Prevodi i prepisi

Ubistvo profesora Kulijanua: Hronika predskazane smrti

Poslednjeg jutra svoga života, Joan Kulijanu (Ioan Culianu), harizmatični profesor Teološkog fakulteta Univerziteta u Čikagu, držao je predavanje o gnosticizmu i tajnim mističnim sektama. Njegov postdiplomac, Aleksandar Argeles, izlagao je toga dana, prvi put pred svojim profesorima, jedan rad. „Bio sam nervozan, a on je rekao: ’Nemaš čega da se bojiš, to je samo obred prelaza’ – priseća se Argeles. Potapšao me je po leđima i nasmešio se.“ I tu Argeles zastaje. „Nikada neću zaboraviti taj osmeh.“

Dva sata kasnije, Kulijanu je poginuo od metka kalibra 0,25 in, ispaljenog u potiljak. Njegovo ubistvo, atentat koji se dogodio u univerzitetskom kupatilu, prenerazilo je sve na fakultetu, zastrašilo studente i zbunilo čikašku policiju i FBI. Danas, posle šesnaest meseci, taj zločin sve više liči na ono što su Kulijanuovi prijatelji mislili sve vreme: prvi politički atentat na jednog profesora na američkom tlu.

Policija je u početku smatrala da je ubistvo delo nezadovoljnog studenta ili kolege, možda čak i nekog ko je praktikovao okultne veštine koje je Kulijanu proučavao. Ali istražitelji nisu pronašli nijedan dokaz koji bi potkrepio te pretpostavke. Naprotiv, otkrili su da je Kulijanu, kao rumunski emigrant, skoro dve godine napadao rumunsku vladu u časopisima, emisijama i intervjuima širom sveta. Njemu, kao i drugim izbeglim Rumunima posle njegovog ubistva, prećeno je smrću.

U svojoj 41. godini profesor Kulijanu bio je omiljen među studentima i uvažavan među učenjacima poput Umberta Eka ili Harolda Bluma. Kulijanu, koji je tečno govorio osam jezika, napisao sedamnaest knjiga i imao tri doktorata, bio je „briljantan i slavan u Evropi“, veli dr Moše Idel, profesor Hebrejskog univerziteta i stručnjak za jevrejski misticizam. Visok, zagonetnog osmeha i upalih očiju koje su gledale negde iznad sagovornika, Joan Kulijanu je učio da paralelno postoji mnoštvo univerzuma, da um kreira stvarnost, te da magija može da nadmaši modernu nauku. Nedeljama pre ubistva, 21. maja 1991, on je završavao tri knjige, planirao ženidbu, pripremao se za dugo iščekivani povratak u Rumuniju i bio domaćin konferencije u Čikagu koja je imala izazovan naziv – „Druga područja: smrt, ekstaza i putovanja u druge svetove u savremenoj nauci“.

Pa ipak, profetski karakter žrtvinih političkih stavova, kao i borhesovska imaginacija, najviše doprinose zastrašujućoj dimenziji ove uzbudljive priče. Stručnjak za okultno, Kulijanu je voleo da predskazuje budućnost svojim studentima, a njegova predviđanja su često bila neverovatno precizna. Na jednoj proslavi u Hajd parku, on je razotkrio skrivenu zabrinutost jedne postdiplomke za karijeru; drugoj je opet rekao da „ponižava sebe u ljubavnom trouglu“, a tačnost onoga što je govorio, kako ona veli, „skroz ju je oduvala“. U fantastičnim i detektivskim pričama koje je objavljivao u avangardnim književnim časopisima poput Exquisite Corpse, Kulijanu je pisao o političkim događajima koji su se zbivali mesecima ili godinama kasnije – o tajnim sektama i ubistvima koja su i te kako podsećala na njegovo vlastito. To ubistvo bila je svojevrsna akademska verzija zagonetke ko je ubica i ticalo se mučnih detalja rumunske istorije, mita i mistike, skrivenih veza između naučnikovih političkih i intelektualnih sklonosti. Kao fikcija, ono predstavlja neverovatnu tragediju. Kao zbilja je velika tragedija.

Kao predavač, Joan Kulijanu je bio otvoren, duhovit, nezaboravan, a kao prijatelj – tajanstven i zatvoren. Rodio se 5. januara 1950. godine u uglednoj porodici u rumunskom gradu Jaši nadomak sovjetske granice. Jaši ima velelepne bulevare, crkve od kamena, krivudave popločane ulice, a za Kulijanua on čuva i izbledele uspomene na nekadašnju slavu njegove vlastelinske porodice. Kulijanuov pradeda i deda bili su rektori univerziteta, najstarijeg u Rumuniji. Za vreme fašizma u Rumuniji, njenog pripadništva silama Osovine, njegov deda bio je poznat kao zaštitnik Jevreja koji je svojim štapom s mermernom drškom pretio njihovim ugnjetačima.

