Илија Башичевић Босиљ, Апокалипса: Пад Вавилона, 1959.
У време епидемије вируса корона и мера предузетих од стране државних власти, многи имају утисак да се свет какав познају руши и нестаје заувек. Неки жале за светом какав је био, неки се надају бољем свету у коме ће се исправити неки недостаци досадашњег, неки се плаше света какав би могао настати.
Многе од нас слике из града и места у коме живимо, а које сада одударају од нама познатих, подсећају на сценографију неких од тзв. постапокалиптичких уметничких остварења. Пустош, људи са маскама, гомилање залиха, војници са пушкама на улицама, заиста су „опште место“ постапокалиптике. И у медијима, постапокалиптика добија на актуелности. Телевизије емитују постапокалиптичне филмове и серије, многи препоручују постапокалиптичне књиге и стрипове. „Гејмери“ чешће бирају игрице у којима су задаци смештени у неки постапокалиптични сценарио.
Постапокалиптика, шта је то?
Шта је дакле, постапокалиптика? Свако уметничко, или „уметничко“ дело у коме се приказује свет који је претрпео неку велику катастрофу. Узроци катастрофе могу бити разни, да оставимо по страни ванземаљске инвазије, углавном се ради или о природним непогодама: ударци комета или астероида, епидемије, поплаве, земљотреси, или о катастрофама изазваним људским фактором: ратови, технолошки колапси, побуна машина, или о комбинацији једних и других…
Постапокалиптика се углавном повезује са научном фантастиком и хорором.
Осим у уметности, постапокалиптични сценарији играју улогу и у животу људи који се припремају за могућу, или очекивану постапоклиптичну реалност. То су људи које називају doomsday preppers, феномен који је нарочито раширен у САД.
Сигуран сам да смо се сви сусретали са делима која можемо да препознамо као постапокалиптична, стога их не бих посебно наводио и истицао у тексту.
Апокалипса – Откривење и катастрофа
Када данас чујемо реч „апокалипса“, прво што нам падне на памет је нека велика катастрофа. Смак света. Ипак, изворно значење ове грчке речи је „откровење“. Можда и овој речи, иако је из нашег језика треба превод, али и без њега је јасно да њено значење не указује ни на какву катастрофу и уништење, већ на објављивање, откривање нечега. Изворно се односи на скидање неког покрова, или вела са нечега. Откривање неке тајне.
Одакле онда веза између ова два значења речи „апокалипса“?
Реч „апокалипса“ ушла је у европске језике као наслов последње књиге Новог завета. Апокалипсис, или Откривење Јованово. Та књига је настала крајем првог века нове ере и најкасније је написана од свих новозаветних списа.
Традиција ауторство Апокалипсиса приписује апостолу Јовану, једном од Дванаесторице Христових ученика, који се сматра за аутора једног од Јеванђеља и три посланице.
Савремена библистика сматра Јована Презвитера, ученика апостола Јована за аутора овог дела. Неки такође виде у овом делу јеврејски апокалиптични текст прилагођен хришћанским веровањима и ситуацији.
Апокалиптика у Библији се јавља у Старом завету, а прво право апокалиптично дело је Књига пророка Данила. У тој књизи, између осталог, историја је описана као смењивање звероликих бића која излазе из мора и владају земљом на одређено време, тероришући „праведне“. На крају историје са неба долази „Неко налик на Сина човечијег“ и успоставља Божије царство. Божије царство има „људски лик“, насупрот зверским ликовима историјских сила које долазе из воде, која овде симболизује хаос и ништавило.
Апокалиптичка књижевност доживљава свој процват у периоду који је претходио појави хришћанства, услед тешких околности за јеврејски народ. У апокалиптици се, осим говора о скором доласку Божијег царства и проласку овог, односно пре – оваквог, света, заоштрава подела на добро и зло, на „синове светлости“ и „синове таме“.
Јованово Откривење пре свега говори о почетку прогона хришћана од стране Римског царства и то због непристајања хришћана да исказују религијско поштовање (приношење симболичне жртве) Римској држави, односно да учествују у религијском култу цара као бога.
Књига се користи многим симболима развијеним у ранијој апокалиптичкој књижевности како би се пренела порука „Црквама у (Малој) Aзији“. Један од разлога за толико коришћење симболике је вероватно „конспиративност“ прогоњене заједнице. Други разлог је блискост ситуације и сагледавања историје између раних хришћана (нарочито у време прогона) са оним који се појављују у најбољим предхришћанским апокалипсама.
Књига је ипак, након трећег века, иако уврштена у канон Новог завета остала по страни токова хришћанске традиције. Разлога за то је више, а главни је вероватно учење о хиљадугодишњем царству праведника, које ће наступити пре коначног успостављања Божије владавине.
Књига постаје популарна тек касније, половином средњег века, на Западу. Хороричне слике суда, уништења, болести, звери итд., постају привлачне машти житеља нових хришћанских друштава, а такође и згодан инструмент за сејање страха и успостављање ауторитета Цркве, када нестане силе империје (која се у међувремену „покрстила“ и склопила савез са Црквом), да то обезбеђује.
Црква полако преузима улогу империје и у недостатку (довољне) силе злоупотребљава се ова књига као средство покоравања, иако је изворно била „побуњеничка“.
