Његовом.
Тора овде посеже за ријечју вјера на оном мјесту на коме хришћани већ више не би говорили о вјеринего о освједочењу, спознаји, сазнању. По хришћанском поимању свијета вјера би била тврдо чекање божанске интервенције све док она не почне. Оног, међутим, тренутка кад иста почне, тада је вјера испуњена, завршена; тад почиње познање. Не желим овим да кажем да на хебрејском ријеч емуназначи познање, јер она јесте везана за исти коријен за који се у српском језику везује ријеч вјера, али се у хебрејском она односи првенствено на дјеловање у вјери, односно на вјерно дјеловање. Израелци, велика већина којих сасвим сигурно није знала да плива, крочили су у вјери међу расјелине мора. Дјеловали су у вјери, вјерујући да је и Господ вјеран Својој Ријечи. Ступали су кроз расјелине у вјери да се море неће затворити над њима. Ставили су се на длан Господњи, мушкарци, жене, дјеца, са свим што су имали од стоке и покретног имања.
Да резимирам, хебрејска ријеч емуна (вјера) је сестричина ријечи оманут (умјетност) и сестра од тетке ријечи емет (истина), као таква она првенствено упућује на умјетност вјерног дјелања у складу са истином.
Вријеме је да повежем све дијелове ове бесједе у једну цјелину. По савременом мајмонидијанском поимању Торе, човјек је, дакле, вјештачка интелигенција којој је Бог понудио да се сталним дјеловање остварује, усавршава и до-ствара, на бесконачном путу имитирања Бога. То остварење се дешава кроз умјетност вјерног дјеловања у складу са истином. Укратко, човјек је уређај за вјеру, можда још прецизније: инструмент за дјелатно, практично, богопознање.
Извор: Излагање на 23. међународној конференцији „Вера, знање, сумња“ Центра за емпиријска истраживања религије из Новог Сада, која је одржана 14. и 15. маја 2023.
[1] Нисам несвјестан чињенице да ниједан српски превод Библије не преводи хебрејске глаголе јишресу и јеофеф као нека се огмижу и нека се заптице, али шта да се ради када оригинал не оставља другачији избор, па човјек мора да се руководи оном Аристотеловом: Драг ми је Платон, али ми је дража истина (парафраза Никомахове етике 1096а 11–15).
[2] У случају да је немогуће обезбиједити девет празних словних мјеста и написати барем прву ријеч нове перашија у истом реду, онда се нова першаија почиње у новом реду, али не од почетка реда (као отворени одјељак), него након неколико празних словних мјеста. Овакав „смакнути“ одјељак само је подврста затвореног одјељка.
[3] Тора је подијељена на број субота у години, тако да се сваке суботе чита прописано седмично читање. Добрих 1.500 година се у свим синагогама Тора читала прво на изворном хебрејском из свитка; а потом на арамејском, из књиге; стих по стих. То је био начин да се обезбиједи да велика већина Јевреја која је тада живјела или у земљи Израела или у Вавилону (на оба мјеста арамејски је био говорни језик) разумију свети текст. Данас још само јеменски Јевреји читају Тору и преводе је на арамејски (понегдје на арамејски, па потом на јудео-арапски), али сви религиозни Јевреји читају понаособ седмично читање Торе два пута на хебрејском и једанпут у преводу на арамејски. Отуд, тумачења (јер сваки превод је врста тумачења изворника) којима обилује Акиласов превод Торе чине дио опште-распрострањених јеврејских асоцијација на текст.
[4] Интересантно је да хебрејска ријеч емет (истина) садржи прво слово алфабета (алеф), средње слово алфабета (мем) и посљедње слово алфабета (таw).
[5] Хебрејско амен је глагол, и то императив, друго лице једнине, од инфинитива леамен – и значи: овјери, вјежбај, учини вјероватним. Изворно се користио као облик пристајања уз јавну молитву или исказ слагања са туђом молитвом, благословом или клетвом и као такав представља молбу Богу да овјери, спроведе у дјело и учини вјероватним нешто исказано у некој јавној или нечијој појединачној молитви. Непознавање изворног значење је довело до тога да у другим културама људи додају аменсвојој властитој молитви, а онда се то као бумеранг вратило и у јеврејску магију и народну културу, рецимо неко неког претекне у саобраћају, па претекнути добаци претечи, кроз прозор, пријетећи: даБогда црк’о, амен!