Феликс Нусбаум, Тријумф смрти, 1944.
Светлана Алексијевич, Рат нема женско лице, 2015.
Рат смо научили да прихватамо. Побједе, порази, страдања и херојства појмови су којима крпимо изрешетану свакодневицу. Објективну или сопствену, унутрашњу. Рат је, основни феномен људског постојања, а историјски човјек је радник-творац, али и ратник-борац (С. Лаушевић, Рат – Основни феномен и метафора људског искуства). У зависности од идеологије или митологије у коју се заодјене, такво одређење човјека може, наизгед да се учини чак и гламурозно. Па ипак, иза сваког мање или више успјешног покушаја дефинисања човјека крије се једна, априори негламурозна, реалност – смрт, лицем у лице са којом немогуће је не запитати се: да ли нам је довољно да будемо историјски човек? Могу ли нам у прихватању неприхватљивог помоћи националне боје, громки прогласи и прије свега страх?
Светлана Алексијевич, књижевница, новинарка, фактограф, сакупљач свједочанстава и трудбеник аутентичне културе сјећања, осликала је реалност као сурову и отрежњујућу, какву је најчешће и дожвљавамо, али истовремено и обећавајућу и у корист човјека, што је у условима око којих је градила причу задивљујући подвиг. Поново је пронашла никада укалупљеног човјека чија се људскост пројављује као неухватљива и увијек изнова васкрсавајућа под наслагама нереалности и униформности која му се намеће. По чему се њена фактографија, која је прерасла у дјело овјенчано највећом свјетском наградом за књижевност, разликује?
Ауторка је већи дио свога живота посветила трагању за свједочанставима које, како она сама каже, изазивају потрес, и то врло сличан ономе који настаје услед упитаности једног јунака Достојевског над границама људске слободе, смисла, вриједности и крајњег циља људског постојања. Светлана Алексијевич, одрасла на управо тој култури, документује успомене које не могу бити само пуко сјећање, које трансцендирају над памћењем, дају им ново значење и постају један живи, болни и дубоко философски поглед на прошлост.
За своје саговорнике она бира жене. Прожимајући сјећања на суровости Другог свјетског рата њиховим, како га она види, специфичним сензибилитетом, она их подиже на највиши ниво и најбруталније огољава њихов бесмисао. Она прошлост ослобађа мушког херојства, скида шарени омотач идеолошких симулакрума и пљуска читаоца у лице истином о женском рату, који има своје боје, своје мирисе, своју свијест, свој простор сјећања и своје ријечи које никада нису само ријечи јер се управо и мир, како каже Левинас, догађа као спремност на ријеч.
У женском рату нема хероја, а подвиге чине обични људи који се истовремено баве нељудским и људским послом. А да ли је мање вриједно осликати огољеног (историјског) човјека?
Никако, јер човјек је већи од рата, каже књижевница.
И не само од рата, човјек је већи од свега што га окружује у берђајевљевском свијету објеката, баш зато јер је способан да се одупре лакоћи и примамљивости зла и, како је то описала Хана Арент, разарању историје које настаје пролазном победом модерних софиста на рачун стварности. Јер стварност је другачија од онога што о њој желе да мислимо како би нас учинили диом мњења. Стварност је човјек затрован злом, понижен, бачен на земљу, престрашен и очајан, али и даље на ногама. Слаб, али силан.
Човјек никада до краја не остаје само актер у нечијој туђој игри. Уздижући се над улогом свједока и послушника, он одговара на свој темељни призив да буде стваралац. Живот прожет страдањем чини га причасником надумствене етике трагедије коју је препознао Берђајев, а која стоји са оне стране овосвјетских правила игре.
Пустивши жену у мушки свијет усиљеног хероизма коме се не гледа у зубе, Светлана Алексијевич уситњава велику историју до малог човјека, грубо окрећући леђа пророцима великих свјетских идеологија. Она улази у непрегледни простор људске душе гдје је све још непрегледније, непредвидивије него у историји, и плаши, како сама примјећује, својом чудноватошћу.
Понекад се, чак, поткраде завереничка досетка о уловљеној љепоти човјековог страдања. Тада се плашим себе…
Свједочанства су различита, с аутентичним печатом личности поједине саговорнице, па и сам покушај уједначавања кроз женску диоптрију, не може да их синхорнизује и усагласи у потпуну хармонију. Дјевојчице, престареле, суочене са морбидним наличјем живота, из рата су изашле као побједници – ако ништа над извјесношћу преране смрти, или као поражене са маскама побједника које се нису усуђивале скинути.
Било их је које су и послије херојства, херојски славиле живот, вјерујући послије свега да човјек заиста може све, а било их је и до краја живота саблажњених, неспособних да се икада више уздигну над својом пониженом људскошћу и неутјешних пред чињеницом да нису успјеле да сачувају своје једно срце.
Не може бити једно срце за мржњу, а друго за љубав. Човјек га има само једно и увијек сам мислила о томе како да спасем своје срце.
Немогуће је не осјећати, не саосјећати, не бјеснити или не заплакати читајући дјело настало цјеложивотном посвећеношћу жене која је кроз директан поглед у очи учесница рата покушала да уђе дубље у оно на чему је настала идеологија под којом је одрастала. И иако су се многе велике идеје и намјере над афирмацијом неких других погледа на свијет пред тим очима распршиле, остаје наслада над истином дубине човјека, његовом отвореношћу за љубав и вјечном потрагом за њом и у условима, када човјек престане да личи на човјека. Никад завејани књижевни колорити великог Достојевског и потрага за одговором на питање: колико је људског у човјеку и како тог човјека у себи заштитити, у дјелу Светлане Алексијевич поново нас подсјећају на своју свеприсутност.
Међу многим одговорима у тој чудесној полифонији женских гласова, сваки усамљени монолог свједочи о узрочно-посљедичним везама прошлости, садашњости и будућности унутар којих превладава жеља да будемо добро. Начин на који живимо данас прекраја наша сјећања, воља за животом преобликује визије наших искустава, али чињеница да је рат недјелотворан и да ни једна „христољубива војска“ није успјела да промјени свијет, (Б. Пантелић, Јеванђеље и (не)насиље:(не)оправданост рата) и даље лебди као злодух над изгубљеним, животима, младошћу и идеалима.
Тешко је повјеровати, али у успоменама ауторкиних саговорница превладавју љубав, романтика, хумор и њежност. Кроз воњ крви и хрпе откинутих и наживо ампутираних дјелова тијела, пробијају се љепота и пристојност. Жене пристају да прихвате и звјерско у себи, али свједоче изнад свега о чудесној немогућности да занемаре људско. (Била сам тако сретна што не могу да мрзим – свједочи једна од хероина.) Оне не бјеже, не негирају, не лажу себе и не заклањају се иза идеолошких матрица. Оне не престају да осјећају, да следују својој природи којом васкрсавају и порађају живот тамо гдје се чини да га више нема. Оне сију на њивама натопљеним крвљу и својом преданошћу и љубављу купе скупоцене плодове.
Али једно остаје: у женском рату нема неукаљаних хероја, нема апсолутних подвига и пате сви. Људи, а са њима и земља и сва твар коју она порађа, и нико се не труди да то оправда, нађе смисао или да разумије. Женски рат је, заправо рат огољен до сржи, а жена је синоним за човјека, скривено људско биће који вапије да се разоткрије и вришти. У дјелу Светлане Алексијевич женско је аутентично људско које надилазећи вјечно незадовољавајући cogito, само осјећа и предосјећа пут.
А пут је само један – треба завољети човјека. Разумјети га љубављу.
