Аутографи

Уметност и тотал(итар)ност

Салвадор Дали, Експлодирана рафаеловска глава, 1951.

Семиотичари, заступници тезе о моделизацијском карактеру уметности, односно уметности као процесу моделизације света, говорили су да је спознајна супериорност уметности управо у способности да обухвати целину неког предмета и изгради њен спознајно функционалан модел, без претходног знања о свим деловима те целине. Овај „спознајни скок“, као интегрални део уметничког процеса, повезан је и са тенденцијом уметности и уметника да, колико год се обликовно фокусирали на неки његов појединачни аспект, увек имају у виду целину света.

Уметност, дакле, увек тежи целини и целовитости, а уметничке тежње и схватања уметности разликују се у разумевању природе целине и целовитости: који је карактер целовитости, који су њени критеријуми и њене границе. Шта неки предмет нашег посматрања и потенцијалног уметничког обликовања чини целином и то једном издвојеном целином, коју можемо именовати као извесну појединачност у односу према другим целинама или деловима неких ширих целина?

Уметност, као у производном и рецептивном смислу чулни феномен, увек је, рекосмо већ више пута, тежила појединачности, ономе што се може именовати, представити као такво, као онакво какво се појављује. Али увек је, такође, тежила томе да та појединачност не буде сама себи сврха, него да упућује на нешто друго, нешто што се по дефиницији обично схвата као општије, и да се налази у сталној динамичној вези са другим елементима представљене целине, али и да сваки издвојени део на неки начин репрезентује целину.

Претензија уметности ка тоталности је њена највећа вредност, али и мамац инстанцама моћи који би желели да је претворе у средство манипулације, односно да искористе њену могућност скретања ка тоталитарности. Уметност нам нуди искуство целине као искуство слободе, које нам помаже да се ослобађамо предрасудама о створеном свету као искључиво датости, али она нам може нудити и примамљиве визије целина унапред формулисаних у кухињама моћи. Оно што наука и философија не могу да искажу, уметност може да покаже – упућујући и назначујући, јер то је њена легитимна могућност. Такође, оно што власт и моћ неће да искажу, јер се боје да ће илузије на којима почивају бити развејане, манипулисана уметност може да претвори у жељу, а тиме можда и у дело. Способност уметности да прикаже невидљиво, и тиме га можда учини делатним у свету, може имати и свог мрачног двојника – јер невидљиво може бити и празнина. Намамити људе да верују у оно чега нема, улажући у то све време својих све протраћенијих живота, то је сан сваке моћи која почива на доминацији и контроли.

С хришћанске тачке гледишта, целина, па и целина као уметнички представљива појединачност, никада се адекватно не може представити као мрежа, лавиринт мистификоване моћи и простор лова на људске душе, него као лик, у оном смислу у ком га поимамо као привилеговани простор прожимања видљивог и невидљивог, дела и целине. При чему метафору односа дела и целине не видимо као механизам са точкићима и зупчаницима, па чак ни као естетски обликован мозаик, већ као однос између светлости која све појединачно чини живим и тих појединачности, а која опет без свих тих појединачности не би значила баш ништа.

У том смислу, не постоји ништа општије од лика, односно неке општости која га надилази, али постоји оно што лик чини оним што он јесте. Не постоји оно „опште“, већ оно „јесте“ лика.

На начин на који постојимо ми, јер постоји „Онај који јесте“.

Критеријум целине, па и целине као уметнички представљиве појединачности, стога је управо ово „јесте“, а то јесте би морало да буде и критеријум представљања и представљивости.

Главни напор сваке уметности, зато, поново ће бити у трагању са представљањем и представљивошћу те целине, њене јестаствености, суштаствености, ипостасности, као једном од начина поимања целине и учествовања у њој. Уметност не надмено у магли лажно-езотеријских симбола, омамљујућој празнини или голој предметности, него скромно у тајнама христологије и тројичности. Знате ли за нешто боље?