Dečak je odrastao pod komunistima koji su preuzeli vlast posle Drugog svetskog rata. Partija je zaplenila kuću njegove porodice, a njih smestila u četiri prostorije koje su „nesnosno zaudarale na truo nameštaj“, pisao je kasnije Kulijanu. Pošto mu je bilo zabranjeno da se igra s drugom decom, on se, u svojoj bašti ograđenoj zidovima, zabavljao kako je sam znao i umeo. Posle ubistva, policija je na njegovom radnom stolu pronašla tri kestena s drveta iz te bašte.

„Živeli smo u strahu od Sekuritate, tajne policije“, priseća se Kulijanuova sestra, Tereza Petresku (Therese Petrescu), udata za jednog od vodećih rumunskih disidenata. Njegov otac, advokat opozicije i matematičar, nije smeo da objavljuje ili nađe posao; umro je, skrhan, u 51. godini.

Na Univerzitetu u Bukureštu, Joan Kulijanu i njegovi prijatelji zabavljali su se intelektualnim igrama, izazivajući svoje profesore izmišljanjem dugih bibliografskih citata za naučnike sa stranim imenima. Kada je osvojio prvo mesto na takmičenjima iz nacionalne književnosti i jezika, Sekuritate je poput većine najboljih diplomaca pokušala da ga zavrbuje. Takozvani kapetan Urehe (Ureche), „Kapetan Uvo“, poveo ga je „u šetnju kroz mnoge ulice“, navodeći ga da cinkari svoje kolege, pisao je Kulijanu 1989. godine u svojoj izjavi za američku Imigracionu i iseljeničku službu. Kada je Kulijanu to odbio, shvatio je, kao i njegov otac, da nikada neće dobiti pristojan posao ili izdavača.

Međutim, za razliku od oca, Joan Kulijanu je pobegao. Četvrtog jula 1972. godine on je prebegao za vreme jednog stipendijskog putovanja u Italiju. Rumunski pisci u inostranstvu su prebijani ili ubijani u događajima koji su obično nagoveštavali umešanost Sekuritate, tako da su Kulijanuove docnije aktivnosti u Italiji, Francuskoj i Holandiji praćene strahom od osvete. Izbeglištvo mu je, međutim, omogućilo odlične kontakte širom sveta, naročito s još jednim rumunskim apatridom, pokojnim Mirčom Elijadeom, slavnim religiologom s Univerziteta u Čikagu. Elijade je hrabrio mladog naučnika u njegovim istraživanjima misticizma i astralne religije i pomogao da Kulijanu, kao gostujući profesor 1986. godine dođe u Čikago. U času kada je umro, Kulijanu je bio profesor istorije hrišćanstva i istorije religija; Univerzitet u Čikagu obećao mu je stalno nameštenje čim se završi procedura oko njegovog useljenja.

U Hajd parku, Kulijanu je proširio svoje istraživanje izvan domena religijskih studija, preispitujući naše pojmove magije, seksa, smrti i sopstva. Njegova interesovanja su se kretala od izučavanja mnogostrukih univerzuma do privida uma, od književne teorije do duhovnih tehnika ekstaze. „On je imao“, veli Majkl Fišbejn (Michael Fishbane), kolega s Teološkog fakulteta, „jezičko umeće, originalnost, otvorenost i energiju dovoljnu da stvori veliko životno delo“. Njegove tri posthumno objavljene knjige ukazuju na obim njegovih ambicija. Jedna od njih bavi se povešću gnostičkih sekti, druga ispituje putovanja s onu stranu života, a treća predstavlja obuhvatan rečnik svetskih religija.

Pošto je povezivao okultno, fiziku, magiju, Eros i istoriju, njegova nauka je pogrešno označena kao znanost Novog doba (New Age). Ali ona je bila mnogo više od toga. Kulijanu je tragao za strukturama koje čine osnovu fanatizma i vere, kako bi razotkrio „sistemsku predvidivost samog mišljenja“, piše Lorens Sajiven (Lawrence Suhivan), direktor harvardskog Centra za proučavanje svetskih religija. „Dva su njegova glavna doprinosa nauci“, kaže Kerol Zaleski (Carol Zaleski), profesor religije na koledžu Smit. „Jedno je bila njegova enormna erudicija. Ali njegovo glavno interesovanje ležalo je u razumevanju toga da um izmišlja imaginarne svetove i čini ih toliko stvarnim, da oni, na kraju, doista i postaju stvarni.“

