Преводи и преписи

Време

Време је слика вечности, али оно је и надоместак вeчности.

Тврдица којем су одузели његово благо. То су му одузели замрзнуту прошлост. Прошлост и будућност, једино човеково богатство.

Будућност која испуњава празнину. Некада и прошлост испуњава ту улогу (био сам, учинио сам). У другим случајевима нeсрећа чини мисао о срeћи нeсносном. Тада несрећнога она лишава његове прошлости (nessum magior dolore…).

Прошлост и будућност уништавају спасилачки учинак несреће, пружајући бескрајно поље за парадирање имагинационим узлетима. Баш зато одрицање од прошлости и будућности јесте прво од одрицања.

Време и пећина. Изићи из пећине, бити одвојен, почива на томе да се више не усправљамо према будућности.

Начин очишћења: молити Бога не само у тајности пред људима, него мислећи да Бог не постоји.

Поштовање према смрти: чинити све за оно што не постоји.

Трајање, што значи векови за цивилизацију, године и десетине година за индивидуални живот, имају дарвинистичку функцију искључивања неспособности. Оно што је способно за све – јесте вечно. Само на томе почива вредност онога што се зове искуство. Али лаж је оклоп помоћу кога човек често допушта неспособности у себи да преживи у случајевима који би је, без тога оклопа, убили (тако, на пример, охолост у њему преживљава и поред понижења), а тај оклоп на неки начин гради сама неспособност, ради одбране од опасности (охолост пониженога човека баца га још више у унутрашњу лаж). У души као да постоји фагоцитоза: све што угрожава време, излучује лаж да не би умрло, и то у сразмери с опасношћу да ће умрети. Зато нема љубави према истини без пуног пристанка на смрт. Христов крст представља једина врата за сазнање.

Време, строго узев, не постоји (осим садашњости као границс), а ипак, њему смо подложни. Таква је наша судбина. Подложни смо ономе што не постоји. Или се ради о трајању које се осећа пасивно – физички бол, чекање, жаљење, грижа савести, страх – или о времену ухваћеном у шаке – ред, метод, нужиост – у оба случаја оно чему смо подложни – не постоји. Али наша потчињеност постоји. Одиста смо везани нестварним ланцима. Време, нестварно, све ствари и нас саме заклања нереалношћу.

Како се разликује имагинарно од реалног у духовној области?

Треба више ценити реални пакао него имагинарни рај.

Ради се, увек, о односу према времену. Изгубити илузију да се поседује време. Отеловити се.

Човек треба да обавља чин отеловљења, јер је њега раз-теловила машта. Оно што у нама потиче од Сатане јесте машта.

 

Извор: Simone Weil, La Pesanteur et la grâce, Paris: Plon, 1988.
Превод: Петар Вујичић