Бонавентура Дуда и Јерко Фућак преводе Библију
Помало сам, може бити, библиофил, али нисам Библиофил. Ипак, на својим полицама и по пирамидама књига које израстају из мојих подова, налазим сљедећа издања Светог писма и Библије: најприје оно темељно, уз које сам одрастао, путем којег сам се упознавао с текстом, црвених корица, у наклади загребачке Стварности 1969, што га је мати, заједно с ћириличним Крлежиним комплетом и свјетлоплавим комплетом Достојевског, купила на кредит од путујућег аквизитера; потом Јерузалемска Библија, у издању Кршћанске садашњости, коју сам давно куповао због пријевода Новог завјета који су начинили Бонавентура Дуда и Јерко Фућак; па Библија, Свето писмо Старога и Новога завјета, у пријеводу Ивана Еванђелисте Шарића и издању Хрватског библијског друштва, Врхбосанске надбискупије и Вербума, коју сам добио на дар; Босанска Библија, преводитељи Јамес Данненбарг и Едиб Кафадар, уредник Реџо Трако, теолошки редактор Решид Хафизовић, издање ТДП Сарајево, такођер добио на дар; Свето писмо Старога и Новога завјета, преводитељи Ђуро Даничић и Вук Стефановић Караџић, издавач Британско библијско друштво 1950.
И тако, премда нисам сакупљач Библија, нити сам организирани вјерник – или, како се то у социјалистичка једнопартијска времена говорило: „нисам повезан” – него сам само читатељ, од оне сам врсте људи који живе у тексту, на прву сам у својој приватној књижници, насталој спајањем двију кућних библиотека, оне сепетаревачке, породичне, и оне загребачке, стјецане у прошлих скоро двадесет и шест година, набројао чак пет Библија. Сваку од тих пет књига сам читао, успоређујући пријеводе тражио сам и налазио ону међу њима коју бих у случају пријеке потребе узео са собом и носио је у неко будуће прогонство. И није сасвим сигурно постоје ли ту негдје још увијек шеста и седма Библија. Некад их је, знам, било: једна на њемачком, штампана готицом, и још једна на словенском, донесена из Љубљане, неких шездесетих.
Библија је, наравно, могло бити и више, јер нису ово сви пријеводи на наше језике, али мој интерес је био толики и моје социјалне везе биле су такве да се баш ових пет Библија стекло у кући.
Када сам ту књигу први пут озбиљно покушавао читати, имао сам дванаест година. Започињао сам мислећи да ћу у њој наћи алтернативну верзију стварања свијета, насупрот оној о којој смо учили у школи. У Библији станује Бог, вјеровао сам прије него што сам отворио књигу, па сам је зато отварао с озбиљним страхопоштовањем. И залуд сам читао, јер није у Библији било ничега што би конкурирало школским истинама математике, геометрије, кемије и биологије, а Бог Библије једва да је имао икакве везе с Богом наших побожних стрина и тетака, што су бдјеле над рудничким јамама Зенице и Какња. „Лако је упразно блебетати да Бога нема ако доље немаш никога свог!”, говорила је једна од њих. И од тада, што се мене тиче, Бог није бивао на небесима, него у јами. Библија нипочему није наликовала јами. Ни данас јој, за мене, није налик.
Оно што из тог времена памтим јест стварање свијета, Јобово страдање и неколико верзија случаја Исуса Криста. И важно откриће алегорије. Пола живота касније, већ с искуствима граничних животних ситуација, рата, патње и опсаде, тврдња да човјек нити може схватити Божје накане, а ни разумјети Његово дјело, била ми је блиска кроз тај рани доживљај библијског текста. Приповијест испричана тако да својом цјелином, као и сваким својим појединачним дијелом, значи нешто друго и доноси другу приповијест, која се овим језиком и овим сликама и системом значења не може испричати ни схватити. То је за мене била Библија. Истовремено, основа за алегорију, дакле она темељна, она испричана прича, била је величанствена. Али нешто је друго било љепше и замамније од саме фабуле: ритам и мелодија библијског текста.
Свето писмо ризница је материњег језика. Тако је, бит ће, било у она времена блажене неписмености, још у осамнаестом и деветнаестом стољећу, па све до 1945. и социјализма, када је диктатура пролетаријата омогућила и провела најреволуционарнији потхват у повијести овога нашег балканског човјечанства: тотално описмењавање. До тада, дакле до 1945, писмени су били само фратри и попови, а сво благо језика тога неписменог народа било је чувано у пријеводима Библије, који, наравно, нису били израђивани да би неписменом народу била предавана тајна библијских знања, него да би сами фратри и попови разумјели оно што проповиједају. У Библији су, међутим, чувани и сачувани рјечник и граматика тог неписменог свијета. Сачувани су тајни модели упамћивања живота предака, мнемотехника говорне прозодије, захваљујући којој се у блаженој неписмености памтило искуство племена. Пријевод Библије не доноси само текст онога на што се односи, него и цјелокупно сјећање језика на који је Библија преведена.