Još više nego o njegovoj nauci, studenti danas govore o njegovoj ličnosti. „On nas je upoznao i pozdravljao poimenično“, veli bivši postdiplomac Majkl Aloka (Michael Allocca). „Celo leto sam željno iščekivao da ga vidim“, kaže Greg Spiner (Spinner), drugi Kulijanuov student. „Nikada više neću upoznati nikoga kao što je on“. Spiner i Aloka su ga ubedili da predaje kurs o onome što mu je bila specijalnost – proricanje. Na završnom ispitu trebalo je predvideti budućnost.

Na jednom univerzitetskom trgu, Kulijanu je, 1986. godine, upoznao Hilari Visner (Hillary Wiesner), postdiplomku s Harvarda, s kojom je docnije zajedno napisao većinu svojih dela. Ona je bila njegova verenica, ali i predmet mističnog viteštva. „On je izumeo neku vrstu religije koja je bila usredsređena na mene“, kaže Visnerova. „Moji prijatelji nisu mogli u to da poveruju“. Kada su Kulijanu i Visnerova videli film Sirano de Beržerak, ona je bar nešto shvatila. „On je plakao gledajući taj film“, rekla je. „U svojoj glavi, bio je Sirano, usamljen, u svojoj idealnoj, ali nemogućoj težnji da osveti svog oca i rane iz prošlosti“.

Kao dobrovoljni apatrid, Joan Kulijanu je s distance pratio rumunsku politiku tokom sedamnaest godina. Posle rumunske revolucije u decembru 1989, on je započeo svoje agitovanje. Tokom poslednjih petnaest meseci Kulijanu je, u Lumea Libera (Slobodni svet), njujorškim emigrantskim novinama, i Corriere della Sera, italijanskom dnevnom listu, napisao više od trideset članaka u kojima je napadao rumunske lidere. Kritički se oglasio i na radiju Slobodna Evropa i BBC; na BBC-u su ga čak upozorili da ublaži svoje izjave. Pisao je i kratke, lucidne priče o zemlji Jormaniji, fiktivnoj verziji Rumunije.

Uz pomoć istorije može se objasniti njegova „latentna eksplozivnost“, izraz koji je Norman Manea skovao za zadocneli politički angažman ovog rumunskog intelektualca u egzilu. Pritešnjena starom ruskom, otomanskom i austrougarskom carevinom, Rumunija je bila siromašna, brdovita, često osvajana zemlja, u kojoj su dominirale kriza identiteta i sklonost ka korumpiranim i sadističkim vladarima ne samo stranim nego i domaćim. (Najslavniji Rumun, Drakula, fiktivni je lik koji vodi poreklo od princa iz XV veka sugestivnog imena – Prodorni Vlad). Demokratske tradicije tu nikad nisu imale korena; ksenofobija i antisemitizam su često cvetali i, kako ističe Manea, držali mnoge mlade intelektualce što dalje od nacionalne politike.

Krajem tridesetih godina, fašistička partija po imenu Gvozdena garda proširila je svoj uticaj. Podgrevajući vlastitu verziju mitologije krvi i tla, Gvozdena garda, prema rečima istoričara Vlada Georgeskua (Georgescu), „unela je kult smrti u rumunsku politiku“ i, svojim varvarskim pogromima, potisnula čak i naciste u drugi plan. Svestan da je toliko toga od te istorije potisnuto u posleratno doba, Kulijanu se obraćao istraživačima, poput Elija Vizela, da razotkriju istinu o rumunskom holokaustu.

Godine 1944. rumunski mladi kralj Mihailo ražestio je Gvozdenu gardu okrećući leđa Nemcima i svrstavajući zemlju u antifašističku koaliciju. Ili, kako su to ekstremni nacionalisti tumačili, kapitulirajući pred Rusima. Kada su komunisti preuzeli vlast 1947, mnogi članovi Gvozdene garde pobegli su u Sjedinjene Američke Države. Sticajem okolnosti, jedna od najvećih zajednica tih emigranata nalazi se u Čikagu. „Tu imate jednu staru, ali aktivnu fašističku zajednicu“, tvrdi jedan izvor koji nije želeo da bude imenovan. „Oni još uvek regrutuju ljude“, dodaje drugi.

