Служба архијереја, Манасија (Фото: Гордана Келић | © БЛАГО Фонд)
„Тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дјела и прославе Оца вашега који је на небесима“ (Мт. 5,16)
Ако се свјетионик замрачи, какву ћемо свјетлост имати? Ако пастир лута, како ће стадо пут свој наћи?
„Нисте до сада разговарали са епископом“ – ријечи су великог свјетионика вјере, Светог Василија Великог изговорене царском намjеснику Модесту, који се чудио његовој непоколебљивости. Ове ријечи, дубоко укоријењене у части и неустрашивости, оличавају саму суштину архијерејског стајања – стајања у истини, непоколебљивог супротстављања лажи, неправди и јересима, чак и по цијену изгнанства, мучења и смрти.
Епископ није само пастир ријечи, већ и свјетионик који својим животом освјетљава пут ка Царству небеском. Није му дато да се клања моћницима овога свијета, нити да ћути пред злоупотребом власти, било црквене, било државне. Као што је Господ рекао: „Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско“ (Мт. 5, 10). Од првих вијекова хришћанства до данас, свети архијереји постављали су овај темељ храбрости, не допуштајући да се истина потчини људској сили.
У вријеме када је аријанство, подржано од стране цара Валенса, преплавило Царство, Свети Василије Велики, епископ Кесарије Кападокијске, стајао је као усамљен стуб истине. Његова смјелост дошла је до изражаја када је царски намјесник Модест покушао да га уплаши пријетњама одузимања имовине, прогона, мучења и смрти. На то му је светитељ смирено одговорио да одузимање имовине не плаши онога који ништа нема осим подеране одјеће и неколико књига, да прогон не може учинити да се осјећа као изгнаник, јер је цијели свијет дом свакоме ко има Бога у себи, те да је смрт за њега добитак, јер ће га брже увести у живот вјечни.
Ове ријечи биле су печат храбрости и вјере, ријечи које су их све навеле да признају и кажу да никада нису видјели човјека тако непоколебљивог пред моћима овога свијета. Чудећи се његовој храбрости, запитали су га како то да скоро нико до сада није тако разговарао са њима. На то им је Свети Василије Велики одговорио: „До сада нисте разговарали са епископом.“ Шта је то што нам говори Свети Василије? Говори нам да су тадашње власти навикле да застрашивањем и пријетњама утичу на тадашње епископе и да тако могу доћи до својих циљева. Међутим, својим поступцима Свети Васлије Велики је оставио свима нама свједочанство како један епископ треба да стоји у истини и правди и непоколебљиво свједочи оно на шта је призван. Он је био и остао стуб хришћанске вере и узор непоколебљивости пред силама овог свијета. Његов примјер показује да прави епископ не пристаје на компромисе са лажима и неправдом, већ стоји храбро у истини, без обзира на пријетње и прогонства.
Свети Јован Златоусти, патријарх Константинопоља, својим пламеним бесједама против раскоши, корупције и неправде, разгнијевио је царицу Евдоксију и дворску елиту. Говорио је без страха, називајући гријех правим именом, осуђујући злоупотребу моћи, неправду и угњетавање сиромашних. Царица Евдоксија, увријеђена његовим ријечима, сковала је план да га протјера.
Након што је први пут прогнан, народ се побунио и вратио га у престоницу, али његов бескомпромисни дух поново га је одвео у изгнанство. Исцрпљен суровим условима и ходом ка још даљој дестинацији у коју је прогнан, изговорио је последње речи: „Слава Богу за све!“ и предао душу Господу.
Ако је ико био оличење непоколебљиве борбе за истину, то је био Свети Атанасије Велики. Као епископ Александрије, постао је стуб православља у борби против аријанизма. Владари под утицајем јеретика, пет пута су га слали у изгнанство, али Атанасије се увијек враћао јачи и одлучнији. Ни прогонства, ни опасности, ни сплетке нису успјели да угасе његову ревност за правду. Његов живот је примјер како се треба борити за истину, чак и ако су сви против тебе. Како је и сам рекао:
„Ако цијели свијет иде против истине, ја ћу стајати сам!“
Свети Григорије Богослов, епископ Константинопоља, водио је битку против аријанаца у самом срцу царства. Његов труд и проповједање Истине донијели су побједу православљу на Другом васељенском сабору 381. године. Ипак, када су црквене сплетке и љубомора почеле да нарушавају његово служење, повукао се рекавши: „Ако је моја служба узрок раздора, онда се повлачим. Истина не треба да буде повод за раздор, већ за сједињење.“
Сва четворица ових светитеља нису стајали као политичари који траже корист, нити као слабићи који се повијају пред силом. Њихово архијерејско стајање било је свједочанство Истине, борба за правду, али и спремност да се поднесе прогон, мучење и смрт зарад вјечног Царства Божијег.
Данас, у времену када је истина често потиснута, а моћници свијета и даље покушавају да утишају глас правде, њихови животи остају вјечни примјер како треба стајати – усправно, непоколебљиво и вјерно Христу.
Да ли можемо данас рећи да су многи епископи насљедници светих отаца или су трговци моћи и утицајем? Да ли стоје непоколебљиво у истини или се приклањају властодршцима зарад личних интереса и привилегија? Да ли се боре против неправде или је оправдавају? Да ли су пастири народа или су постали слуге моћника? Свједоци смо данас да они који говоре против неправде, који бране потлачене, називају се издајницима и страним плаћеницима, јер су они на власти поистовјетили себе са државом и Црквом. Тако се понавља грешка из прошлости – умјесто епископа попут Василија, Јована, Григорија и Атанасија, имамо оне који се боје да изговоре истину како не би изгубили своје лагодне положаје.
Свети епископи нису трговали Истином, нити су се повијали пред људском силом. Њихова непоколебљивост донијела им је прогон, али и вјечну славу у Царству небеском. Данашњи архијереји морају се запитати – да ли слиједе пут светих отаца или пут оних који су издали Христа због тридесет сребрника? Зато се још једном охрабримо ријечима које је рекао Свети Јован Златоусти:
„Не бој се ни смрти ни прогона, јер ко стоји са Христом, тај никада неће пасти!“