Овако говори мени најдражи пријевод Библије, онај који бих носио са собом и када бих се осталих морао одрећи: „У почетку створи Бог небо и земљу. А земља бјеше без обличја и пуста, и бјеше тама над безданом; и дух Божји дизаше се над водом. И рече Бог нека буде свјетлост. И би свјетлост. И видје Бог да је свјетлост добра; и растави Бог свјетлост од таме. (…) Потом рече Бог: нека буде свод посред воде, да раставља воду од воде. (…) Опет рече Бог: нека пусти земља из себе траву, биље, што носи сјеме, и дрво родно, које рађа род по својим врстама, у којем ће бити сјеме његово на земљи. И би тако. (…) Потом рече Бог: нека буду видјела на своду небеском, да дијеле дан и ноћ, да буду знаци временима и данима и годинама; (…) Потом рече Бог: нека земља пусти из себе душе живе по врстама њиховијем, и стоку по врстама њезинијем, и све ситне животиње на земљи по врстама њиховијем. И видје Бог да је добро. (…) Потом рече Бог: да начинимо човјека по својему обличју, као што смо ми, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од цијеле земље и од свијех животиња што се мичу по земљи.”
Овај је пријевод Библије, тачније Старог завјета, изван обредне употребе у Католичкој цркви, али овом читатељу то не може бити важно. У мелодијском, синтактичком, лексичком, језичном погледу овај је пријевод, не може у то бити сумње, супериоран свим другим пријеводима на наше језике. Чињеница да се овим пријеводом служи Српска православна црква читатељу такођер није важно. Вјера је, уосталом, једна, чак и ако су учења два, али није овдје о вјери ријеч, него о поезији, о књижевности, те о идентитету који не само да је шири од питања вјеровања и невјеровања, него је у нашем случају шири од тих фатално недовољних и непотпуних разлика између Хрвата католика и Срба православаца. Да су те разлике веће и дубље, нити би мени баш овај пријевод Светога писма могао бити најважнији и најближи, нити би он – премда се данас сматра српским – могао тако зорно и тачно свједочити о истини хрватскога језика. Уосталом, сам преводитељ Старога завјета Ђуро Даничић једнако је данас важан за конституирање српскога као српског и хрватског као хрватског језика…
Рођењем Новосађанин, а смрћу Загрепчанин, Даничић је у главни хрватски град дошао да буде главни тајник новоосноване Југославенске академије знаности и умјетности. Аустроугарски држављанин, као студент стипендист српскога кнеза Михаила Обреновића, Даничић је у језичном погледу био сљедбеник Вука Караџића, а у политичком бискупа Строссмаyера. Био је, дакле, Југославен, утемељитељ Академијина рјечника илити „Хрватског или српског рјечника ЈАЗУ”, те су му живот и улога у повијести, као и толиким другим његовим сувременицима, подложни друштвеним мијенама које су наступале након његове смрти. Из различитих разлога, али с једнаком задртошћу, Ђуре Даничића и његова дјела одрицат ће се и на крају се врло темељито и одрећи и српска и хрватска култура и књижевност. Данас, био би он савршено безначајна повијесна личност, чије је дјело прегазила повијест, е да није онога што је недодирљиво и неподложно било каквим политичким и националним превратима и преокретима: великог и у суштини ненадмашивог пријевода Старога завјета, који скупа с Вуковим пријеводом Новога завјета чини у књижевном, поетском и језичном смислу неуспоредиво најбоље међу Светим писмима наших језика.
И Даничић и Караџић су, у то нема смисла сумњати, гријешили у пријеводу више него већина њихових у изворнике упућенијих преводитељских насљедника. Но, иако су њихови пријеводи бивали технички бољи и исправнији, ниједан пријевод Библије неће имати такав свјетовни утјецај као њихов. И ниједан пријевод Библије на књижевност и пјесништво наших језика неће имати утјецај као њихов. Разлога су барем два: ни Ђуро Даничић ни Вук Стефановић Караџић текст Светог писма нису тек преводили, него су га и препјевавали, ритмизирали га, суображавали с мелодијом овога језика. Оно што ће се ових дана рогобатно и глупаво називати архаичним библијским стилом, који би, као, нужно требало избјећи, дуг је који сви мени познати пријеводи, неки више, неки мање, имају према оном једном Вук-Даничићевом. Или ако не према њему, а онда према самој идеји прозодије Светог писма.
