Преводи и преписи

Зашто верујем у хришћанство

Покушаћу да образложим зашто сматрам филозофију религије потребном и зашто хришћанство сматрам најбољом филозофијом религије.

Није ми намера да господину Блечфорду ускратим поштовање када кажем да је наш проблем у великој мери у томе што он, као многи паметни људи данашњице, не разуме шта је теологија. Једна је ствар направити грешку у научном поступку, а сасвим друга промашити природу науке. Док читам Бог и мој сусед, стичем све јачи утисак да он сматра да теологија проучава колико су библијске приче о Богу историјски доказиве. То је као када би покушавао неког човека да убеди да је социјализам смислена политичка економија, па у међувремену увидео да човек мисли да је политичка економија наука о томе да ли су политичари економични. 

Прилично је тешко укратко објаснити природу живе науке; једнако би тешко било објаснити политику или етику. Што је ствар крупнија и очигледнија, и што се непосредније са њом суочавамо, то ју је теже објаснити. Свако може да дефинише конхиологију. Нико не може да дефинише морал. 

Како год, на нама је да покушамо да објаснимо ову филозофију религије која је била, и опет ће бити, наука највишег интелекта и темељ најјачих народа, а коју је наша мала цивилизација одавно заборавила, као што је заборавила да плеше и да се прикладно одева. Покушаћу да образложим зашто сматрам филозофију религије потребном и зашто хришћанство сматрам најбољом филозофијом религије. Пре него што то учиним, желим да имате на уму две историјске чињенице. Не тражим да из њих извучете моје, нити било какве друге закључке. Само желим да их посматрате као чињенице у току дискусије. 

1. Хришћанство се појавило и ширило у веома култивисаном и веома циничном свету – у веома модерном свету. Лукреције је био материјалиста колико и Хекел, и много убедљивији писац. Римски свет је читао Бог и мој сусед, и помирљиво га сматрао истином. Важно је напоменути да религију готово увек изнедре скептичне цивилизације. Скорашња књига о пре-мохамеданској арапској књижевности описује софистициран и луксузан живот. Исти је случај са Будом, порфирогенитом древне цивилизације. Исти је случај био са пуританизмом у Енглеској и препородом католицизма у Француској и Италији, оба су проистекла из рационализма ренесансе. Тако је данас, тако је увек. Париз и Америка, модерни центри слободне мисли, препуни су демона и анђела, старих мистерија и нових пророка. Рационализам се бори за опстанак против младог и жилавог сујеверја. 

2. Хришћанство, иако веома мистична религија, ипак је религија најпрактичнијег дела човечанства. Почива на бројнијим парадоксима него источњачке религије, али су му путеви постојанији. 

Mуслимани имају чисто и логично поимање Бога, монистичког Алаха. Али у Европи га сматрају варварином – где његово стопало крочи, трава не расте. Хришћани имају Тројичног Бога – „јединосушно тројство“, што оставља утисак хировите терминолошке противречности. Али у пракси он влада земљом, и чак ни најмудрији источњаци не могу да се боре против њега, а да га не опонашају. Исток се ослања на логику и живи на рижи, хришћани имају мистерије и возе аутомобиле. Закључак је, као што рекох, неважан, држимо се чињеница. 

Имајући ове две ствари на уму, дозволите ми да покушам да објасним шта хришћанска теологија јесте.

Потпуни агностицизам је неизбежан став за човека. Сви смо ми агностици док не откријемо да агностицизам не функционише. Потом усвајамо неку филозофију, господина Блечфорда, моју, чију год, јер господин Блечфорд није ништа већи агностик од мене. Агностик би рекао да не зна да ли је човек одговоран за своје грехе. Господин Блечфорд тврди да није. 

Овде се крије клица огромног догматског стабла. Зашто господин Блечфорд иде корак даље од агностицизма и потпуно негира постојање слободне воље? Зато што одрживост његове моралне схема претпоставља негацију слободне воље. Он не жели да човек сноси кривицу за своје грехе. Зато мора да убеди своје следбенике да их Бог није створио слободним и подложним кривици. Никаква неконтролисана хришћанска сумња не сме да се искраде из ума детерминисте. Демон не сме да му шапне да је предузетник можда одговоран за подвалу због које је он завршио у социјалној установи. Никакав налет скептицизма не сме да га наведе на помисао je учитељ крив што је убио дечаку вољу за учењем. Вера детерминисте мора да остане чврста, или ће га слабост људске природе навести да се разгневи због клевете, или да на ударац узврати ударцем. Укратко, слободна воља је на први поглед у рукама Непојмљивог. Господин Блечфорд не може да проповеда оно што сматра општим милосрђем, ако претходно не успостави једну догму о томе. А ја не могу да проповедам оно што сматрам општом истином, ако не успоставим друту. 

У овоме лежи пропаст агностицизма: наш свакодневни поглед на ствари које (здраворазумски) знамо, условљен је нашим погледом на ствари које (здраворазумски) не знамо. Исправно је, као што агностици чине, рећи човеку да „обрађује свој врт“. Али замислите да човек игнорише све изван врта, укључујући сунце и кишу?

Ово је чињеница. Не може се живети без догме о оваквим стварима. Не можемо делати двадесет и четири сата ако не знамо да ли људи одговорни за своје поступке или не. Теологија је много применљивији производ од хемије. 