Уместо есхатолошке перспективе преображаја света из оног који „у злу лежи“ у онај где ће „Бог бити све у свему“, наглашавају се данас добро познати застрашујући мотиви, истргнути из свог правог контекста и лишени свог теолошког и сваког другог изворног смисла.
То су мотиви „четири јахача“, броја 666, антихриста, Армагедона итд.
Ови мотиви од средњег века до данас не престају да буду део популарне културе. У разним популарним културама данас они имају различита значења, било да су везана за уметничке правце и субкултуре, за религијске и псеудо-религијске покрете, за одређене друштвене феномене као што је не толико давна полемика око биометријских личних докумената.
Постапокалиптика и дистопија
У библијској Апокалипси уништење и терор претходи Божијем царству, оном што се сматра најсавршенијим и најбољим обликом постојања створеног света.
Дакле, ако прихватимо спорно, али свеприсутно изједначавање појмова апокалипса и катастрофа, оно што је постапокалиптично, оно што следи после катастрофе, је не само нешто добро, већ и најбоље и савршено.
Насупрот томе, оно што је постапокалиптично, по данашњој употреби овог појма је нешто негативно, тмурно, опасно, насилно, тоталитарно итд.
Постапокалиптика је углавном повезана са дистопијом. Дистопија је појам супротан појму „утопија“, који је ушао у светске језике са истоименим делом Томаса Мора у коме он приказује замишљено савршено друштво на неком далеком острву.
Дистопијски романи као што су Ми, Врли нови свет, 1984 и други, приказују дакле потпуну супротност савршеном друштву.
Аутори дистопија не доводе нужно своје нарације у везу са неким катаклизмичним догађајем, већ често инсистирају на дистопији као нечему што следи из развоја садашњег друштва. То је нпр. код Хаклсија веома јасно и наглашено.
Постапокалиптични аутори углавном су више везани за дистопију, него обратно.
Библија, дистопија, утопија
Читаву Библију могуће је читати из перспективе дистопије. Свет који Библија описује није савршен. То је јасно од самог почетка, јер сам почетак говори о рајском постојању које је нарушено „прародитељским грехом“.
Све што се догађа, тако је уједно и нешто што следи великој катастрофи, дакле и постапокалиптично. Велике катастрофе се нижу у Библији и увек су главни јунаци, или аутори, они који морају да се боре за Божију правду и да следе Бога у „долини сенке смрти“.
Сетимо се само највеће катастрофе тзв. „библијских“ размера – потопа.
У Библији „добар“ свет имамо на почетку, и на крају, у пред-историји и пост-историји. Који од ова два света је онај који је истински?
Добар свет рајског врта Едена са почетка је одличан наративни контраст који ефикасно наглашава беду и зло овог датог садашњег света. Многи хришћански теолози, тај свет нису смештали на земљу у истом смислу као садашњу реалност, иако је у Библији Еден јасно географски одређен. Он се често схватао као слика будућег света који ће трајати вечно.
Хришћанска нада, онако како је изражена у Новом завету, окренута је ка будућем „новом небу и новој земљи“, по речима Откривења.
Оно што у тој перспективи чини да овај свет изгледа дистопичним, није еденска утопија у коју желимо да се вратимо, већ живот будућег века, коме се надамо.
Откривење непостојаности света
Ово нас доводи до објашњења тога како су повезани моменат откривења и моменат уништења у књизи Откривење Јованово.
Одакле толика веза између откривења и катастрофе и шта је то што је ту уопште откривено?
Оно што је на првом месту, код Јована откривено је то је да је циљ и смисао свеукупног постојања, космичког и историјског, свеукупни преображај кроз улазак у нераскидиву заједницу са Богом.
За Јована већ сада је то антиципирано у Цркви као специфичној заједници људи међусобно и са Богом у Светом Духу, кроз Христа. Одатле мноштво литургијске симболике у Откривењу.
Та антиципација је нераскидиво повезана са жељом да се Божије царство што пре успостави у потпуности.
Дакле, није пресудан моменат страха, него наде и ишчекивања крајa овог – оваквог света. Не, наравно, из мржње према свему, него из вере и наде да долази нешто што је не само боље, него бесконачно боље и истинскије. Нешто што није само пука негација датог света и историје, јер се унутар тог света уобличава и од њега зависи.
То нас доводи до друге битне ствари коју нам Јован открива, а то је да је овај свет пролазан и да нема истинско постојање. Све слике уништења и катастрофа су стална обележја овог света, а не неки специфични драматични догађаји.
Јахачи – смрт, глад, рат и болест, непрестано галопирају. Укидањем овог света, укинуће се управо његова непостојаност, тј. пролазност. Звезде падају са неба, јер време овакво какво јесте је израз и носилац пролазности, а небеска тела показују време.
Треће што открива Јован, то је „зверски“, или дијаболичан карактер пролазних стварности које желе себе да представе као апсолутне.
Код њега је то конкретизовано у симболима који представљају Римско царство. Власт –држава, која је пролазна и привремена жели да буде призната као апсолутна и божанска.
Јованова књига сва је обележена искуством отпора таквој стварности. То је још једна од ствари која је чине блиском дистопијској и постапокалиптичној уметности, као уосталом и многе важне делове Библије.
Надам се да нам ове перспективе могу помоћи да боље разумемо дела постапокалиптике која у Библији често налазе узор и инспирацију, а своје име и облик у ком постоје највише дугују Апокалипсису Јовановом.