Византијска кашичица, рани VII век (Валтер арт музеј, Балтимор)
Литургијске кашичице су постојале сигурно од 6-7. века.[1] Да ли то значи да су оне биле коришћене за причешће? Заправо, 101. канон Пето-шестог сабора (691-692) забрањује употребу било каквих посуда, осим људске руке.[2] Канон каже: „Тако, који жели у време (литургијског) сабрања да се причести Пречистим Телом и причешћем једно са њима постане треба да руке састави у облику крста и тако приступа и прима Причешће благодати. Јер они који праве неке судове од злата или друге материје да, уместо у руку, приме Божанствени дар и да се удостоје божанског причешћа, ми не одобравамо“.[3]
До 11. или 12. века сви, подједнако и клирици и лаици, примали су свете дарове одвојено, на начин како то клирици чине и дан-данас. Када би народ приступао, пружали би руке, ставили десну преко леве, отворених дланова, на које би свештеник стављао делић светог Хлеба. Након конзумирања Хлеба, причасницима би ђакон приносио Чашу.[4]
Први јасан доказ о употреби кашичица за причешће појављује се у 11. и 12. веку. Како сазнајемо из коментара канонисте Теодора Валсамона (око 1195), заједничка кашичица је постала уобичајена пракса у многим местима до средине 12. века. Коментаришући 101. канон Пето-шестог сабора, он се жалио да је предањски начин дељења Причешћа био напуштан у неким областима.[5]
Вековима касније, у једном коментару на исти канон, Свети Никодим (1809) сугерише да је увођење кашичице за причешће било изазвано мањком ђакона. До позног 12. века многе цркве опслуживао је само један свештеник, што је раздељивање евхаристијских дарова одвојено чинило незгодним и тешким. Проблем је био решен увођењем кашичице. Свештеник је сада био у могућности да пружи евхаристијске елементе заједно на кашичици. Додатно, Свети Никодим каже да је стављање светих дарова непосредно у уста причасника помогло да се прекине и избегне просипање приликом пијења из Чаше. Очигледно, неки људи су били немарни и испуштали честице Светог Хлеба. Остали су их сакривали и користили у „нечасне сврхе“.[6]
Коришћење кашичице за причешћивање није било озакоњено сабором, ни васељенским ни помесним. Њена употреба уведена је постепено. У почетку, кашичица је можда била коришћена да би се причестили болесни и они на самрти. Испрва, како би се то могло претпоставити, њена употреба на литургији изазвала је одређени отпор, као што је случај са сваком литургијском новином. Замена вековног начина примања освећених Дарова одвојено, заснована на библијском обрасцу, није протицала лако. Ипак, нове пастирске потребе учиниле су да употреба кашичице постане неизбежна. У коначници, кашичица је била прихваћена, макар и невољно, зато што није кршила, противречила или компромитовала било каква догматска учења.
Начин којим се причешће раздељује је чисто функционалан. Служи у практичне сврхе. Стога, оправдано потребама и околностима, локална Црква у својој саборној мудрости и власти слободна је да усвоји, измени и управља начином на који се свето Причешће раздељује (верницима). Који год начин Црква да одабере, једна ствар је најважнија – а то је да не крши ниједну догму и да је примерена, тј. да штити и одржава достојанство свештеног чина причешћивања.
Од Светог Никодима сазнајемо да је познато да су се свештеници користили произвољним начинима да причешћују болесне и умируће.[7] У коментару на 28. канон Пето-шестог сабора, он прекорева клирике због коришћења неодговарајућих начина за причешће болесних. Он препоручује прикладнији начин. Тако, пише: „Стога, и свештеници и виши клир морају да промене начин причешћивања у време куге без нарушавања канона; не стављајући свети Хлеб у зрна грожђа, него у неки свештени сасуд, тако да би они на самрти и болесни могли да приме уз помоћ хватаљки или слично. Сасуд и хватаљке би требало ставити у сирће, а сирће треба да се сипа кроз левак, или на било који други начин који би био сигурнији и канонски.“[8]
Кратко запажање светог Никодима је значајно на два начин. Прво, он инсистира да се сасуди који се користе за причешће буду стерилизовани сирћетом, које је у стара времена било популарно средство за дезинфекцију. Ово представља признање да сасуди и инструменти који се користе за причешће могу да буду контаминирани опасним паразитским микробима. Друго, он инсистира да инструменти буду примерени за ову намену.
