Autografi

Viđenje nevidljivog (Dno okeana i svetost sadašnjeg trenutka)

Vladika Maksim, Okrug Amador (Kalifornija), 2017.

Živeti sadašnji trenutak, dok se iščekuje ono buduće, jeste idealna prilika za vrednovanje života. U metateatarskoj predstavi Naš grad (Our Town, 1938, američkog pozorišnog pisca Torntona Vajldera) odvija se krajnje zanimljiv dijalog između glumca i reditelja. Kada Emilija, koja se na zemlju vratila kako bi ponovo doživela svoj dvanaesti rođendan, ne može više podneti intenzitet onog što vidi pred sobom (a vidi sve dragocene ličnosti, trenutke i detalje iz detinjstva), ona sa bine pita reditelja: „Da li je ijedno ljudsko biće zaista svesno života dok ga živi? — svakog, mislim: svakog minuta?“ U prvi mah, reditelj odgovara, „Ne“, ali ubrzo zatim dodaje, „svetitelji i pesnici, možda — ponekad oni“. Tako, dakle, samo svetitelji, i oni koji život vide poetski, doživljavaju život dok ga žive.

Pre nekoliko godina u Konstantinopolju, posle hirotonije „srpskog đaka“ mitropolita Maksima Silivrijskog (diplomirao bogoslovlje u Beogradu), poveo se za trpezom razgovor u kome je učestvovao i teolog o. Pol Mekpartlan; razgovor o odnosu prošlosti i budućnosti. Pol je tada izneo konstataciju da naša generacija teži da prenebregne važnost sadašnjeg momenta. „Who cares about the sacredness of the now?“, pitao je ovaj rimokatolik koji je, inače, napisao najbolju komparativnu studiju iz teologije (poredeći najveće teologe dvadesetog veka, Jovana Zizjulasa i Anri de Libaka). Zaista, kako negovati svetost sadašnjeg trenutka? Namera (volja) da život postane trajno „danas“, do čijeg ostvarenja ostaje dug put – mi smo na putu ka istinskom sada – bitna je crta hrišćanske vere i bogosluženja: mi ne iščekujemo Carstvo kontemplirajući ga, nego se viteški za njega borimo. A volja povlači slobodu (samovlasnost) i dramu (istorijsko stvaralaštvo).

Živeti svetost sadašnjeg trenutka (dok iščekujemo potvrdu istog nekim novim budućim događajem, dok „zemljom hodimo a neba se držimo“, kako kaže srpski pesnik) daje mogućnost za sagledavanje mnogih zbivanja, nevidljivih za golo oko. U suštini, najveći deo realnosti nama nije ni vidljiv ni dostupan. Ne mislim samo na kosmička prostranstva našeg multiverzuma. Setite se čuđenja kada ste prvi put videli snimke života sa dna okena, tog najvećeg staništa na planeti Zemlji o kome istovremeno i najmanje znamo. Oblici, kolorit, prizori… koji oduzimaju dah! Kako je moguće da u najdubljoj tami, koja je glavna karakteristika dubokog mora – pošto sunčevu svetlost apsorbuju molekuli okeanske vode negde na 1000 metara dubine (posle čega nastupa „afotična“ zona u kojoj nema svetla) – kako uprkos toj najmračnijoj tami, postoji najveći i najvibrantniji ekosistem pun boja i života, koji obuhvata sve, od meduze do velike tune!? Organizmi u ovoj zoni poseduju mnoge strategije za kamuflažu kako bi pronašli hranu, uklopili se u sredinu ili izbegli da postanu nečiji plen. Mnogi od njih na dnu okeana (uključujući korale) imaju crveni kolorit, a neki od njih proizvode vlastitu svetlost zvanu bioosvetljenje (bioluminescence). Njihovi oblici i boje su nešto najlepše što se da videti. Paradoksalno, na dnu okeana naše planete sa-postoje najtamniji mrak i najživlji kolorit. Šta nam to govori?

