Mitropolit Jovan (Zizijulas)
Mislim da je globalizacija zaista veliki izazov za pravoslavlje. Globalizacija je problem za sve religije i specifične kulture i civilizacije. Ako je pravoslavlje snažno – problema nema, ali ukoliko je slabo – onda će ih biti.
Uloga Pravoslavne Crkve pred izazovima savremenog života i njen položaj u savremenom svetu široke su teme o kojima raspravljaju i teolozi i vernici. Na međunarodnom simposionu održanom u Požarevcu,[1] u organizaciji Eparhije braničevske Srpske pravoslavne Crkve, povodom desete godišnjice arhijerejske službe episkopa braničevskog Ignjatija čula su se mišljenja da je dijalog sa Zapadom preko potreban i da su obe teološke tradicije podjednako važne za ostvarivanje vizije hrišćanstva. Mitropolit pergamski Jovan, jedan od učesnika simposiona, rekao je tim povodom da je samokritični ton kakav je postojao prilikom ovog susreta, tokom kojeg je pravoslavlje posmatrano u vaseljenskim dimenzijama, veoma važan. „Problemi ne postoje samo na Zapadu; oni koji su fanatično protiv Zapada najveći su nosioci zapadnih ideja“, dodao je vladika Jovan. „Ne postoji pravoslavna teologija, već teologija Crkve“, objasnio je on, naglasivši da „Crkva i pravoslavlje nisu ideologija, već Telo Evharistije koja sabira ceo svet.“ Na kraju susreta mitropolit Pergama Jovan u kratkom razgovoru objasnio je svoje stavove.
Da li mislite da je globalizacija zaista bauk koji će uništiti i progutati pravoslavnu veru i pravoslavnu tradiciju i kulturu?
– Mislim da je globalizacija zaista veliki izazov za pravoslavlje. Globalizacija je problem za sve religije i specifične kulture i civilizacije. Ako je pravoslavlje snažno – problema nema, ali ukoliko je slabo – onda će ih biti. Pravoslavlje je uvek otvoreno za sve, a ako to nije, onda nije pravoslavlje. Ne postoji pravoslavlje koje je ograničeno na jednu naciju, jednu kulturu. Pravoslavlje je po svojoj suštini saborno. Globalizacija omogućuje svim religijama, pa i pravoslavlju, da žive s drugim religijama i drugim kulturama, kao i da sarađuju. Pravoslavlje se ne protivi tom suživotu. U Evropi ne postoji težnja da se negira postojeće stanje niti pak da se stvori neka nova raligija. Treba imati u vidu da je Evropa ateistička, a kada je neko ateista, on religije ostavlja na miru pod uslovom da one ne utiču na kulture. Tu nastaje teškoća, jer sve religije, na neki način, imaju uticaj na kulturu. Od doba prosvećenosti politička filosofija Evrope jeste: ostaviti religijama slobodu postojanja. Međutim, treba shvatiti da religija nije tvorac morala društva.
Da li ljudi s pravom strahuju od toga da će u susretu s tim novim težnjama izgubiti verski i kulturni identitet?
– Ne postoji opasnost za religiju, ali problem postoji kada je reč o posebnim i lokalnim kulturama.
Da li u rušenju hrišćanskih svetinja na Kosovu i Metohiji vidite nameru da se uništi hrišćanstvo ili možda da se da prednost muslimanskoj veri?
– Ne mislim da će Evropa dati prednost muslimanima. To bi bilo nezamislivo, jer se Evropa plaši islama zbog toga što je islam religija koja isuviše otvoreno interveniše u oblasti kulture. Evropa to ne želi. Njoj je bliska religija koja ostavlja društvu slobodu postojanja, i to na osnovama humanističkog morala. Ne mogu da poverujem da će Evropa dati prednost islamu.
Kako onda objašnjavate to što niko nije sprečio masovno rušenje hrišćanskih svetinja i to što obnova porušenih svetinja do sada nije dala rezultate?
– Uzrok takvog ponašanja je isključivo politički – da bi se stvorile teškoće za pravoslavlje, ali nikako da bi se dala prednost islamu. Mislim da Evropa još uvek posmatra pravoslavlje kao veru koja utiče na kulturu. Opasnost je u tome što postoji pojam pravoslavnih naroda i pravoslavnih nacija, a to je ono što plaši Evropu. Zbog toga se od zemalja koje su kandidati za Evropsku uniju traži da prihvate evropske zakone, a ne lokalne. To se odnosi i na lokalne običaje, naravno u manjoj meri – ukoliko su suprotstavljeni evropskim zakonima. Ali postoji strah od toga da pravoslavlje može nametnuti svoju kulturu, čak i evropskom zakonodavstvu.
Da li to potvrđuje svest o snazi pravoslavlja i da li ono ima tu snagu?
– Pravoslavlje nema snagu koja bi stvorila teškoće kada je reč o jedinstvu Evrope, ali je snažno s gledišta svoje vere i kulture. Mislim da je stav Evrope da se svim religijama ostavi sloboda postojanja, uz jasan uslov da to ne sme da utiče na zajedničku kulturu, a naročito ne na društvo i društveno zakonodavstvo.
Šta, u istom kontekstu, mislite o problemu sa samoproklamovanim crkvama u Makedoniji i Crnoj Gori?
– Te crkve nisu priznate od ostalih pravoslavnih Crkava niti od Vaseljenske patrijaršije, pa se smatraju šizmatičkim. Ali one ipak postoje, međutim – samo uz podršku države, a, u određenom smislu, i uz podršku Evrope. Evropa ostavlja po strani crkve i religije – ona se u to ne meša i ne utiče na religiozni život. Da zaključim: ukoliko postoje šizma i podele unutar pravoslavlja, to ne dolazi iz Evrope.
Kakvo je vaše mišljenje o dijalogu među hrišćanskim crkvama Istoka i Zapada? Da li je taj dijalog plodan? Šta mislite o izvinjenju pape Jovana Pavla Drugog istočnim hrišćanima?
– Rezultat dijaloga je nešto što prepuštamo Bogu. Mi na to nemamo uticaja. Naša je dužnost da razgovaramo i da pokušavamo da budemo ujedinjeni u jednu Crkvu. To je teško, jer postoji vekovna podeljenost. Jedinstvo se ne može postići za nekoliko godina, ali postoje naznake da je zaista prisutno zbližavanje dve Crkve. U tom svetlu je papa izrekao svoje izvinjenje zbog događaja u prošlosti i mislim da je to izvinjenje iskreno.
Neki ljudi ovde veruju da je to političko izvinjenje.
– Ne treba u razmišljanju ići tim putem. O motivima jednog akta ne može se tako prosuđivati, već ga pre svega treba prihvatiti i iščekivati kakvi će rezultati iz njega proizaći.
Šta mislite o ulozi medija u širenju religije, uz napomenu da je ovde Crkva prilično zatvorena prema medijima i čak nedovoljno prisutna u javnoj reči, osim u strogo religijskim časopisima?
– Mogu da govorim o Grčkoj, jer ne znam kako je to u vašoj zemlji. Mediji mogu da imaju i pozitivnu i negativnu ulogu u životu Crkve. Uloga medija je važna pod uslovom da oni javnosti iznose istinu onakvu kakva ona jeste. U medijima postoji težnja da se crkveni život koristi u političke svrhe. Zato Crkva ponekad zauzima rezervisan stav, jer politika i ekonomija nisu njena misija.
Izvor: Iskon, br. 8 (2005), 76-81
[1] Skup je održan krajem septembra 2004. godine Izveštaj sa skupa se može pročitati ovde.