Revolucija protiv Nikole Čaušeskua (Nicolae Ceausescu) izgledala je isprva kao srećan preokret u rumunskoj mračnoj istoriji. Ali jedan broj novijih knjiga koje se bave događajima iz decembra 1989. godine – uključujući i izveštaje Andreja Kodreskua (Codrescu), novinara Edvarda Bera (Edward Behr) i dopisnika radija Slobodna Evropa Nestora Rateša (Ratesh) – potvrđuju ono što su Kulijanu i drugi govorili o poslednjoj i najkrvavijoj pobuni u istočnoj Evropi. Oni tvrde da su ono što je počelo kao autentičan narodni ustanak u Temišvaru ubrzo preuzeli Sekuritate, armija i partija koji su dugo planirali da svrgnu Čaušeskuov režim. Izveštaji se razlikuju u tome koliko je brzo i definitivno ova pobuna zloupotrebljena. Neki komentatori ističu da je revolucija koju smo videli na televiziji bila u velikoj meri iscenirana i čak tvrde da je KGB imao udela u tome. Drugi kažu da je ustanak bio autentično narodni i spontan, ali da su zaverenici u puču uskoro našli izgovor da se uključe u akciju. Svi su jedinstveni u mišljenju da su mnogi funkcioneri u postrevolucionarnoj vladi veterani Čaušeskuovog režima koji su, u velikoj meri, osećali prezir prema demokratiji. Kao što Rateš kaže, decembarske borbe imale su, za ishod, „veliki paradoks suštinski antikomunističke revolucije što je proizvela režim u kome su dominirali bivši komunisti“. Rumunska vlada suočila se sa zaostalom ekonomijom i čestim protestima, ali je opozicija usitnjena i režim je opet mogao da preuzme vlast na septembarskim izborima. Antisemitska desnica, kojoj su neki od Čaušeskuovih bivših saradnika težili i koju je izgleda finansirala jedna frakcija u Sekuritate, bila je u usponu.

Za razliku od drugih u istočnoj Evropi, rumunska vlada zadržala je veći deo svojih tajnih policijskih snaga (iako ona sada ima nov, bezazleniji naziv – Rumunska informativna služba). Čak i u inostranstvu, bivša Sekuritate, ili bar njeni ostaci, očigledno nastavlja da učestvuje u prljavim poslovima. Jedan službenik Obaveštajne sekcije FBI svedočio je prošlog novembra pred Kongresom da, iako su Čehoslovačka, Poljska i Mađarska znatno smanjile svoje obaveštajne operacije u SAD, „mi ne možemo isto reći za Rumuniju… Još uvek smo veoma zabrinuti u vezi s njihovim namerama“.

Joan Kulijanu je bio među prvima i najglasnijima, koji je rumunsku revoluciju nazvao pučem. Njegova imaginacija bila je vrlo perceptivna: šest meseci pre nego što je iko pomišljao da bi Čaušesku mogao pasti, Kulijanu je u Italiji objavio kratku priču Intervencija u Jormaniji, u kojoj je opisao pobunu sličnu onoj rumunskoj. Druga priča, Slobodna Jormanija, govori o puču usred autentične revolucije, u kome učestvuju delovi tajne policije, dok vođe puča snimaju iskopane leševe kako bi povećali broj žrtava i zbunili gledaoce. Docnije je, u jednoj emisiji programa Nightline na ABC, otkriveno da su vođe rumunske revolucije pribegle baš takvoj jezivoj strategiji – na video trakama su snimljeni nizovi leševa iskopani iz grobova siromašnih građana za koje se tvrdilo da predstavljaju tela demonstranata koje su pobile Čaušeskuove snage. U Rumuniji, kao i u Kulijanuovoj uobrazilji, politička realnost je postala igra uma.

Mesec dana pre njegove smrti, veliki intervju s Kulijanuom pojavio se u rumunskom disidentskom časopisu 22. „On je vrlo negativno ocenio novo jedinstvo između krajnje levice i krajnje desnice u Rumuniji“, veli Vladimir Tismaneanu, profesor političkih nauka na Univerzitetu u Merilendu i autor knjige Reprodukovanje politike: Istočna Evropa od Staljina do Havela. Isprva uzdržan, Kulijanu je u daljem razgovoru nazvao Sekuritate silom „epohalne gluposti i neslućene kompleksnosti“. Upitan o rumunskim slobodnim izborima i štampi, odgovorio je da su od toga najviše koristi imali novooslobođeni fašisti. Profesor se suprotstavio ne samo krajnjoj levici i desnici, već i novinaru koji ga je intervjuisao, nazivajući revoluciju „tragičnim gubitkom“ koji je nametnuo KGB. „To je bila njegova smrtna presuda“, kaže Jon Pacepa, bivši šef Rumunske kontraobaveštajne službe koji je prebegao 1978. godine i sada se krije u Americi.