Verovatno ćemo stvarnu sliku (ikonu, lik, izgled) bićâ i ličnosti oko nas – koji su najčešće prekriveni nekad gušćim a nekad prozirnijim velom – sagledati u njihovoj čudesnoj lepoti tek onda kada kolorit raja postane naš trajni ambijent. U međuvremenu, izgled i odore kojima se prekrivamo često služe kao slika budućeg, nekad kao zastor, a nekad kao kamuflaža. Dok sam polazio na studije u Grčkoj, jedan profesor mi je dao zanimljiv savet: „Kada se, dragi kolega, vratite sa studija nemojte, molim vas, da dođete sa dugačkom bradom i širokim rukavima na mantiji“. Nisam ga tada razumeo ali sam posle više godina shvatio da je ovaj profesor osećao ne toliko da srpskom kulturnom prostoru ne pristaju tuđe forme, koliko, ovo je još važnije, da spoljašnji lik ne odaje unutarnjeg čoveka. „L’habit ne fait pas le moine“, glasi francuska poslovica, proistekla, verovatno, iz istorijskog događaja kada je Fransoa Grimaldi sa svojim kompanjonima osvojio tvrđavu Monaka tako što su se prerušili u monahe franjevce. 

Svetogorski monasi imaju najraznovrsnije „stilove“ odevanja i svakome je kapa drugačije nakrivljena, što je plod, neko mi je sugerisao, autentičnosti i živosti koja iznutra zrači. Vrlina nema veze sa spoljašnjim izgledom, niti sa uniformisanošću. No, osim odelom, čovek se lako može zaodenuti retorskim figurama, filosofskim sofizmima, stilskim arabeskama ili teološkim truizmima, kako bi nadvladao sagovornika ili, možda, zaveo i celokupnu crkvenu javnost. Iza takve pojave krije se zadah skrivenog poroka samoljublja; „spolja se pokazujete ljudima pravedni, a iznutra ste puni licemjerja i bezakonja… puni kostiju mrtvačkih i svake nečistote“ (Mt. 23, 28.27). Hristos nas, međutim, oslobađa od idololatrijskog monologa hrišćanina – solipsiste i uvodi u drugačiji svet. To drugačije je ono malo soli koja ne dâ da obljutavimo.

Sâma Liturgija kao svetkovanje uvek nove Pashe ne trpi načelo una faccia, una razza, niti automatiku. (Jedan srpski vladika, kada ga uoči svepravoslavnih sasluživanja u Americi jerarsi i sveštenici iz raznih jurisdikcija pitaju „koje boje da budu odežde“ – misleći da će sve biti „jednoobrazno“ – svakom od njih namerno kaže drugačiju boju. Tada na liturgiji imamo lep prizor… onaj sa dna okeana). Za početak, nemojmo da se rukovodimo isključivo navikama. Nekada navike ovekovečuju greške i stvaraju mentalitet „bogodane prakse“ ili pak psihološki fenomen automatizma. Ako želim da poznam neku ličnost, dakle ličnost kao drugi identitet, tada ne mogu videti samo ono što se prikazuje ispred mene, nego moram nekako „videti“ i ono što ne mogu videti golim okom. Doduše, mi ne možemo spoznati suštinu bilo čega (up. 1Kor. 2,11). Tako Sv. Grigorije Bogoslov (Slovo 29, 29) ističe da je ne samo Božija nego čak i priroda stvorenog s one strane potpunog shvatanja; međutim, iako ne možemo poznati suštinu bilo čega, ipak nam dostupan način na koji nešto postoji. Ovo znači da razne aspekte Drugog (i drugog), koji mi se ne prikazuju, tek treba da upoznam. U tom smislu, kad god posmatram bližnjeg tada pretpostavljam i ono negledivo. U ličnom susretu nam se uvek otkriva više nego što vidimo zato što je istina susreta nadrealna. Realnost nije pouzdana osnova za znanje – po tom pitanju u pravu su bili skeptici. 

Slično tome, pojedini „ekscentrici“ (na crkvenom jeziku: jurodivi, ludi Hrista radi) našeg vremena mogu da postave standard koji će u život ući tek pošto prođe dosta vremena. Bilo je sedamdesetih godina prošlog veka protivljenja objavljivanju Justinovog prevoda teksta Liturgije na savremenom srpskom jeziku. Navešću i jedan primer iz crkvene realnosti susedne pravoslavne zemlje. Enciklika Sinoda Grčke Crkve iz 2004. godine – po kojoj se, na osnovu liturgičkih izvora, sveštenicima preporučuje glasno čitanje svih molitava Liturgije – zamenila je encikliku iz 1956. A šta je bilo u pozadini te prve enciklike? Njome je poznati Dionisije, mitropolit Kozane (u srednjoj Grčkoj), „sankcionisan“ od strane grčkog Sinoda zbog toga što se osmelio da naglas čita liturgijske molitve. Zanimljivo, ta enciklika nije imala nijedan teološki argument, nego se samo pozivala na potrebu čuvanja… „jednoobraznosti“. Dionisije Kozanski je tada bio izuzetak, „crna ovca“ Jelade, jer eklisijalni status quo nije mogao da vidi tako duboko i daleko kao on, pa je zato bilo potrebno 50 godina da se cela jerarhija uskladi sa istinom koju je nosio jedan jerarh.

