Алтернатива индиферентности

Недавно је у Атини гостовао истакнути философ, Чарлс Тејлор.[1] Публика је, слушајући његово излагање на тему „Хришћанство на Западу у секуларизовано доба“, могла да се упозна са проблемима и питањима који муче једног савременог мислиоца римокатоличке вероисповести који живи у западном свету. Описујући општу друштвену атмосферу чије су основне карактеристике постепено одвајање света од било чега трансцендентног, било чега што га надилази, као и раскидање традиционалних друштвених свеза и односа, закључује да она има неизмеран утицај и на положај институционалног хришћанства у савременом свету. Конкретно, данашњи људи углавном или формално припадају одређеној религијској групи, али нису верујући, или верују, али не осећају обавезу да учествују у традиционалним обредним праксама заједнице.

Покушавајући да на захтеве савременог доба одговори конструктивним предлозима, Чарлс Тејлор је истакао неуспехе западно-хришћанских традиција, попут пренаглашавања индивидуалног спасења, од Лутера наовамо, или тенденције Римокатоличке цркве да изграђује институције које имају овосветску моћ, али не и неопходну духовну основу, те се по сопственом искреном признању, окренуо ка православној традицији, тражећи у њој надахнуће.

Уследио је дијалог са публиком која је покушавала да изрази, како идеје тако и критику неких апсеката самог православља. Међутим, сви без разлике су салу напустили с мислима о томе шта је то што би православно и уопште аутентично хришћанско предање требало и могло да понуди савременом свету.

С обзиром на то да ми, на Балкану, баштинимо православну традицију, али исто тако, иако некад каскајући за њим, у цивилизацијском смислу припадамо западном свету, ово питање је за нас од кључног значаја, и заправо гласи: шта је то што можемо да понудимо самима себи?

Живимо у епохи можда најгорег сценарија неолибералног капитализма. Ми на Балкану још увек не у његовој пуној форми, али незадрживо хрлимо ка њој. Живимо у времену када човек има привид слободе, а једнако је неслободан као и роб у старом веку. Наметнути начин живота се своди на исцрпљујући рад и на кратке тренутке задовољства који успешно маскирају нехуманост животних услова и истовремено дохрањују конзумеристичку машинерију. Просечан, радно способан човек, увучен је у зачарани круг производње и потрошње, без много слободног времена да се суштински посвети себи, а камоли другима. Сви остали су институционализовани, или постоји тежња да се институционализују. У многим земљама, бебе већ од трећег месеца живота „излазе“ из породичног дома и добар део дана проводе у јаслицама. После се премештају у вртиће, па у школе, целодневне боравке итд. док се потпуно не осамостале у физичком смислу. У установама чија је функција све мање васпитно-образовна, пошто све више опслужују сврху институционализованог „чувања“ деце док су родитељи на послу, деца стасавају док не дође час да се и сами укључе у зачарани круг производње и потрошње.

Но, они ипак боље пролазе, пошто је пред њима радна будућност. Они који су већ одслужили своје, стари, бацају се на исти начин и са истом неодговорношћу као и пластичне кесе. Одвојени од млађих чланова друштва, који због животног темпа немају времена ни за себе, стари су упућени или сами на себе, или једни на друге. Научни, медицински развој им је пружио дужи животни век, али им је неадекватан развој друштвених вредности одузео квалитет тог продуженог живота. Осим тога што су сами и остављени с једином алтернативом да се институционализују кроз старачке домове, често су и економски обесправљени, па немају ни средстава да себи обезбеде боље животне услове. Економске реформе и мере штедње најчешће на својим леђима износе пензионери. Систем није нарочито осетљив према онима који нису радно способни, а једина извесна будућност им је скора смрт. Тако док се старци у Швајцарској боре са депресијом и усамљеношћу, старци у Јапану чине мање законске преступе с циљем да их затворе иза решетака, те да, институционализујући се на тај начин, обезбеде себи макар топао кревет и пар оброка дневно, ако не и друштво за ћаскање.