Nije slučajno što je Kulijanu bio zabrinut zbog moguće osvete jer je osećao da dokazi za to već postoje. Mesec dana pre revolucije, njegov stan u Hajd parku je ispreturan. Izveštaj čikaške policije potvrdio je da su televizor, kompjuter, flopi diskovi i flaša vina ukradeni. Prema rečima njegovog prijatelja Steliana Plesoiua, Kulijanu, koji je pokušavao da sestru i zeta izvede iz Rumunije, osećao je da ga Sekuritate upozorava.

Drugi nisu delili njegovo mišljenje. „Nije to ništa političko, samo loše susedstvo“, govorio je Greg Spiner koji je svom profesoru pomogao da se preseli u dobro obezbeđeni oblakoder na Lejk Šor Drajvu.

Kulijanu nije nikad pominjao prijateljima s univerziteta ili policiji pretnje smrću koje je dobijao. „On je bio tip čoveka kome ne drhti gornja usna“ [neustrašiv, nepokolebljiv], tvrdi Skiner, kome se Kulijanu jednom poverio da svojim političkim tekstovima stupa na „opasnu teritoriju“.

O pretnjama je jedino razgovarao sa svojim prijateljem Dorinom Tudoranom, disidentskim izdavačem i pesnikom. „One su stizale u pismima ili telefonom. Nije znao ko ih šalje“, priseća se Tudoran. „Govorili su da će ga ubiti ako nastavi da piše o Rumuniji. Najpre ga je to zabavljalo. A onda se i uplašio.“

I pored toga, on se još više angažovao u emigrantskoj politici. Aprila 1991, mesec dana pre nego što je ubijen, Joan Kulijanu je na Univerzitetu u Čikagu posetio starog kralja Mihaila, jer je smatrao da je prognani monarh jedina nada za stabilnost njihove zemlje. Tri dana pre smrti, otkazao je put u Rumuniju, posetu bolesnoj majci i učešće na konferenciji Američko-rumunske akademije, s grupom naučnika poznatih po antikomunističkoj delatnosti. Rekao je sestri da mu stižu pretnje od ekstremno desne grupacije Vatra Romaneasca (Rumunski oganj), „u svakom slučaju“, prema mišljenju jednog penzionisanog kapetana Sekuritate, od „organa Rumunske informativne službe“.

A onda je promenio i bravu na vratima svoje kancelarije.

Kupatilo na trećem spratu, gde je Joan Kulijanu ubijen, nije prometno mesto. Na jednom držaču toalet-papira nađena je urezana svastika, što verovatno nema veze sa zločinom. Kulijanu je umro sunčanog majskog popodneva, za vreme odmora oko ručka, kada stotine ljudi prolazi Svift holom tokom godišnje rasprodaje knjiga na Teološkom fakultetu. Njegov ubica se najverovatnije popeo na sedište toaleta u WC-u pored Kulijanuovog i uperio pištolj pravo u njegovu glavu. Jedan jedini metak razneo je njegov mozak i izišao na drugu stranu, kroz nos. Niko nije video ubicu u bekstvu. Pištolj nikada nije pronađen. Kulijanuovi ključevi i novčanik nađeni su u njegovom džepu, a crni sat od opala na ruci. Ubistvo je precizno i vešto izvedeno pa kada je jedan student ušao u kupatilo posle nekoliko minuta, skoro da nije bilo krvi – ispod vrata WC-a beživotno je visila pomodrela profesorova ruka.

„Ti ljudi su znali šta rade“, primetio je Robert J. Stajn (Stein), glavni medicinski veštak iz oblasti Kuk. „Ubiti jednim metkom iz pištolja tako malog kalibra kao što je 0,25 in – nije lako“. Bivši šef obaveštajne službe Jon Pacepa samo je dodao: „To je tipično KGB ubistvo, jedan metak u potiljak“.

Kulijanuovo ubistvo pokrenulo je čitav niz zagonetnih događaja, glasina i dezmformacija. Dan posle ubistva, paket s knjigama, koje je Kulijanu poklonio i poslao kralju Mihailu u Ženevu, u Švajcarsku, stigao je u koverti tipa Jiffy Pak – otvoren i prazan. Dan uoči ubistva, neko je telefonirao porodici i mnogim poslovnim partnerima Andreja Kodreskua da im javi kako je Kodresku, rumunski emigrant i Kulijanuov prijatelj, izvršio samoubistvo. Kodresku je naknadno doznao da je pozive upućivala „jedna osoba iz Kalifornije“. Ali je dodao i da se boji da otkrije njen identitet, rekavši samo da je „širenje dezinformacija tipično za strategiju Sekuritate“.