Међутим, кад год бих библијски текст цитирао у новинском или есејистичком, дакле нонфикционалном тексту, служио сам се издањем Стварности, које се популарно још назива и Загребачком Библијом. Главни уредници овога, из данашње перспективе необичног издања, насталог у повијесно изнимном и благодарном времену дијалога Цркве и културне и политичке заједнице, били су Јуре Каштелан и Бонавентура Дуда, а уредници Јосип Табак и Јерко Фућак. Патер Бонавентура је, наводно, предложио да се у креирање хрватскога текста Библије укључе књижевници и пјесници, док је Каштелан рекао нека то буду писци млађе генерације, који ће се моћи уклопити у пренапрегнуте, ненормално кратке рокове у којима је требала настати нова Библија. Нашло се ту људи различитих увјерења, и вјерника, и безвјерника, али за све њих, као и за одабране библичаре, карактеристична је била врло висока разина писмености, те језичних знања и талената. Невоља, која се на жалост осјећа и на тексту, била је у недостатку времена. Од почетка рада на тексту до изласка књиге прошло је једва нешто више од године дана.
Зашто цитирам увијек из Загребачке Библије? Најприје зато што минимум озбиљности налаже одабрати један пријевод, па се њега држати у једној истој сврси. Затреба ли ми Библија у фикционалне или поетске сврхе, или у потрази за оквиром и конструкцијом свете приче, а поготову за библијском мелодијом и интонацијом, служит ћу се Вук-Даничићевим пријеводом. За њим ћу најчешће, премда нипошто увијек, посезати и из безинтересног читатељског ужитка. Оно што ће ми у Загребачкој Библији засметати бит ће становита неуједначеност текста, често одсуство јасне пјесничке или приповједне фразе. Осим што је и то посљедица краткоће времена у којем је књига настајала, ради се о тексту који је дјело мноштва људи, различитих сензибилитета, идиолеката и доживљаја, али и људи с различитим претпоставкама о оном што библијски текст треба бити. Јер Библија је истовремено и обредна књига, и књижевно дјело. Њезин текст је извјештај о светоме и прозно-поетско дјело, подложно књижевној критици, профано и обично, као и свако друго. Идеја Бонавентуре Дуде била је да Загребачка Библија испуни врхунске захтјеве два међусобно удаљена, те умногоме различита и међусобно посвађана читања.
Је ли мана тог издања што није дјело једног, тојест двојице преводитеља, као оно Вук-Даничићево издање? Можда и јест. Зато ми је, прије већ десетак година, било занимљиво читати Библију у пријеводу Ивана Еванђелисте Шарића, око које је, и то из врло приземних, али крвавих и сурових разлога, било много углавном нијемог снебивања. Врхбосански надбискуп, насљедник Штадлеров, националист и увјерени усташа, свакодневни ратни сакрификатор поглавника Анте Павелића, антисемит, дубоког средњевјековног пријезира према Жидовима и горљиви поборник српско-православног прогона и истребљења, чије је дјеловање исцрпно документирано, јер га он није ни прикривао, надбискуп Иван баш и није био најпогоднија личност за преводитеља Светог писма. С друге стране, био је човјек силних интелектуалних и још већих књижевних и пјесничких амбиција. И био је врло уредан, марљив и темељит радник. Истина, Шарићева поезија, осим што је вазда била политички ангажирана, и то у складу с друштвено-политичким и популистичким модама јужнославенске и хрватске епохе, била је и викачка, декламаторна, често на разини стилски врло ниско постављене народске проповиједи, али ипак је имао свијест о стиху и пјесми, и о мелодији материњег хрватског језика.
Његов пријевод заправо је много бољи од онога што би очекивао читатељ његових пјесмотвора – а ја сам их читао из све три фазе Шарићева револуционарног ангажмана: ранојугославенске, хаесесовско-радићевске и усташке – и доиста се у тој, иронично је можемо назвати, Врхбосанској Библији, осјети да је досљедно преведена у једном пјесничком гласу. Тај глас је тврд, често монотон и без великих креативних захвата и остварење, али језично је изненађујуће богат. Но, од Шарићева пријевода остаје занимљивија околност да је један такав човјек превео Библију. Како Бог Старога и Новога завјета гледа на његов рад и труд? Што је Богу један хрватски пријевод Библије, а што су му сви мртви Жидови и Срби, укључујући и кршћанског мученика, православног митрополита дабробосанског Петра Зимоњића, закланог по усташама или затученог маљем, чије је страдање надбискуп Иван Еванђелиста Шарић тврдо одшутио? На читатељу није да суди, на читатељу је да чита.
