Дакле, ти мислиш да је могуће проживети живот без љубави:
јаком вољом, уз благ циљ, праведношћу и гневном борбом против штеточина? Пишеш ми: „О љубави боље је не говорити; ње у људима нема. Љубав је боље не призивати; ко ће је пробудити у бездушним срцима?“ …
Иван А. Иљин
Мили мој! У праву си, и ниси. Отклони, молим те, своје нестрпљење и проникни у моју мисао.
Човек не може живети без љубави зато што она у њему просијава и читавог га прожима. Дата нам је и од Бога и од природе саме. Није нам дозвољено произвољно мешетарити својим унутрашњим светом, једне душевне силе потискивати и замењивати их другима, а поготову новима које нам нису својствене. Могуће је себе васпитавати, али је немогуће себе уништити и изградити поново, по сопственој вољи. Осмотри како протиче живот човеков. Дете се привија матери – захтевима, очекивањима, надом, насладом, утехом, смирењем и захвалношћу, и ако се све то сједини у прву и најнежнију љубав, самим тим се одређује и његова лична судбина. Дете иште свог оца, очекује од њега поздрав, помоћ, заштиту и путеводитељство, наслађује се његовом љубављу и одговорно га воли. Оно се поноси оцем, подражава му и осећа у себи његову крв. Тај глас у њему, потом, збори читавога живота, повезујући га са браћом и сестрама, и са читавим родом. А када се касније у њему разгори мушка љубав према „њој“ (или, насупрот, кћерина љубав према „њему“) онда се задатак састоји у томе да се ово „буђење природе“ претвори у истинску „посету Божију“, и да се такво стање ствари прихвати као сопствена судбина. И није ли природно да и он воли своју децу оном љубављу којом је у својим дечјим чежњама очекивао од својих родитеља?… Како живети без љубави? Чиме је заменити? Чиме испунити ону страшну пустош која се буди од њенога одсуства?
Немогуће је човеку живети без љубави и зато што је она најмоћнија одабирна сила у животу. Живот је сличан огромној, али на све стране проточној бујици која се обрушава на нас и односи нас са собом. Не ваља живети у свему што она носи, немогуће је дати се том ковитлавом хаосу догађаја. Ко покуша тако учинити, проћердаће и изгубити себе: из тога ништа неће произаћи, јер ће пропасти у лудилу. Треба изабрати: одбијати исувишно ради релативно немногога, и управо то, немного, треба привлачити, чувати, ценити, гајити, збирати и усавршавати. И на томе градити сопствену личност. Изабирна сила је управо љубав: то она „више воли“, „прихвата“, „привија се“, цени, чува, узима и узвраћа верношћу. А воља је само оруђе љубави у том животноме чину. Воља без љубави је празна, увела, сурова, насилничка и, што је основно, равнодушна према добру и злу. Она убрзо живот претвара у робијашку дисциплину под командом порочних људи. На свету постоји већ читав низ организација изграђених на таквим начелима. Нека нас Господ сачува од њих и њиховог утицаја… Не, немогуће нам је живети без љубави: она је велики дар – да сагледамо боље, да га изаберемо, и да њиме живимо. То је неопходна и драгоцена способност рећи „да“, прихватити и почети пожртвовано служење. Како је страшан живот човека лишенога тог дара! У какву празнину, у какву гадост се претвара његов живот!
Немогуће је човеку проживети без љубави и зато што је она основна стваралачка сила човекова.
Човеково стваралаштво јавља се не у пустоши и протиче не у произвољном комбиновању елемената, како данас мисле многи површници. Не, стварати је могуће само прихвативши богосаздани свет, ушавши у њега, ураставши у његов чудесни склад и сливши се са његовим тајанственим путевима и закономерностима. А за то је потребна сва снага љубави, читав дар уметничког првооваплоћења, препуштен човеку. Човек не ствара из пустоши: он ствара из већ створенога, из суштинскога, саздавајући ново границама њему својствене и дате природе – спољно-материјалне и унутрашњо-душевне. Човек који ствара мора да ослушне светску дубину и сам из ње да запева. Он мора научити да сазрцава срцем, да свесагледа љубављу, да изађе из своје мале, личне кошуљице у светла пространства Божија, да у њима нађе Велико – сродно – саприпадајуће, да осети у њему и да сазда ново из древног и недешено из предвечнога. Тако стоји ствар у свим основним сферама човековог стваралаштва: у свим уметностима и науци, у молитви и у правном животу, у општењу људи и у читавој култури. Култура без љубави је мртва, осуђена и безнадежна ствар. И све велико и генијално – саздано је из свесагледајућег и појућег срца.