Narednih dana, udovica Mirče Elijadea, žena koju je Kulijanu poznavao, suočila se u svom stanu u Hajd parku sa uznemirujućim pozivima. Elijade je pre smrti imenovao Kulijanua za svog književnog zastupnika. Zanimljivo je da su poslednjih godina starog naučnika, napadali kao apologetu Gvozdene garde. Tim kritikama pridružio se i Kulijanu. Uznemirena gospođa Elijade promenila je broj telefona i odbila da o tome govori.

Nekoliko nedelja potom, sastanak Američko-rumunske akademije u Bukureštu je propao jer je deo naučnika sa Zapada otkazao učešće. „Taj sastanak je bio presudan za slobodnu opoziciju u našoj zemlji“, priseća se Mirča Sabau (Mircea Sabau), fizičar u univerzitetskoj bolnici u Čikagu i Kulijanuov prijatelj. „Posle ubistva, mali broj ljudi se pojavio“.

Rumunski zvanični list Libertatea (Sloboda) objavio je tobožnje saopštenje policije u Čikagu dobijeno od Kulijanuove sestre, u kome se tvrdilo da nijedna strana služba nije umešana u zločin. U čikaškoj policiji pak kažu da takvo saopštenje nikad nisu izdali. Sedmog juna 1991, predsednik Rumunije Jon Ilijesku (Ion Iliescu) na konferenciji za štampu takođe je prokomentarisao ovaj zločin, ističući da mu je „visoki američki zvaničnik“ rekao da to nije političko ubistvo. Međutim, stručnjak Stejt Departmenta za istočnoevropska pitanja negirao je da bilo šta zna o navodnom komentaru nekog američkog zvaničnika.

I drugim rumunskim piscima u SAD-u i inostranstvu počele su da stižu pretnje smrću. Ekstremno desni list Romania Mare (Velika Rumunija), koji izdaju bivše Čaušeskuove pristalice, napao je profesora političkih nauka Vladimira Tismaneua: „Čuvaj se, pacove, istrebljivači su za tobom“. U Vašingtonu je disident Dorin Tudoran svakodnevno dobijao preteće poruke u kojima se pominjao Kulijanu. Primao sam pozive: „Poslaćemo te za tvojim prijateljem Kulijanuom. Imamo metak s tvojim imenom na njemu“, poručivali su neznanci. FBI je, najzad, uspeo da pohapsi Rumune koji su pretili i uznemiravali Tudorana, ali ni on ni Biro nisu otkrili imena tih ljudi.

U Atini, rumunskom piscu i bliskom prijatelju profesora Kulijanua prećeno je dvaput tokom nedelje jer se pojavio njegov članak o ubistvu. U Njujorku, jedan novinar je primio slične preteće poruke. U Čikagu, rumunski radio-spiker, koji se zalagao za kraljevu posetu Rumuniji, primio je nekoliko pretećih telefonskih poziva i pismo u kome se pominjao Kulijanu.

Neke od tih pretnji su, možda, problematične i vode do starih izbeglica koji nose uspomene iz prošlosti. Ali ima tu i nečeg čudnog i, svakako, značajnog u vezi sa načinom na koji su mnoge od pomenutih poruka sastavljene: one pozajmljuju arhaični jezik mističnog nacionalizma Gvozdene garde. U Atini su ta pisma bila obeležena arhaičnim akcentima. Većina posmatrača tvrdi da je to bila stara taktika prerušavanja praktikovana u Sekuritate. U svojoj knjizi Crveni horizonti, Jon Pacepa ukazuje na međunarodne tihe kampanje u kojima je Sekuritate koristila nacionalističku retoriku kako bi zastrašila disidente, ponekad čak izmišljajući i nove desničarske grupe.

Februara 1992, jedan članak iz Romania Mare koristio se sličnim jezikom da pohvali Kulijanuovo ubistvo. U tom članku, ispunjenom vulgarnim referencama na mesto u kome je on ubijen, ističe se kako je Kulijanu ubijen na pravom mestu, „u smrtonosnom toaletu koji je za njega pripremila sudbina“.

Mesto zločina je svojevrstan tekst, a jednog mirnog majskog popodneva profesor Entoni Ju (Anthony Yu) analizirao je mesto u kupatilu gde je ubijen njegov prijatelj, nedaleko od kancelarije ispunjene knjigama. „To ima ritualni značaj“, kaže profesor Ju. „Tu se ispoljava simboličko i fizičko poniženje, mrlja, nečistoća, najprofanije mesto na kome se može okončati život. U stvari, zapitao sam se nije li ovde reč o kultnom ubistvu.“

Policija nije isključila mogućnost da je to bilo kultno ubistvo – ili čin nekog nezadovoljnog kolege, studenta ili ljubavnika. „On nije imao nikakvih neprijatelja“, tvrdio je Netenijel Dojč (Nathaniel Deutsch), Kulijanuov asistent, uz saglasnost ostalih.