Током протеклих 40 година смртоносне светске епидемије AIDS –а , SARS- а, еболе и MERS –a изазвале су страх међу људима. Тренутно, свет пролази још једну много страшнију светску претњу: епидемију корона вируса или Ковида 19, заразе са смртоносном силом која је окренула наглавачке свет у погледу друштвених, економских, политичких и религијских норми. Људи су са правом забринути и уплашени. Болест је већ заразила милионе људи и узела животе хиљада на светском плану. Као што је случај са претходним епидемијама, изузетно заразан корона вирус оставио је многе људе у запрепашћењу и запитане по питању тога да ли треба користити заједничку кашичицу за причешћивање.
Стварни страхови, суздржаност и забринутост народа не треба олако схватити и одбацивати надмоћнијим држањем или позивом на већу веру, као да је чин причешћивања лишено људских разматрања и ограничења створених људи. Људи желе да се осећају сигурније, да се њихов глас чује и да имају осећај да их њихова Црква штити. Они не желе да буду изложени непотребним ризицима, нити би требало да буду.
Изјаве као што су „Евхаристија је Тело и Крв Христова, и лек бесмртности“, или „Евхаристија је божански лијек, божански медикамент“ могу бити истините. Међутим, оне нису довољне да умире страхове и бриге верних. Народ не доводи у питање освећење и идентитет светих Дарова, већ поузданост инструмената преко којих им се они предају.
Током своје шездесетчетворогодишње свештеничке службе употребио сам путир хиљадама пута после свете литургије којима нема броја, без страха и оклевања, као што то сваки свештеник чини. Нисам сигуран, међутим, да би сваки верни парохијанин учинио исто, ако би се то од њега тражило. Моја поента је следећа: Свето причешће би требало да буде извор радости, наде и снаге за сваког а не проба или мера нечије вере у божанско промислитељно старање (Мт 4, 5-7). Свети Павле нас подсећа да љубав Христова захтева да се старамо о свим људима, ма у којој ситуацији да се налазе и да будемо осетљиви и спремни да одговоримо на њихове оправдане потребе и бриге, Јеванђеља ради (1 Кор 9, 19-23).
Православна светотајинска теологија разликује оно што је тајинско и оно што је физичко. Божанствене стварности у свакој светој тајни се разликују од материјалних елемената којима се посредује. Верујемо и исповедамо да су евхаристијски дарови – хлеб и вино – промењени у Тело и Крв Христову молитвом Цркве, и деловањем и силом Светога Духа. Промена је, међутим, тајинска а не физичка. Хлеб и вино чувају своја природна својства и одлике и подлежу природним законитостима која се на њих односе.[9] Начин на који се одиграва промена Дарова остаје дубока тајна. Ипак, вером знамо да се промена дешава, како би Христос постао наша храна, да бисмо постали удеоници његовог живота (Јн 6, 56).
Кашичица за причешћивање је несавршени материјални објекат. Она не учествује у непокварљивости тела васкрслог и обоженог Тела Христовог које је стварно присутно у нама кроз евхаристијски принос. Сама по себи, кашичица је само кашичица, део прибора. Њено достојанство извeдено је из њене употребе као инструмента којим се Тело и Крв Христова раздељују његовом народу. Она је одавно заменила старији достојанствени начин причешћивања. Употреба кашичице за причешћивање народа била је иновација.
Данас, сама помисао на замену заједничке кашичице изазвала је велику узнемиреност у неким круговима. Неки припадници клира и народа виде замену заједничке кашичице или било какво друго одступање од тренутне праксе као одбацивање учења о стварном присуству Христа у евахаристији. Наравно, то није тачно.