Ово су свакако најекстремнији примери, али нису малобројни, и што је најзначајније, постоји озбиљна опасност да преовладају услед тога што је отуђеност све присутнија, те су међуљудски односи одређени страхом. Свако ко приђе да нам помогне – џепарош је, свако ко упути комплимент – напасник је, свако ко приђе нашем детету – отмичар је, сваки мигрант је теориста, сваки бескућник је извор заразе. Томе нас уче и тако нас васпитавају медији који највећи простор дају црној хроници, ружном, злом и изопаченом. На крају, и оно мало ограниченог времена које не проводимо у, на неки начин, принудном раду, протраћимо затварајући се у себе у страху од другога.

А опет, као људи, без другога не можемо. Потребан нам је саговорник и сапатник. Потребан нам је неко да нас подржи, охрабри, да нас посаветује и да нас утеши. Но, пошто се плашимо стварног човека, другог тражимо у виртуелном свету. Излазимо на друштвене мреже као древни Грци на агору. Сусрећемо познате, непознате, посматрамо из прикрајка или храбро износимо своје мишљење, дискутујемо о дневним актуелностима. Укратко, радимо све оно што је човек одувек имао потребу да ради – да комуницира, да буде у интеракцији са другим људима… али ипак мало другачије. Не излазимо на улицу ми, него наша „селфи“ фотографија прошла кроз милион филтера, и наш статус неколико пута едитован. Излази наша улепшана слика о нама самима, жељна тапшања по рамену, похвале, подршке, у крајњој линији, потврде да нас је други уочио, потврде да постојимо.

Која је улога хришћанских институција и тумачења хришћанског учења у обликовању савремене цивилизације на овај начин, питање је комплексно и захтева озбиљна и обимна истраживања. Оно на шта је лакше одговорити јесте шта аутентично хришћанско предање може да понуди као алтернативу, односно која је то постојана вредност и неизменљиви призив сваком човеку у свакој епохи.

Често слушамо или читамо о томе да се личност остварује само у заједници, по лику Свете Тројице која је савршена заједница Личности у љубави. Па онда то покушавамо да пројектујемо на своју свакодневицу, те или останемо разочарани када идеал који смо замислили не пронађемо у пракси, или постанемо слепи и глуви за стварност и посматрамо је искључиво кроз ружичасте наочаре, настојећи да гледамо оно што бисмо желели да видимо, а не оно што јесте. Отуда Тејлор говори о хришћанима који верују, али не кроз институцију, или суштински не верују, али су институционализовани. А ствари су много једноставније. Идеал није дат него је задат, и представља наше непрестано стремљење које се испољава и у наизглед најбезначајнијим тренуцима нашег живота. У савременој стварности, онаквој какву смо је претходно описали и како је сви опитујемо, задатост је однос, сваки однос! Однос према Богу и однос према човеку, сваком човеку! Однос према свету! А шта то у пракси значи? И да ли се ти односи неизоставно остварују кроз институцију?

Данас људи у својим најбољим и најпордуктивнијим годинама живе темпом који је у најмању руку неприродан и човеку непримерен. Намеће се екстремизам сваке врсте, брзо стицање информација, каријере, успеха, убрзано гајење биљака и животиња за исхрану, брзе промене модног стила, брзо губљење килаже, добијене углавном од брзе хране. Савремени западноевропски свет као да је сав на синтетичким дрогама. Но, такав начин живота је деструктиван како за људе тако и за целокупну планету, те се чини да ћемо сви бити „спржени“ уколико се став према човеку, свету и животу не промени. А промениће се једино ако схватимо да је кључ решења проблема у односу, слободном, љубавном, подвижничком и одговорном. Тада нам ни време неће бити као песак који нам измиче између прстију, него ћемо га конструктивно преобразити у простор активног деловања.

Конкретно, радимо, и до посла неретко путујемо и по пола сата, сат, проводећи време у јавном превозу, седећи поред другог, човека као и ми што смо, а да притом не разменимо ниједну реч, чак ниједан поглед! Не стижемо, јер нам је поглед прикован за „паметни“ електронски продужетак нашег сопства. Али немојмо бити равнодушни према стварном свету око себе. Погледајмо свог сапутника и сапатника, проговоримо! Можда ће наш поздрав уз осмех бити једини осмех који ће му тог дана упутити, али довољан да се одржи у животу.

