Аутографи

Змија из Еденског врта

Адам, Ева и змија, Мозарапски рукопис из XI века

А змија бѣше лукавија од свих звѣри пољских, које сазда Господ Бог. И рече змија жени: шта, зар каза Бог да не једете са сваког дрвета у врту?

Убрзо послѣ стварања жене, које је Бог дао Адаму да заједно живе у Еденском врту, појављује се још један лик – змија. Писац је представља као паметнију, то јест лукавију од свих других животиња. Змијина улога у приповѣсти састоји су у томе што је успѣла наговорити Еву да прекрши Божију заповѣст и окуси плод са дрвета познања добра и зла. Писац о њој не говори ништа посебно у смислу неког ближег одређења, сем да је лукава. Међутим, придаје јој неке посебне способности у смислу да је кадра да говори, што причи даје извѣстан митски призвук. Бог је послѣ преступа прародитеља проклиње: „Тада рече Господ Бог змији: шта си то учинила, да си проклета мимо сваке животиње и мимо свих звѣри пољских. На грудима својим и стомаку да се вучеш и прах да једеш до вѣка свога“ (Пост 3, 14). После тога, змија сасвим ишчезава из приповѣсти. Све то изазива питања: Ко је или шта је та загонетна змија? Зашто писац о њој није рекао нешто више и одређеније? Многи теолози сматрају да се ђаво или сатана показао као змија и да је наговорио прародитеље на грѣх. Међутим, упитно је зашто је то писац прећутао. Ни у једном моменту овај текст не сугерише да се иза змије крије неки други лик. Питање је онда зашто је змија проклета, ако се у њеном обличју појавио неко други? Постоји још читав низ питања у овом правцу на које је тешко дати одговор. Наравно, и у овом случају је контекст настанка приповѣсти од кључног значаја за њено разумѣвање.

Очито да писац помињући змију не алудира ни на један други лик, што треба узети крајње озбиљно. То значи да се у приповѣсти под змијом није подразумѣвао ђавола или сатану као конкретно биће. Стручне анализе показују да је овај текст обликован у предегзилном добу. У врѣме када су Израилци живѣли у непосредном додиру с Хананцима, и када су им ханански култови представљали велика искушења. Познато је да је код Хананаца змија била нека врста свете животиње (мит о мудрој змији). Она је била у тѣсној вези са свѣтом богова, прѣ свега, са хтонским божанствима, због њене везаности за земљу. Такође је у магијским ритуалима представљала символ мудрости, управо због њене блискости са Великом мајком земљом – извором живота и мудрости. У Египту се појављују фараоновске змија (Уреус), која је имала заштитничку функцију. Општепознати су мотиви склупчана змије која је символизовала воде океана, а понекад жарку врелину. У многим култовима широм Блиског истока змија је имала разноврсне улоге. Често врло амбивалентне, о чему свѣдочи древна блискоисточна иконографија. Разумљиво је да је змија, због животних услова и њеног присуства на том простору, имала важну религијску улогу. Та прастара вѣровања, распрострањена широм Блиског истока, могу се видѣти и у Старом Савезу (уп. Бр 21, 6-9; 4Цар 18, 4). 

Змија је имала још једну важну религијску улогу. Наиме, вѣрски концепт старих Хананаца добрим дѣлом се заснивао на сексуалности. Према таквом вѣровању, све постојеће функционише по приципу полности, мушко-женске. Сами богови су имали изразите полне карактеристике, мушке као нпр. бог Ваал или женске богиња Астарта. Њихово полно сједињење омогућавало је живот и свеопште постојање. У таквим култовима, змија се повезивала са боговима плодности, символишући њихову сексуалност. Томе је вероватно допринео њен изглед и начин живота. Такве символе су Хананци постављали на узвишењима, раскрсницама и под крошњама дрвећа, нарочито смокве. Занимљиво је да су прародитељи начинили себи прегаче „сплетавши лишће смокве“ (3, 7). У култу је змија символисала полни однос као и мушки полни орган, символ бога Ваала. Култни чин је подразумѣвао сексуално општење ходочасника са храмовним блудницама. Циљ таквог култа је било призивање и подстицање богова на општење. Ходочасници су тим чином символички сједињавали мушки и женски божански принцип, и тиме омогућавали плодност поља. Истовремено култ је представљо неку врсту сједињења са дотичним божанством, јер су вѣрујући тако улазили у стваралачке процесе које покрећу богови. 

Такви култови су престављали реалну опасност за тадашњи Израил. Наиме, после уласка у Ханан, Израилци су прелазили на седелачко-ратарски начин живота. Будући да су они Бога отаца до тада поштовали као номади, требало је у нови начин живота интегрисати религијску слику. Ханански култови су им због преласка на пољопривреду били веома привлачни. То се нарочито види на почетку Књиге о судијама, где се програмски каже: „А ви не хватајте вѣру са становницима те земље, олтаре њихове раскопајте. Али не послушасте гласа мојега“ (2, 2). Критика Израилаца због приклањања хананским култовима присутна је и код предегзилних пророка Осија (4, 12-14; 8, 4-6), Амоса (2, 4.8; 5, 21-24) и Јеремије (2, 20). Осија такву праксу осуђује рѣчима: „дух блуда заводи их да блудниче отступивши од Бога свога“ (4, 12). Ако се то има на уму, разумљиво је зашто је библијски писац узео змију као символ богоотпадништва. Он тиме посредно говори да вѣру у правог Бога Творца нарушавају хананска вѣровања, која су тада заводила Израилце. Управо из разлога да би Израилце одвратио од таквих култова, писац је описујући прародитељски грѣх узео змију као подстрекача на отпадништво од Бога. То је значило да је упражњавање хананских култова равно првородном грѣху и директно уперено против Бога. На тај начин је писац врло проницљиво актуализовао приповѣст о првородном грѣху. Змија, символ хананског култа, заводи човѣка и одвраћа га од истинског Бога.

Међутим, већ од периода ропства у Вавилону, када је нестало искушења таквих хананских култова, змија је почела да добија ново значење. Све више је представљала слику активне противбожанске и противљудске силе. Управо улогу коју има ђаво или сатана. До поистовећивања змије са сатаном, односно мишљења да се сатана у обличју змије појавио у Еденском врту дошло се у каснијем периоду. Згоду у Еденском врту, у којој змија наводи Еву на грѣх, писац Премудрости Соломонових сагледава у пренесеном смислу: „Јер Бог створи човѣка за нетрулежност и сазда га сликом сопствене вѣчности; но завишћу ђавола смрт уђе у свет, па је пробају они који су на његовој страни“ (Прем 2, 23-24). Змија је овдѣ представљена као ђаво. То је први пут да је ово библијско мѣсто тако протумачено, што је временом постало општеприхваћено. Виђење змије као зла и ђавоље силе присутно је и у Откривењу Јовановом: „А збачена би аждаја велика, стара змија, која се зове ђаво и сатана, која заводи сву васељену, и са њом збачени беху анђели њезини“ (12, 9; уп 20, 2). У теолошко-егзезетском смислу ова значењска модификација је смислена. То је уобичајен феномен присутан и вишеструко освѣдочен кроз библијску историју. Змија из Еденског врта се у пренесеном смислу (алегоријски) може схватити као ђаволска сила која одвлачи човѣка од Бога, без обзира шта је писац под њом конкретно подразумѣвао. Она је представљена као противбожанска сила, што је по себи доводи у непосредну везу са сатаном. Кристалисањем теолошких идеја у оквиру библијског предања заводљиви, али и застрашујући лик змије обукао се у одору ђавола.