Георг Грос
Текст проф. Предрага Драгутиновића, објављен 11. јула 2025. године на званичном сајту Српске Православне Цркве, не представља озбиљан теолошки прилог, већ идеолошки памфлет написан с позиције институционалне моћи. Под видом одбране Цркве и њеног предања, текст у суштини служи дискредитацији оних гласова унутар самог црквеног живота који се усуђују да пропитују, критикују, сведоче и поступају у складу са сопственом савешћу.
Најпре, поставимо очигледно питање: може ли се Библија употребити „против Цркве“? Само ако под „Црквом“ подразумевамо нешто што је од Библије одступило. Јер ако је Црква Тело Христово, онда је немогуће бити са Писмом против Цркве, него управо са Писмом за Цркву која је залутала.
Посебно је проблематично и етички недопустиво што се у тексту говори о оставци једног професора Православног богословског факултета, који је свој чин јасно образложио, не личним каприцом, већ дубоким неслагањем с правцем у којем се креће институција у којој је радио. Да се професор јавно прозива, без имена али тако да га свако може препознати, и то у медијском простору под контролом Цркве, представља чин не само професионалне, већ и духовне неосетљивости. Уместо да се такав чин уважи као повод за унутрашњи дијалог, он се у тексту користи као парадигма „злоупотребе Библије“, што је недостојно било ког академског стандарда.
Уместо озбиљне расправе о теологији савести, о улози Писма у савременом богословљу, и о одговорности теолога у јавном простору, читаоцу се нуди карикирана слика о наводним „митраљеским“ цитатима, „незнабожачким каналима“ комуникације и „медијски експонираним“ теолозима који наводно дестабилизују Цркву. Иза тог језика не стоји брига за јединство Цркве, већ страх од критике и потреба да се наметне једно тумачење, једна истина, једна послушност, једна воља.
Професор занемарује чињеницу да је управо Библија, у својој пророчкој и јеванђелској димензији, увек била и средство разобличавања, не да би се рушила Црква, већ да би се она увек изнова враћала Христу. Пророци нису ћутали кад су цареви газили правду. Христос није ћутао пред лицем фарисејског лицемерја. Библија није украшена церемонијална књига. Oна је жива Реч која исправља и позива. И управо зато њена употреба у савременом јавном простору не може бити a priori проглашена за злоупотребу, само зато што не одговара унапред задатом политичко-црквеном ставу.
Оптужба да се Библија „истрже из контекста”, такође је постала шаблон којим се одбацује било какав непријатан цитат. Али ко од нас уопште има монопол на „прави контекст”? Јеванђеље није технички приручник него књига живота, отворена за тумачење, за љубав, па и за ризик.
Идеја да је свака критика институционалне Цркве уједно и напад на Цркву као Тело Христово представља теолошко поједностављивање. Свети Оци на које се аутор позива, попут Светог Јована Златоустог, нису критиковали „у тишини“, већ јавно и одважно, баш зато што су љубили Цркву. Предање Цркве није синтакса ћутања, већ полифонија многих гласова који сведоче Истину у различитим временима, углавном упркос моћи.
Црква није затворени поредак у којем само рукоположени или „правоверни“ могу говорити, а остали треба да ћуте. Она је заједница верних у којој сваки глас, нарочито глас савести, има вредност. Студент који се усуђује да постави питање професору, професор који подноси оставку у име истине, теолог који критикује корупцију унутар црквених структура, мирјанин који на протесту носи цитат из Писма, сви они сведоче о једном истом неспокоју, да се нешто важно у животу Цркве удаљава од Јеванђеља. Одговор на то не може нити сме бити репресија, ни подсмех, ни стигматизација. Одговор је слушање. Одговор је дијалог. Одговор је покајање. Јер једино тако Црква остаје Христова.
У стварности је ствар углавном нешто другачија, проблеме увек стварају људи сами себи. И када се сакрију иза реторике институције, предања и реда, често то чине како би избегли оно једино истински важно – личну одговорност пред Логосом, који није идеологија него живи Бог.
Да завршим истим речима које је професор употребио, али у другом духу. Библија јесте књига Цркве, али Цркве која је путујућа заједница покајника, а не самозадовољна елита. Цркве која сме да се преиспитује, да слуша, да трпи, и да се мења. У противном, у праву je професор, Библија ће заиста остати само „текст“, а не жива Реч. Али не онима који је цитирају из савести, већ онима који њоме бране своје удобне позиције.