Као одговор на садашњу смртоносну пандемију, три помесне цркве су већ промениле начин раздељивања светог причешћа.[10] Околности захтевају да свака помесна Црква пажљиво проучи проблем узимајући у обзир културолошке и хигијенске назоре свога народа, и санитарне мере и протоколе појединачних држава.
Руска црква увела је малу, али значајну промену у предањски начин причешћивања који се чини да је заснован на моделу који је предложио Свети Никодим. Заједничка кашичица се умаче у алкохол и отире после сваког причасника. Румунска црква дозвољава народу да свако донесе своју кашичицу од куће. У Украјини се причешће дели умакањем – делић Хлеба се умаче у путир, а свештеник га ставља у руке причасника.
Као додатак овоме, предлагано је још неколико начина. Неки који желе да задрже заједничку кашичицу верују да је довољно да науче причаснике да нагну своје главе уназад и да отворе уста широм, да свештеник може да спусти или сипа свештени принос у уста у причасника. Циљ овога метода је да се избегне додиривање причасникових устију и усана. Ипак, овај начин није отпоран на грешке зато што не гарантује жељени учинак. Други предлог, који је сличан румунском моделу дозвољава свакој породици да донесе сопствену „породичну кашичицу за причешћивање“ која би се користила да се причесте само чланови породице. Овај модел, међутим, иде против употребе приватних сасуда, која је санкционисана 101. каноном из страха да би могла довести до друштвених подела и сличног. Причешће, као што је то добро познато, јесте и лични и саборни чин: „Сједини нас једне са другима који су постали причасници једног Хлеба и Чаше“ (Анафора Светог Василија). Украјински модел, причешће умакањем наишао је на подршку у неким круговима. Он представља једну верзија древне праксе. Међутим, тешко је да се контролише у неколико прилика, а најочиглединија је када се причешћују старији људи, особе са инвалидитетом и деца.
Још један модел позива на замену заједничке кашичице са више индивидуалних кашичица које су направљене од истог материјала и исте су вредности, а које месна парохија обезбеђује. Према овом моделу, свака парохија ће добити (можда из заједничког извора) довољан број једнократних кашичица од пластике или дрвета. Када буду биле искоришћене, свака кашичица ће бити сакупљена и одложена на одговарајући начин (спаљена или закопана) после сваке Литургије.
Други начин је да се свака парохија постара за довољан број металних кашичица које би се стално користиле, а биле би истог типа и материјала. Употребљене кашичице би се сакупљале и стерилизоване после сваке литургије и биле коришћене више пута.
Сваки од ових начина дели заједнички циљ – причешћивање на најсигурнији, најпрактичнији и најдостојнији могући начин. Ма било који да је модел, темељна намера је иста – смањити пренос опасних паразитских микроба.
Од свих начина, коришћење многих вишекратних кашичица јесте најбезбеднији и најпрактичнији, а најближи је примљеном предању. Народ је навикао на кашичицу.
Постоји брига и за заједнички убрус којим многи људи бришу своју уста након причешћивања. Ова пракса је проблематична и мора да се прекине. Заједнички убрус мора да служи само у једну сврху – да прими оно што се случајно проспе када се даје причешће. Група људи, чтечеви или редовни верници, треба да буду обучени да држе правилно убрус када причасници прилазе. Употреба једнократних салвета је такође предложена. Салвете се остављају у посебну корпу након што се употребе. Да би се избегле потешкоће, народ се мора подучити да правилно користе своју личну салвету.
Промена у начину како се Причешће дели народу је неизбежна. Она се већ дешава. Питање је: да ли ће све цркве постићи договор у неко скорије време, да ли ће се локалне варијације примењивати све док употреба више индивидуалних металних кашичица или нека друга варијанта не постане стандард? У сваком случају, промена долази. Важно је стога да сви, како клир тако и народ, буду адекватно припремљени.
Извор: A Note on the Common Communion Spoon, Orthodoxia.info, May 25.