Povremeno je, međutim, Kulijanuovo istraživanje u domenu okultnog donosilo nevolje. U Francuskoj, na jednom predavanju o renesansnoj magiji, tri žene su se predstavile kao veštice i negodovale protiv njegovog uplitanja u njihov svet. Kulijanu, drugi predavač i nekoliko ljudi iz publike ozbiljno su se razboleli. Tema predavanja glasila je: „Poduhvat koji ću izbegavati u budućnosti“, zapisao je on jetko u svojoj knjizi Eros i magija u renesansi.

Mnogi Rumuni bili su skeptični da je to bilo političko ubistvo. Zašto bi nekoj nekontrolisanoj grupi u Sekuritate smetao profesor u Čikagu koji nije bio nikakav „igrač“? To pitanje je kulturna enigma. Odgovor na njega leži, možda, manje u racionalnom nego u mitskom ili kultnom fanatizmu koji je Kulijanu proučavao i kritikovao.

Prvo, zanemarimo ideju da su profesorovi spisi mogli da izazovu toliko gneva da ga neko ubije. Mnogi porede Kulijanuovu smrt s ubistvom Nikolae Jorge (Nicholae Iorga) iz 1940. godine. On je bio slavni rumunski istoričar koji se suprotstavio Gvozdenoj gardi i za koga se veruje da su ga oni i ubili nadomak Bukurešta. „Znam ljude koji su ubili Jorgu“, kaže dr Aleksandar Ronet (Alexander Ronnett), stariji stomatolog i lekar opšte prakse, samozvani portparol Gvozdene garde u Čikagu. „Jedina stvar u kojoj su pogrešili jeste to što su bili suviše blagi“, veli on. „Trebalo je da ga, javno, živog oderu.“

Za rumunske nove desničare, Kulijanu je bio posebna vrsta izdajnika – pisac čiji su napadi bili direktniji i ličniji nego oni upućeni od Tismaneua, Kodreskua ili Manee, koji su svi bili Jevreji i, prema neofašističkom shvajanju, isključeni iz kruga rumunskih patriota. On je bio Elijadeov intelektualni naslednik, jedan od najslavnijih rumunskih naučnika u inostranstvu. Ali dok je stara Gvozdena garda ponosno nazivala Elijadea „jednim od naših“, novi rumunski desničari prezirali su Kulijanua. Članak u Romania Mare, koji je potpisao Leonard Gavriliu, rumunski prevodilac Frojda, na svojevrstan, zastrašujući način komentariše mesto ubistva: tu se ukazuje na „fermentiranu viziju Kulijanuovog fekalnog mozga“, nazivajući ga „izmetom preko koga nije povučeno dovoljno vode“. Veli se i to da Kulijanu, „izbeglica u gangsterskoj metropoli Čikagu“, nije imao prava da kritikuje rumunski antisemitizam ili zahteva izmirenje s nedavnom prošlošću zemlje.

Sekuritate se, takođe, posebno sveti onima koji kritički pišu o Rumuniji. Godine 1991, Dimitru Mazilu, bivši visoki funkcioner vladajućeg Fronta nacionalnog spasa, koji je upravo završio rukopis u kome je kritikovao novi režim, pretučen je i isečen u svom stanu u Ženevi. Dva maskirana čoveka, koja su ga napala oštrim sečivima, govorila su rumunski i otišla s Maziluovim rukopisom. Drugi pisci i izdavači bili su pretučeni ili ubijeni u Francuskoj, Nemačkoji Kanadi. Prema mišljenju Jona Pacepia, Sekuritate iz vremena Čaušeskua koristila je radijaciju da bi privedene pisce krišom otrovala.

