За духовно стварну. Јер она се остварује ка духовности.
Те је први тому корак поставити себи тежи задатак него што се може решити. За колико било изван сопствене моћи, само не y границама ње.
Онда, за колико не могући, знак је, за толико измождити оно најнесавитљивије у себи, оно што је мукли отпор слову: тек тада отворив се на слепој мрљи виду, затамни дотле схватљиви привид несхватљивом јасношћу суштине.
И реч је тада, не да се њоме завара ћутање, не да се јефтино у себи што скупље прода, већ да се кроз њу отвори оно што је најмуклије у бићу, већ да само ћутање проговори.
И кроз кога год проговори суштина, у радосном је то поразу себе. Јер до у бескрај премаша границе и моћ убоге јединке. Јер обелодањујући се, донесе врхунац штете у односу на ја – сопствено уништење.
И мислим, нема тога да, иза стварно исказаног, не посумња – јесам ли ја то заиста могао? и да, ако не као Сократ у пуној свести, оно бар наслућујући не помисли: „Демон ми је дошануо.“
Те мерило је специфичној духовној речи, је ли бит проговорила кроз њу или није. И колика је њена несамерљивост, управо толико је у њој и присуство бити.
Као ноћ која би, остајући то, наједном била виднија него дан.
Или овако:
Понављајући што се стварно, у сто насто духа казало, све je пунији садржином појам, све блискији додир, све шире отварање, све дубље утапање, до ишчезнућа самог себе, до блажености ослобођења.
Понављајући што се нестварно казало (а то је, или без духа, или привидно у њему) привидна садржина чили, појам се празни до потпуне несадржајности, до механичког покрета гласних жица и језика.
Пун захват, дакле, речју не само да се никад не испразни суштином, него напротив буде извор за све даља захватања.
Или, ако прибегнемо симболу стреле, онда, што је стварно као реч, то не промашимо погађа y само срце духовног крвотока.
То, с једне стране, као корен у Богу, не да свести (стално је сузбијајући у њене границе) да заведе човека ништавилу.
То, с друге стране, не да слепилу да опет узме маха, кад је већ једном човек прогледао.
*
Писање свео бих y границе нужности.
Чему још већи напор, писати, кад је и напор празног говора излишан.
Чему ритмовати, чему стављати у прозу оно што ни за себе лично није откриће. Јер је мисао најчешће само слаби одсев праве мисли. Јер је расположење само нејасни одјек правог бивања; само дим суштинске ватре.
Те би начело стварне речи, а тим више бележења њеног, могло гласити: где није неопходна реч, ћутати; где је неопходно ћутање, на изглед и по свему, тек ту проговорити.
(O пословној речи, која је сушта разумност, саопштити нешто ради уштеде физичког покрета, и своју тврдњу и одрицање, исто као осећање, као и чуђење, и питање; укратко, све што је неопходно средство саобраћаја, чак и мисаоног, и државног; што условљава само међусобно разумевање и осећање, али не и продирање у битност, у жижу бића, где престаје и мисао и осећање и личност; о тој речи без које се не би могло као ни без ситног новца на тржишту, мислим, није у овој прилици места помињати.)
Извор: Момчило Настасијевић, Есеји, белешке, мисли, Горњи Милановац: Дечје новине; Београд: СКЗ, 1991, стр. 46–48.