Превео: Михаило Миленковић
[1] О историји заједничке кашичице, види: Robert F. Taft, “Byzantine Communion Spoons: A Review of the Evidence,” in Dumbarton Oaks Papers (DOP), vol. 50 (1996), 209-238; and Taft,A History of the Liturgy of St. John Chrysostom, vol. VI, TheCommunion, Thanksgiving, and Concluding Rites, (Rome 2008), 266-306. Ране кашичице (λαβίς or κοχλιἀριον) су биле веће и дубље него оне које ми користимо данас.
[2] О Пето-шетом сабору и литургијским реформама види Calivas, Aspects of Orthodox Worship (Brookline, MA), 227-234.
[3] Епископ Атанасије (Јевтић), Свештени канони Цркве, Београд, 2005, 122-123. У оригиналу је цитирано према Pedalion/Rudder, 408
[4] Види на пример опис Кирила Јерусалимског Cyril of Jerusalem, Mystagogical Catechesis, V: 21, 22.
[5] Види Rallis and Potlis, Οι Θειοι και Ιεροι Κανονες, (Athens 1853),vol. 2, 548.
[6] Pedalion/Rudder, 410.
[7] Према мојим сазнањима, нико до сада није предузео темељније истраживање историјских записа у циљу да будемо сигурни како се Црква односила према разним пастирским потребама у подели Причешћа у време великих епидемија и других криза које су погодиле друштвене и црквене норме. Да ли је у таквим приликама дуготрајни обичај ретког причешћивања играо неку улогу? Да ли је то био фактор умиравања? Знамо, на пример, да су у Константинопољу и другим већим градовима средином 17. века дугачка опела из Великог Евхогија (=слов. Требника, Молитвослова) била скраћивана због нередовног броја сахрана, услед епидемије и жртава које је она проузроковала. Види Ioannis M. Fountoulis, Τελετουργικά Θέματα(Athens 2002), 157-160. Које друге промене и уступке је Црква морала да учини у време кризе?
[8] Pedalion/Rudder, 322 (note).
[9] У складу са догматском дефиницијом Четвртог васељенског сабора у Халкидону: „Следећи Светим Оцима, сви сагласно поучавамо исповедати једног и истог Сина, Господа нашег Исуса Христа, Њега савршеног по Божанству и Њега савршеног по човечанству, и Њега истинитог Бога и истинитог Човека …И њега једног Христа, Сина, Господа Јединородног, у две природе несливено, неизменљиво, нераздељено, неразлучено (ἀσυγχύτως, ἀτρέπτως, ἀδιαιρέτως, ἀχωρίστως) познатог, тако да сједињењем није нарушена разлика природа, већ је, штавише, сачувано својство сваке природе и сједињује се у једно лице (πρόσωπον) и једну Ипостас (ὑπόστασις)) не у два лица раздвојеног или раздељеног, већ Њега једног Сина Јединородног, Бога Логоса, Господа Исуса Христа, као што нам испрва објавише пророци за Њега, и као што нас сам Господ Исус Христос научи и предаде нам Символ Отаца“. Archbishop Peter L’Huillier, The Church of the Ancient Councils (Crestwood, NY 1996), 194.
Два примера ће илустровати да су природна својства хлеба и вина садржана. Особе које болују од тешког облика мождане болести, аутоимуног поремећаја, реагују тешко када уносе глутен, један од протеина у пшеници, ражи, овсу и другим житарица од којих се прави профсора. Ове особе често траже да им се даје најмањи комадић освећеног хлеба због страха од лоше реакције. Новорукоположени клирици, који нису свикнути на да пију алкохолна пића, често имају проблема са употребом и чишћењем путира након литургије на празан стомак. Чак шта више, Дарови који се освећују на Велики четвртак се одлажу на посебан начин. Након што се скроз-наскроз исуше, разломљене су на мале комадиће и стављене на или испод ватре (избора топлоте). Ово се ради да би се они очували.
[10] Види важан чланак од Николаја Денисенка, „Do Sacraments Prevent Illness?” in Public Orthodoxy, the online publication of the Orthodox Christian studies Center of Fordham University. Српски превод на Теологија.нет.