Вриједи споменути још једну, Босанску Библију. Ријеч је о још једном необичном издању, насталом под евангеличким црквеним покровитељством и с идејом да би сваки народ, па тако и онај бошњачки, требао имати Библију на своме језику. Редактуру овог пријевода радили су муслимански лингвисти и теолози из Сарајева, и то је, како је очитовано у издавачкој напомени, „први библијски пријевод на коме су искључиво радили водећи интелектуалци исламске религијске припадности”. Осим што то ову књигу чини практично безвриједном за вјерника кршћанина, поједини елементи пријевода дјелују бизарно и смијешно, као да су начињени с намјером да се они други Библији наругају. Овдје је ријеч „као” од големе, големе важности, јер такве намјере сасвим сигурно није било. Али јест нечега другог: муслимански знанственици су из перспективе властитог вјеровања у библијском пријеводу исправљали оно што с тим вјеровањем није у складу. Тако, рецимо, нема у овој Библији Кристова помена, него се уз Исусово име веже искључиво појам Помазаник, док Иван ту није Крститељ, него је, авај, куку и леле, Умочитељ.
О овоме је, по изласку Босанске Библије, на својој wеб страници, безбели узалуд, писао Иван Ловреновић, наглашавајући будаластост аргумента о непостојању Библије на босанском или Курана на хрватском језику, у заједницама и културама који језик првог сусједа разумију као свој властити. Вриједи цитирати параграф о Ивану Умочитељу: „А Иван Умочитељ – е, то је заиста бисер! Мало кад се преводитељска жеља за механичко-буквалистичком ‘вјерношћу’ изворном значењу (грч. баптизо – загњурујем, крстим) тако гротескно поиграла сама са собом! Нема ни једнога живог језика у којему тај грчки облик није одавно, практично већ двије хиљаде година, ресемантизиран искључиво у значењу обављања чина крштења, давања имена, па је у том значењу такођер одавно ушао и у посве лаички говор. А које конотације и призвуке у данашњему живом језику – био он „босански”, или „хрватски”, или „српски”, сасвим свеједнако – има глагол умочити и из њега изведена именица умочитељ? Три су главне, ако не и искључиве: гастрономска, криминална и, авај, порнографска!”
О избјегавању ријечи Крист, Христос, криж, крст и крститељ у библијском тексту, те о крајњим консеквенцама оваквих превођења, интерпретирања и реинтерпретирања комшијске вјерске баштине, која је и културна и књижевна баштина човјечанства, истовремено би било драгоцјено и шутјети и говорити. Говорити – у случају да се има разумијевања за оно што би другога могло увриједити или разгњевити. Шутјети – у случају да се нема довољно имагинације да би се уживјело у осјећаје другога. Али зар би итко признао да има проблема с имагинацијом? Свачија машта је бесконачна.
Библија је компендиј укупне маште Запада. У њој је сажетак наше цивилизације. Наша је машта библијска. Библија је наша машта. Уопће и нисмо свјесни велике већине онога што је из Библије потекло. Али, истовремено, Библија је књига која се тек однедавно слободно чита. Раније то није било могуће ни из догматско-доктринарних, ни из језичних разлога. А ни због онога најглавнијег разлога наше укупне културе: из разлога формалне неписмености. До јучер-прекјучер не само да нисмо знали ових тридесет слова, него није постојао ни језик на који би се Библија могла превести. Тако је и данас у сваком новом пријеводу Библије по један цијели цјелцати језик. То што ју је Бартол Кашић већ у седамнаестом стољећу преводио на свој хрватски језик од великог је значаја, али то не значи да су у седамнаестом стољећу постојали и тај језик, и претпоставке за његову Библију. Бартол Кашић је претпоставке покушавао створити. Библија је рјечник материњег, скупа с граматиком и правописом. О њој је, о Библији, најважнији свјетовни и књижевни текст наше сувремености написао Марко Грчић. Наслов: „Је ли Библија опасна књига?” Вриједи прочитати оно што је под тим насловом.