Ipak, i oni koji veruju da je Kulijanuovo ubistvo politički motivisano, ne mogu da objasne zašto je baš on bio na udaru. Jedno objašnjenje moglo bi se odnositi na strast kojom je Kulijanu napadao novu rumunsku vladu. Kulijanuov intervju za 22, koji se pojavio u aprilu 1991, mesec dana pre njegove smrt i, bio je jedna od prvih kritika vladajućeg Fronta nacionalnog spasa i decembarske revolucije koji je objavljen u samoj Rumuniji. U njemu je Kulijanu „udružio pesničke emocije s erudicijom političkog analitičara“, tvrdi Vladimir Tismaneanu. Okrivio je ne samo Sekuritate nego i Gvozdenu gardu, kultni nacionalizam, Pravoslavnu crkvu i rumunsku kulturu. Pozivao je na istragu rumunskog genocida nad stotinama hiljada Jevreja. Bilo šta od toga moglo je podstaći na osvetu u zemlji koja se nikad nije suočila sa svojom prošlošću. „Njegova kritika bila je kompleksna, višeslojna, suptilna. Morate sve to povezati“, kaže Mirča Sabau. „Tek tada ona postaje bespoštedna“.

Intervju u 22 mogao je tadašnji režim u Rumuniji „dobro uzdrmati“, kaže Jon Pacepa. „Oni bi rekli: ’Ovaj čovek donosi nevolju. I biće sve gori i gori. Otarasimo ga se’. To čak nije morala biti ni odluka vlade“.

Činjenica da Kulijanu nije bio poznat van akademskog sveta mogla ga je učiniti još ranjivijim. „Oni proganjaju manje poznate ljude da bi zbunili policiju i zastrašili ostale“, navodi Sabau.

Kada je reč o balkanskim spletkama, čikaška policija ima uobičajenu proceduru. „FBI se bavi međunarodnom dimenzijom“, ističe šef čikaške policije Fredrik Miler (Fredrick Miller), koji je nedavno naišao na novi trag u Kulijanuovom slučaju.

Zagonetno ubistvo zaokuplja sve one koji su poznavali Joana Kulijanua. „Izgubiti njega ravno je spaljivanju Aleksandrijske biblioteke. Ima toliko toga što je on znao, biće potrebne godine da se iscedi ono za šta su njemu bile potrebne sekunde“, tvrdi Greg Spiner. „Ne mogu da prestanem da mislim na njega“, kaže Netenijel Dojč. Osim besmislenog gubitka, veza između onog čime se bavio i samog ubistva je najuznemirujući element samog zločina. Joan Kulijanu je verovao u postojanje mnoštva svetova – možda zato što je i sam živeo u mnogim svetovima. Podučavao je studente da prevaziđu nevericu u to da mogu da postanu dobri detektivi okultnog područja. Verovao je da žitelji istočne Evrope moraju da učine isto kako bi razotkrili okultne političke preokrete u duboko zavađenoj oblasti. Verovao je u moć prošlosti i moć njenog ponovnog konstruisanja, pošto je tu moć video na delu u svojoj zemlji. „Njegova naučna interesovanja bila su ogledalo one organizacije koja je naumila da ga ubije“, tvrdi njegov prijatelj Vladimir Tismaneanu.

Kulijanuova poslednja kratka priča, „Jezik stvaranja“, pojavila se u časopisu Andreja Kodreskua Exquisite Corps istog meseca kada je ubijen. U njoj se govori o istoričaru „starom četrdeset godina, koji živi u dobro obezbeđenoj zgradi na jezeru“. U to vreme predaje na „ozbiljnom i prestižnom univerzitetu u centralnom delu SAD“. Jednoga dana dobio je tajanstvenu muzičku kutiju sa šifrovanim jezikom kojim govori sam Bog: Jezik stvaranja. Tri bivša vlasnika kutije ubijena su u prošlim stolećima.

Sadašnji vlasnik kutije razmišljao je da upotrebi kutiju protiv „omraženog političkog režima“, ali se plašio da će proći kao i njegovi prethodnici. Koliko god je pokušavao da otkrije njegovu tajanstvenu šifru, to mu nije uspevalo. Posle mnogo oklevanja, on ostavlja muzičku kutiju na dvorišnoj rasprodaji i beži u slobodu od onog što je postalo intelektualni zatvor nametnut njenom tajnom.

Nakon dvadeset godina izbeglištva, sa svim dostignućima iza sebe, i toliko toga pred sobom, možemo se zapitati zašto Joan Kulijanu nije svoju prošlost ostavio u dvorištu. Da li je shvatao pravi smisao opasnosti u kojoj se našao? Ponekad se čini da jeste. Ukoliko se dovoljno usredsredimo na priču o njegovom ubistvu, možemo samo videti profesora koji se nesvesno rve sa svojom fikcijom i naučnim delom, dok se stvarne sile udružuju da ga ubiju.

Izvor: Ted Anton, „The Killing of Professor Culianu“, Lingua France, vol. 2, no. 6, 1992. = Treći program Radio Beograda, 139–140 (2008), 298–309.
Prevod: Milan Vukomanović