Аутографи

Тражење излаза: идеја или стварност саборности

Одлука о прекиду општења између Руске Православне Цркве Московске Патријаршије и Цариградске Патријаршије није изненадила никог послије саопштења Цариграда у коме је, изван свих очекивања, чак и прије давања фамозног томоса о аутокефалији, „вратио у чин“ („васпоставио у чину“) од стране Руске Православне Цркве анатемисаног „патријарха кијевског и цијеле Руси-Украјине“ Филарета Денисенка и поглавара УАПЦ Макарија Малетича. Тако су се, нажалост, показале сасвим оправданим зебње да читав ток догађаја неће донијети ни рјешавање украјинске црквене ситуације али ће свакако изазвати трајну и дубоку кризу православља.

Наравно, само мјесто одржавања Синода индикативно је: Минск представља, поред Кијева и Москве, престоницу једне од три земље које састављају „Руски свијет“, оквир који се често посматра као неки нови облик „великоруске идеологије“ мада би се са пуним правом могао дефинисати као шири културолошко-идентитетски оквир којим РПЦ у пост-совјетском простору настоји да рехабилитује, макар помало романтичарски, оно заједничко и обједињујуће међу Источним Словенима, суочена са процесима удаљавања и дезинтеграције који су у Украјини отишли довољно далеко да данас имамо рат у Донбасу и подијељено друштво. Очигледно да РПЦ МП настоји да сличан сценарио унапријед заобиђе у Бјелорусији. То сазнање је здраво. Ни једна помјесна Црква не смије да се централизује и постане израз само престоничке црквене бирократије. Јер од провинцијалне уврјеђености до украјинског или црногорског национализма и црквеног сепаратизма пут је краћи него што мислимо.

Саопштење Синода РПЦ МП поред информације о стању ствари (прекид сваког евхаристијског и светотајинског општења епископата, свештенства и вјерног народа са Цариградом) даје и извјесно образложење којим назначава елементе цариградског саопштења (и скоријег понашања) које су РПЦ МП испровоцирали на прекид општења.

Најприје је дата не одвећ дуга напомена о нечему што је Фанар заиста прећутао, а то је чињеница да је на одлуке о искључењу Филарета Денисенка (из 1992) и она о анатеми (из 1997) Цариградска Патријаршија званично одговорила примивиши их и потврдивши вољу да учествује у њиховој примјени. Заиста, у цариградском саопштењу је ствар сасвим замагљена позивом на право да се одговара на апелације из аутокефалних Цркава и навођењем да су се Денисенко и Малетич у расколу нашли „не из догматских разлога“. Да ствар по Цариград буде непријатнија, исти Патријарх Вартоломеј који је 2018. „вратио чин“ Денисенку прихватао је и 1992. и 1997. г. одлуке о рашчињењу и анатемисању Денисенка. Шта се то у личности Филарета-Михаила Денисенка промијенило на боље у посљедњих двадесет година? Да ли је он напредовао у догматици Православне Цркве те се тим напредним знањем избавио из раскола у коме је, чак и према самом Цариграду, био до прије неколико дана?

Даље се руско Саопштење базира на црквено-правном тумачењу претензија које је цариградско Саопштење јасно изнијело: оних на могућност прихватања апелација из било које од помјесних Цркава. Позивање на Св. Никодима Светогорца и „Пидалион“ намјерна је напомена Цариграду и хеленофоним Црквама да се данашње цариградско тумачење 9. канона Халкидонског сабора не слаже са тумачењем светитеља чији је ауторитет међу јерархијом и вјерним народом и данас изузетан. Очигледно је да РПЦ поменуте претензије не види као црквено-дипломатске „инциденте“ него као елементе „лажног учења“ (= јереси). Што нас доводи на праг једне опасне фазе у којој ће црквено-политички спор постајати идеолошки, а затим „богословски“. Историја показује да комбинација међусобног насиља (које можемо очекивати у Украјини) и уобличавања богословских разлика може да доведе зацјељиви раскол у незацјељиви растанак Хришћана.

РПЦ МП затим укратко коментарише незаснованост цариградског тумачења према коме је Синодско писмо из 1686. давало „по икономији и околностима оног времена“ право Московској Патријаршији да хиротонише кијевске митрополите. Нарочито реторски убједљиво јесте питање које поставља Синод Московске Патријаршије да ли је могуће повући пуноважност ма ког документа који одређује канонску територију неке помјесне Цркве – без обзира на његову старост, ауторитет или општецрквену прихваћеност? Очигледно је да се овим сугерише предстојатељима других помјесних Цркава да акт о поништењу Синодског писма из 1686. може бити само увертира у поништавање других докумената које је Цариград издавао у прошлости (рецимо, томоса о аутокефалији. Да таква тенденција постоји, знали смо и раније, а у извјесном облику потврдио ју је и Х. Јанарас у „Хибрису аутокефализма“).

