У једном од најбољих Пиранделових позоришних комада, Хенрих IV, главни јунак се у једном тренутку пита: „Јер шта значи суочити се са лудаком? Значи суочити се са човеком који до темеља руши све оно што сте ви изградили у вама, суочити се са човеком око вас, који обара логику свих ваших конструкција… Требало би истражити шта представља истину за тих стотину хиљада других људи које нико не сматра лудацима и какви су ти њихови погледи, засновани на чистој логици“. И на крају комада Белкреди, мада нешто иронично, у име „нормалних“ узвикује: „Најзад, дошли смо до закључка да смо лудаци ми, а не он!“
Хенрих IV, јунак овог сјајног и увек актуелног италијанског писца, могао би постати духовни вођ за једну групу ултра-револуционарних психијатара најновијег доба која изврће ствари наглавачке или их, у шта су они убеђени, тек сада поставља на ноге.
Душевне болести, све врсте правог „лудила“, тек 1 сада добијају, по мишљењу ових „смелих и дивљих“ психијатара, своју истинску вредност, тек је наше доба у стању да у њима препозна право њихово језгро, па смо на тај начин тек данас у могућности да им признамо заслужну славу невиних јагањаца приношених вековима на жртвеник друштвеног Молоха. Лудаци заправо нису никакви лудаци, већ жртве свога времена и његовог политичко-социјалног духа. О чему је за право реч?
Тројица психијатара – Роналд Ленг, А. Естерсон и Давид Купер – радећи у различитим лондонским психијатријским установама, покренули су оригинално и смело антипсихијатријску иницијативу, и одмах наишли на одзив и пријем у другим европским земљама, у потпуности одбацујући традиционалну идеју „лудила“, посматрајући душевне болести као ваљану, али недовољну заштиту личности против друштва. Јер друштво такво какво јесте главни је и одговоран чинилац који ствара услове у којима се појављује „лудило“, које је онда само реакција здравља против насиља и агресије којима је изложен субјект.
„Од свога рођења“, пише Ленг, „беба је подвргнута оним снагама насиља које се зову „љубав“, као што су у сличној ситуацији били њени родитељи и родитељи ових родитеља. Ове силе се првенствено употребљавају да униште суштину човекових могућности, и у целини подухват је крунисан успехом. Када ово ново људско биће достигне отприлике 15 година, оно је слично нама, упола блесаво, више или мање адаптирано на свет такав какав јесте. То је оно што се данас назива бити нормалан“. Многе социјалне форме овековечују данас насиље, али она форма на коју је нарочито уперена оштрица ових писаца јесте породица.
Све менталне болести само су и једино производ породичне историје, а душевно оболели у породици истура се као „жртвени јарац“, као носилац свеколиког „зла“ родитеља, при чему ови или покушавају да га се отресу смештајући га у душевну болницу или га, напротив, љубоморно чувају у своме крилу, осећајући потребу за његовим лудилом, јер само тако могу да одрже своје здравље и привидну равнотежу (ово се готово у целини поклапа са оним стањем у породици које сам назвао „синдром заплетених рогова“).
Последњих година много се студира однос мајке и шизофреног детета, али оно што се увек пропушта да се довољно снажно истакне јесте породица као систем, као структура једног одређеног друштвеног стања коме припада. Јер као што се може казати да је шизофренија детета симптом мајке, може се рећи да је лудило симптом друштва и његових политичких и културних форми. Као што нема лудила с једне стране, и политичког друштва с друге, нема једног или другог узрока лудила. То је управо скуп социјалних форми једног друштва које производи, управља и одржава лудило.
Здравље и лудило не само што су променљиви и релативни појмови већ се у лудилу налази и садржана једна дубока истина, која искуство чини много аутентичније здравим од онога што називамо „здравље“. „Ја мислим“, продужава Ленг, „да шизофреничари могу више да науче психијатре о унутрашњем животу, него психијатри своје болеснике“. Паника коју изазива реч лудог човека код свих људи почиње од психијатара, који први траже да се предузму хитне мере заштите. Оно што се крије иза ових мера заштите само је репресивна форма коју узима на себе страх лекара. Нека се психијатри не жале толико на „опасности“ које прете друштву од душевних болесника. Насиље лудака није ништа друго до одговор на насиље које се њему чини. Оно чега се заправо људи боје код лудог човека није толико његов евентуални акт насиља, већ је то његова реч.