На послу имамо подређене, надређене, себи једнаке, с којима проводимо половину свога дана. Не гајимо сви исте симпатије једни према другима, неки нас нервирају, неке оговарамо, али то није разлог да једни друге не посматрамо као људе, да једни другима не пожелимо добар дан, који ће сутра прерасти у руковање, а прекосутра у пријатно ћаскање на паузи, а накосутра у ко зна шта… можда у аутентични однос дубоке љубави.

Али важно је однекуд почети. Имамо породицу и децу. Немојмо зазирати од мајке и свекрве, тетке и комшинице, немојмо се правити препаметни, суперхероји који све могу да постигну сами, који васпитавају децу само по својим егоистичним убеђењима. Прихватимо с поверењем помоћ коју нам старији нуде, допустимо бакама и декама и комшилуку да нам „упропасти“ децу. Биће то на њихову обострану радост. Немамо ли породицу, изградимо је сами, од пријатеља, комшија, колега, људи с којима идемо у исту цркву, уколико идемо.

Док чекамо аутобус, воз, кофере на аеродрому, немојмо листати жуту штампу на таблету, радујући се потајно туђој несрећи, него се помолимо. Упутимо Богу пар речи из срца, молећи се за некога до кога нам је стало, или за неког потпуно непознатог. Ако у стану до нашег живи странац или дошљак, немојмо се плашити, јер вероватно није ни терориста, ни шпијун. Уосталом, најлакши начин да то сазнамо јесте да му се обратимо, проћаскамо са њим на ходнику, позовемо га на кафу, упитамо га треба ли му нека помоћ.

Можемо наводити примера до унедоглед, јер их је толико колико је животних ситуација у којима сваки човек свакога дана може да се нађе. Али суштина је у једном – радимо оно што је радио Христос, пружимо руку другом човеку у име Његово! Будимо одговорни, према себи пре свега. Волимо и поштујмо икону Божију у себи и немојмо се препуштати стихији времена, него господаримо својим животом и светом, са оним достојанством које нам је Господ даровао. Волимо и поштујмо икону Божију у другоме, будимо одговорни према њему. Будимо одговорни и према свету у којем живимо. Није нам он дат ради задовољавања индивидуалистичких, хедонистичких прохтева, него да га с љубављу и одговорно употребљавамо. Имајмо поверења у себе саме, у другог човека, у Бога чија је икона дубоко утиснута у све нас. Отворимо се с љубављу према другоме/Другоме и ступимо у однос.

Притиснути начином живота, заиста немамо превише ни простора ни времена. Али то није оправдање да се простору и времену пасивно потчинимо и да престанемо да се бавимо собом и другима. И у оно мало времена што имамо, довољно је се остваримо као активни устројитељи сопственог живота. Време је свакако коначно и ограничено, и није његов квантитет оно што нас одређује, него квалитет начина на који смо га употребили. А да ли ћемо деловати самостално или у оквиру институције? Па с обзиром на то да говоримо о односима, рекла бих у оквиру институције као заједнице, али опет не као датости него као задатости. Не очекујмо пасивно да се нађемо у некој идеалној заједници, нарочито не црквеној, у којој све функционише по лику Свете Тројице, него је изградимо сами, кроз љубав и подвиг. Сачувајмо кроз њу лични однос у времену када прети апсолутно обезличење и преиначавање човека у машину од крви и меса, на планети која пуца под теретом наше неодговорности.

 

 

[1] Charles Taylor је професор емеритус на Канадском универзитету McGill (Montreal, Canada), а као предавач је радио и на британском Oxford-у и америчком Northwestern универзитету. Добио је многе награде и признања због својих доприноса у сфери политичке философије, философије друштвених наука, историје философије и интелектуалне историје. У Атини је имао јавно излагање 11. јуна 2018. године, у органанизацији Националног центра за истраживања и Волоске академије за теолошке студије. Више о самом догађају на страници www.kathimerini.gr.