У најави новога пријевода Библије раскошно, већ насловницом, представљеном у једном нашем тједнику, пише да ће таква новопреведена књига бити ослобођена имперфекта и аориста, јер да та, данас ријетко кориштена глаголска времена, одбијају људе, нарочито младе, од читања Светог писма. И у времена она у којим наши стари стризијаху овце, имперфект не бијаше глаголски облик свакодневна говора, тер је јасно зашто данас није чест у стварносној поезији и прози хрватске пишчади, али нисам баш сигуран да су се преводитељи Библије, од Ђуре Даничића и Вука Стефановића Караџића до преводитеља Загребачке Библије, а онда и Ивана Еванђелисте Шарића, служили имперфектом зато што им је данас застарјело глаголско вријеме тада било блиско, а још и мање зато што им је имперфект био сугериран изворником (то би тек била тема: што је, и зашто, библијски изворник?). Прије ће бити да имперфект произлази из драматуршких и поетских разлога и налога који произлазе из саме догађајности библијског текста. И још нешто: необични, неочекивани, несвакодневни глаголски облици и временски склопови читатељу, поред осталога, сугерирају да не чита стварносни извјештај, репортажу с тржнице нити кривични законик, него алегоријски текст.
При аористу, пак, ако смо, све што нетко од нас рече и све што написа, без обзира на околности и вријеме у којем то учини, остат ће на неки начин упамћено и забиљежено, јер нам је писмености. Аорист је у хрватском језику незамјењив, јер оно што се изрекне аористом напросто не може друкчије бити изречено. Какво би то било читатељство које бисмо требали ослободити од аориста? Претјерат ћу кажем ли – идиотско. А идиоти, у то ја вјерујем, Библију не би смјели читати, јер би могли повјеровати да не читају алегоријски текст, него упутство за дјеловање. А што се догоди када алегоријски текст постане упутство за дјеловање видјели смо у краткој и крвавој повијести Исламске државе Ирака и Леванта.
У споменутој најави објављено је и да ће у новом пријеводу, опет као застарјеле, бити избјегаване и инверзије попут Син Божји, Дух Свети, Јагањац Божји… У техничком смислу, ако је Библија само обредна књига коју једна, у нашем случају и највећа вјерска заједница користи у религијске сврхе, те као – у најширем смислу ријечи – као обредну књигу, тада заиста разлике нема између Сина Божјег и Духа Светог, те Божјега Сина и Светога Духа. Али вриједи знати да инверзије ове врсте нису тек прозодијски хир и ексцентричност, нити беспотребно поетизирање које ће некоме, можда, дјеловати застарјело. Разлика је и у значењима. Дух Свети и Свети Дух разликују се у смислу и садржају, као два семантички различита појма. Никад, или скоро никад, сугерирано значење није исто ако је придјев након именице и ако је придјев прије именице. Дух Свети је већ у нашем доживљају свијета, што се за Свети Дух не би могло рећи. Да ме питате што би то био Свети Дух, рекао бих вам да је зацијело ријеч о Манитуу. Из вјерске и пучко-теолошке перспективе је, бит ће, друкчије. Да није друкчије, не би озбиљни људи какви су фра Божо Лујић и дон Мато Зовкић допустили овакву промјену. Али та њихова промјена може имати само црквеног смисла и покрића. У књижевном је смислу она неодржива, јер промјеном фразе сугерира промјену смисла.
На крају, читам у најави тог нашег тједника да ће ријечи које су у већини споменутих пријевода исте и, уз варијантска неслагања у интерпункцијама, гласе: „И рече Бог: нека буде свјетлост! И би свјетлост”, од селе бити овакве: „Тада је Бог рекао: „Нека настане свјетлост” – и појавила се.” Разлика је, осим у потпуној депоетизацији и буквализацији, и у уношењу јасне, до сада непостојеће јасне временске одреднице у текст. У борби против аориста изборена је временска неприкосновеност, изборен је, сувременим језиком речено, тајминг. Тада је Бог рекао! Зашто баш тада, и је ли то обично наше тада, или је мало друкчије, Божанско, тада? Или је сада исто што и тада? Или је Свето писмо повијесни извјештај и хисториографски текст?
Ништа о томе овај читатељ не зна. Једном, када изађе нови пријевод Библије, отићи ћу у књижару и купити књигу, па ћу, читајући, провјерити има ли нова књига икакву позитивну књижевну вриједност у односу на оне претходне. Свакако би ми било важно да има, јер би драгоцјена била још једна Библија. Књиге су да се читају и да се разумију. Библија је зрцало душе. Велика непрочитана и непрочитљива књига. Библиотека је кућа зрцала.
Извор: Ајфелов мост, 20. 01. 2019.