Неки детерминисти сматрају да је хришћанство увело догму слободне воље из забаве – што је чиста противречност. То је апсурдно. Противречност постоји шта год да си. Детерминисти кажу, што је донекле истина, да детерминизам у пракси не прави разлику. То значи да детерминиста третира човека као да поседује слободну вољу, иако зна да је не поседује. 

Разлика је, стога, прилично једноставна. Хришћанин уврштава противречност у своју филозофију. Детерминиста је уврштава у своје свакодневне навике. Хришћанин сматра општеприхваћеном мистеријом оно што детерминиста зове бесмислицом. Свакога дана свог живота, детерминиста доручкује, руча и вечера исту бесмислицу. 

Хришћанин, као што сам рекао, чини мистерију делом своје филозофије. Та мистерија својом тамом све друго осветљава. Кад му се једном са сигурношћу каже да је живот живот, да је хлеб хлеб, и сир да је сир, он може да се смеје и бори. Детерминиста чини слободну вољу логичном и луцидном, и у светлу те луцидности све обузима тама, речи су без значења, дела без циља. Своју филозофију своди на силогизам, а себе на ниво неразумљивог лудака. 

Не ради се о избору између мистицизма и рационалности. Ради се о избору између мистицизма и лудила. Јер је мистицизам, и само мистицизам, чувао разум човечанства од постања света. Сви прави путеви логике водили су ка којекаквом Бедламу, анархизму, или пасивној послушности, ка виђењу универзума као сатног механизма, или као заблуде. Само мистик, онај ко прихвата противречности, може да се смеје и лагано корача светом. 

Да ли вас изненађује што иста она цивилизација која је поверовала у Тројство открила пару? Све велике хришћанске доктрине су овакве. Сагледајте их пажљиво и непристрасно. Имам два примера. Први је хришћанско виђење Бога. Као што смо сви били агностици, тако смо сви били и пантеисти. У раној фази поимања Бога наизглед је лако рећи: „Зашто човек не може да се задовољи виђењем Бога у птици што лети?“ Али следи тренутак у којем идемо корак даље и кажемо: „Ако је Бог у птицама, хајде да не будемо само лепи као птице; хајде да будемо окрутни као птице, хајде да живимо лудим, јарким животом природе. Али ће се оно здраво у нама побунити и рећи: „Пријатељу, губиш разум.“ 

Онда наступа друга крајност и кажемо: „Птице су гнусне, цвеће је срамно. Нећу славити тако недостојан универзум.“ А оно здраво у нама ће рећи: „Пријатељу, губиш разум.“

Затим се појављује извандредна ствар и каже нам: „У реду је уживати у птицама, али је грешно опонашати их. Добро је у свакој ствари, али ти си изнад тих ствари. Универзум је добар, али свет је грешан. Извор свега није окрутан, као птица; него добар, као човек.“ И оно добро у нама ће рећи: „Пронашао сам прави пут.“ 

Појава хришћанства затекла је антички свет у дилеми. Слушао је пантеистички узвик „Све природне ствари су добре. Рат је природан колико и цвеће. Пожуда је чиста као звезде.“ Слушао је и вапај беспомоћних стоика и идеалиста: „Цвеће је у рату: звезде су нечисте: само је људска савест исправна, али је тешко поражена.“

Оба става била су доследна, филозофска и узвишена. Мана им је била само то што из првог логички следи убиство, а из другог самоубиство. Након мислене агоније, свет је између ова два угледао здраворазумски пут. Хришћанског Бога. Створио је Природу, а био је Човек. 

Напослетку, треба рећи коју реч о Паду. Само реч је и могуће рећи, и ево је. Без доктрине Пада, идеја о напретку је бесмислена. Господин Блечфорд каже да није постојао Пад, него постепен успон. Али реч „успон“ имплицира да знамо ка чему се успињемо. Да бисмо знали да ли се успињемо или падамо мора да постоји тачка поређења. Суштина је да је Пад, као и сви велики путеви хришћанства, исказан свакодневим језиком којим се говори у аутобусу. Свако би рекао: „Ретко који човек је заиста Човеколик.“ Нико не би рекао: „Ретко који кит је заиста китолик.“ 

Ако желите да одговорите човека од идеје да попије десети виски, потапшаћете га по рамену и рећи: „Буди човек.“ Нико ко жели да спречи крокодила да поједе десетог истраживача неће га потапшати по рамену и рећи: „Буди крокодил.“ Разлог је што немамо виђење савршеног крокодила, нити имамо параболу у којој је кит избачен из Раја за китове. Када би нам пришао кит и рекао: „Од данас сам нови кит; презрео сам се“, не бисмо се оптерећивали. Али ако би нам пришао човек (а многи ће ускоро прићи) и рекао: „Постао сам нови човек. Ја сам Натчовек. Презрео сам милост и правду“, одговорили бисмо: „Несумњиво си нов, али ниси се приближио савршенству, јер савршен човек постоји у провиђењу Божијем. Пали смо са Адамом, али уздићи ћемо се са Христом; а радије бисмо пали са Сатаном, него се са тобом уздигли.“ 

 

Извор: G. K. Chesterton, „Why I Believe in Christianity“, The Religious Doubts of Democracy (1904).
Превод: Гордана Ћирић