Prevedeno na našu crkvenu stvarnost: pred nama i oko nas su skriveni načini komunikacije kojih nismo ni svesni. Postoje mogućnosti na svim poljima: obrazovnom, parohijskom, episkopskom i… sinodalnom! Zašto predstojatelji Pravoslavnih Crkava ne bi mogli da drže povremene telekonferencije, ili zašto ne bismo krenuli sa praksom ad hoc regionalnih sinoda? Zamislite tu vest jednog dana: sastali se sinodi Srpske, Bugarske, Rumunske i Grčke Crkve da rasprave goruća pitanja na Balkanu: ugroženost svetinje ličnosti, imigrantska kriza, jeres etnofiletizma itd, itd. Tim pre što nam se 2025. godine približava veliki jubilej, 1700 godina od Prvog vaseljenskog sabora u Nikeji (325), o kome vredi razmišljati, s obzirom da je 4. vek pokazao veći nivo međuepiskopske komunikacije nego početak trećeg milenijuma.

A znate li za šešir Vladike Nikolaja? Iza naizgled sekularnog odela može da se krije svetitelj našeg vremena. Ne znam da li je to bio stil vremena ili nešto drugo, ali Amerikom su svojevremeno u odelu sa šeširom na glavi koračali takvi svetiteljski likovi poput Mardarija Libertivilskog i Nikolaja Žičkog. Bila su to vremena podjednako teška i složena kao i naša. No, ti ljudi su u kontekstu susreta sa drugim i drugačijim, povremeno nosili odelo, kaput i… šešir. Bojim se da mi hrišćani, a onda i oni viši jerarhijski činovi, često nismo spremni da shvatimo da nas pogled Drugog čini vidljivim i sebi samima. Kada smo „sami“, u modusu čiste eparhijalne „subjektivnosti“, tada postupamo kao da drugih nema; pred nama je samo horizont na kome se bližnji pojavljuju i nestaju. Kada nas drugi posmatra tada možemo bolje sebe da spoznamo. Lajtmotiv crkvene erminevtike glasi da poznanje, kao ni biće, nije statično. Stoga nije dovoljno reći da je neka istina „ontološka“ (da bismo naglasili njenu važnost), pošto su i ontologije raznolike. Nas ne zanima ona ontologija koja uzima stvarnost po sebi, nego ona „neverlandska“ ontologija, koja zahteva da našu stvarnost neko drugi verifikuje. Ona ide s one strane iluzije idololatrijske samodovoljnosti sveta. Istinski eklisijalni način dopušta novo svetoduhovsko otelovljenje Hrista koje oslobađa od autonomije „racija” i vodi ka bogočovečanskom dijalogu u Crkvi.

Verujem da svi sanjamo o crkvenoj sredini u kojoj ćemo iznova krenuti od pavlovske vizije svetosti koja nas sve stavlja u „zajednicu različitosti“, gde svi delimo harizme, podvige, službe…  i radujemo se drugačijim načinima, predvođeni jednim mesnim episkopom „na saboru bogova“ (Ps. 81, 1). I da tada svi, u svim jerarhijskim položajima, započnemo saborno, a smerno-ushićeno služenje celom društvu. Tada će pesma “When the saints go marching in” biti apokaliptična oda svih nas, koja će sve „carsko sveštenstvo“ staviti u hristoliko služenje Jagnjetu! I možemo tu pesmu da pevamo predvođeni Lujom Armstrongom i njegovim orkestrom iz 1938. Uistinu, ne možemo napredovati (izaći iz sadašnje krize) ako nemamo želju proisteklu iz divljenja prema Hristu. Želju koju Grigorije Bogoslov opisuje ovako: „A kad Mu se divimo, onda Ga još više želimo, a željeno nas očišćuje, očišćujući pak čini nas bogolikima. A kada takvi postanemo, onda već kao sa svojima razgovara [druži se] — reč nam se usuđuje da nešto i smelije kaže — Bog sa bogovima sjedinjavan i od njih poznavan, i možda onoliko koliko već poznaje poznavaoce“ (Slovo 38, 7). Njegove reči neka nam budu molitva koja nas grešne ka obraćenju privodi.