Пратећи Фројдову мисао (мада ова група психијатара није баш расположена према психоанализи), по којој је „лудило реститутивни процес лечења“, група револуционарних психијатара тражи, и у томе смислу већ експериментише, да се душевном болеснику (наравно у условима болничког лечења) пружи могућност да има „реч до краја“, укратко: да своју кризу доведе до најрегресивнијх могућих ставова, омогућавајући му на тај начин, без медикамената и шокова, да иживи своје „путовање“ (израз који је употребио Ленг за кризе душевно оболелог, а које подсећа на искуство са LSD-дрогом) и искаже све своје мисли, и то у присутности како психијатара тако и осталих болесника Овакву врсту терапеутске заједнице Купер пореди са терапеутима који су постојали у шаманистичком друштву и у старом Египту. Искуства шамана, који умногоме у своме понашању подсећа на психотичара, користе групи. Купер би очевидно желео да од данашњег душевног болесника створи неку врсту новог шамана чије би искуство у кризи корисно послужило не само њему, празнећи се пред другима, већ и колективу пред којим се празни.
Дакле, према овим психијатрима, морали бисмо извршити комплетну измену у процени појма лудила, посматрајући га одсада као „нормалну“ реакцију окренуту према „ненормалном“ друштву и које, ако му се приђе како треба, представља једно од најбогатијих искустава које може да учини људско биће. И револуционарни закључак: решење већине менталних поремећаја не треба тражити у некој новој врсти лечења, већ у радикалном преображају социјалне структуре која ствара и одржава ове поремећаје.
Шта треба рећи на ове привлачне и опасне идеје једне још увек малобројне групе психијатара којима политика очевидно није страна, а која се залаже за врло крупне промене како у друштву тако и у досадашњем начину мишљења, које је, морамо то признати, доста конзервативно и стереотипно посматрало душевног болесника и душевне болести?
Ако изузмемо намерну једностраност ових психијатара који су приличан број врло различитих душевних болести свели на једну или две групе оних болести које осећају велику потребу да се управо вербално искажу, опет намерно занемаривање и других узрока при настајању неке душевне болести (наслеђе, метаболички узроци, трауме у раном детињству), као и практичну немогућност да се лишимо неких досадашњих, опробаних и успешних метода у лечењу – можемо да наслутимо да је у неким од ових идеја садржано зрно истине које би могло да послужи као клица будућег схватања и односа према неким врстама менталних поремећаја. Нама се чини више него вероватно да ће будуће генерације имати заиста радикално другачију слику и став према душевним болестима од нашег данашњег. Ово је делимично изразио и Игор Карузо написавши да сви људи који су до сада били вековима искоришћавани, потлачени и отуђени, а у ову групу он убраја пролетаријат, колонијалне народе, жене, младе људе и душевно болесне, почињу да буду свесни свога суверенитета и личности, не желећи више никада да се лише онога што су великом ценом до данас платили и изборили.
Познати шпански психијатар Лопез Ибор, при отварању 4. Светског психијатријског конгреса, рекао је да су и неурозе и психозе индивидуални митови. Поменуо је да и Шпанци имају један такав мит, онај о Дон Кихоту. Па као што је Дон Кихот био луд и истовремено разуман, тако се може рећи да нема ни апсолутно душевно болесног, нити апсолутно разумног човека.
Још је најтачније и самој суштини проблема најближе пришао Карл Јасперс када је написао: „Можда је шизофренија у наше доба услов за неку врсту истинитости у сферама које су у ранијим временима могле да буду доживљене и без шизофреније.“
Желимо и надамо се бољем времену у коме ће човек моћи да домаши и оне сфере унутрашњег живота, и то без оне цене коју данас плаћа када ове сфере додирне, као и дубљем разумевању и већој толеранцији према јавним манифестовањима ових сфера. Јер, можда су то заиста исте сфере које додирује и геније и лудак (ово важи, наравно, само за један мали број неких душевних болести), један савршено опремљен, други – голорук!
Извор: Владета Јеротић, Човек и његов идентитет, Београд 2003.