Само Саопштење има унеколико суздржанији тон него што би се у кризној ситуацији могло очекивати. Друге помјесне Цркве нису позване да и саме прекину општење са Цариградом него да дају „адекватну оцјену горепоменутих антиканонских дејстава Цариградске Патријаршије као и на заједничку потрагу за излазима из тешке кризе која раздире тијело Једне, Свете Саборне и Апостолске Цркве“.

Шта се заиста може очекивати у будућности? Најприје, у наредних неколико дана медијске изјаве, понеко саопштење и можда још понеко писмо помјесних Цркава у којима ће се заузимати ставови. Вјероватно да ће нешто експлицитније и бучније бити оне Цркве које буду хтјеле да искажу подршку РПЦ МП и УПЦ. Није баш сасвим јасно да ли ће до неког прекида евхаристијских односа заиста доћи. Људи у Цркви воле да убјеђују себе да је и иначе најбоље не имати став о било чему те да је ишчекивање да неко други ријеши питање одлика бескрајне мудрости и сталожености. Можемо очекивати да ће таква „мудрост“ бар неко вријеме уљуљкивати епископат широм православља. Ствар ће постати куд-и-камо озбиљнија када дође до правих практичних посљедица примјене цариградског саопштења и руског контра-саопштења у пракси. И даље се питам да ли је иједном српском епископу и свештенику замисливо саслуживање са дојучерашњим саслужитељима Мираша Дедејића? Вјероватно да није. Да ли је, пак, могуће саслуживање са онима (рецимо, грчким епископима у Европи или Америци) који саслужују са саслужитељима Мираша Дедејића? Нисам више тако сигуран. Године игрица моћи, које су нас довеле довдје гдје јесмо сад, учиниле су незамисливо замисливим. Оно што је очигледно из изјава пормотера курса Цариградске Патријаршије (Г. Декопулос, К. Говорун) јесте да Цариград управо рачуна са том свеопштом млитавошћу реакције осталих помјесних цркава. Он рачуна на ону исценирану буку са којом се на Леванту увијек утврђује цијена емоција, роба и људи. Послије те буке на базарима и улицама Леванта, увијек се ствар ријеши у посљедњих неколико одлучних реченица. Дакле, некако се рачуна да ће се све и даље дешавати у оној игри глувих телефона на коју су сви навикли, а која је могућа када имате људске слабости (као што је воља за моћ) а немате конкретан начин остваривања оних начела која Цркву чине Црквом. Као што је, рецимо, начело саборности.

До данас је код нас (Д. Мачковић) и у другим помјесним Црквама (РПЦ МП, Православна Црква у Америци) предлагано да се тренутна криза рјешни свеправославним сабрањем. То би у овом тренутку било неопходно али не само као изнуђено рјешење за једну кризну ситуацију него кроз увођење установе трајног периодичног сабора поглавара свих помјесних Цркава. Заправо, постоји сасвим необјашњиви вакуум у православној еклисиологији која рачуна са начелом саборности на нивоу помјесних Цркава, али не и на свеправославном нивоу на коме је све до сад, изгледа, свима одговарао status quo према коме помјесне Цркве се не сабирају на сабрање него као конфедералне јединице дијеле апстрактно светотајинско и канонско заједништво углавном сценско-туристичког нивоа (епископат, свештенство и вјерници канонских Цркава могу да служе заједно). Али, ако је, рецимо, живот СПЦ незамислив без Светог Архијерејског Сабора који се сваке године сабира у мају (а јесте), како смо дошли до тога да је живот Цркве замислив без сабирања бар предстојатеља, ако не и бројнијег епископата или представника цијелог Тијела Христовог у периоду од, рецимо, бар 10 година?

Теоријска саборност, поробљеност геополитиком, инерција према којој смо лијени да размислимо о ономе подразумијеваном довеле су нас до данашње кризе. Излаз из ње неће сигурно понудити досадашње институције. Оне су, очигледно, у стању да се бомбардују интерпретацијама овлаштења и канона. То што цјелина Тијела Христовог страда – за зараћене стране није битно. Битно је да установимо да ли Његова Божанска Свесветост додјељује сам аутокефалије или је нуклеарни арсенал Русије – аргумент у црквеном животу. Можда је позив на заједничко тражење излаза које је упутила РПЦ први знак продирања самосвијести – коју би и Цариград требало да има – да се довде дошло игнорисањем, али се одавде мора заједно.

error: Content is protected !!