Немогуће је човеку живети без љубави, зато што се оно основно и најдрагоценије у његовом животу открива управо срцу. Само свепрожимајућа љубав открива нам туђу душу ради тачног, проничућег општења, ради узајамног разумевања, ради пријатељства, ради брака, ради васпитања деце. Све је то недоступно људима без срца. Само свезрачећа љубав открива човеку његову отаџбину, тј. његову духовну везу са родним народом, његову националну припадност, његово душевно и духовно окриље на земљи. Имати отаџбину је срећа, а имати је – може се само љубављу. Није случајно да су људи мржње, савремени револуционари, одреда интернационалисти. Мртви у љубави, они су и отаџбине лишени. Само сазрцавајућа љубав открива човеку приступ побожности и Богу. Не чуди се, мили мој, безверју и маловерју западних народа: они су од Римске цркве прихватили издајни религиозни акт, који почиње од воље и завршава се разумном мишљу и, прихвативши је, клонули су срцем и изгубили његово сазрцање. Тиме је било предодређена религијска криза коју они сада преживљавају.
Ти сањаш о јакој вољи. То је добро и неопходно. Али она је страшна и рушитељска, ако не израста из продубљеног срца. Ти желиш да служиш доброме циљу. То је добро и важно. Али, како ћеш схватити свој циљ, ако не преко сверазумнога срца? Како ћеш га сазнати, ако не савешћу свога срца? Како ћеш испратити њену верност, ако не љубављу? Ти желиш праведност, и ми је сви морамо искати. Али она од нас захтева уметнички лични однос у прихватању људи; а за то је способна само љубав. Гневна борба против штеточина је неопходна и неспремност за то може од човека учинити сентименталним издајником. Али тај гнев се мора рађати из љубави, он мора да буде њено оваплоћење да би у њој нашао оправдање и меру…Ево зашто сам рекао да „јеси и ниси у праву“. И још: разумем твој предлог „да је боље о љубави не говорити“. То је тачно, треба живети њоме, а не говорити о њој. Али, размисли. У свету се ори отворена и безумна пропагандна мржња, у свету се подигла упорна и сурова хајка на љубав – напад на породицу, одрицање од отаџбине, гушење вере и религије. Практична равнодушност једних овенчана је директном проповеђу мржње код других. Бездушност је нашла своје апологете. Злоба је постала доктрином. А то значи да је дошао час да се, ипак, проговори о љубави и устане се у њену одбрану.
Да, у људима је љубави мало. Они су је искључили из свог културног чина: из науке, из вере, из уметности, из етике, из политике и васпитања. Следствено томе, савремено човечанство је ушло у духовну кризу, невиђену по својој дубини и размаху. Увидевши то, схвативши то, природно је да се запитамо ко ће пробудити љубав у бездушним срцима, ако се већ сама није пробудила из живота и речи Христа, Сина Божијега? Како да се тога латимо ми, са нашим малим људским силама?
Али та сумња убрзо отпада ако послушамо глас нашег срца и његове мудрости, који нас уверавају да је Христос у нама и са нама…
Не, мили мој! Немогуће нам је без љубави. Без ње смо осуђени, с читавом нашом културом. У њој је сва наша нада и наше спасење. И не сањаш са каквим нестрпљењем чекам твоје писмо саглашења.
Извор: Иван А. Иљин, Појуће срце, Стари Бановци: Бернар, 2010, стр. 13–16.
Превод: Владимир Јагличић