Преводи и преписи

Терет славе

Клајв Стејплс Луис (1898–1963)

Kaда бисте данас питали двадесет добрих људи коју врлину сматрају најузвишенијом, деветнаест би одговорило – несебичност. А да сте питали било кога од великих, древних хришћана, сваки би вам одговорио – љубав. Увиђате ли шта се догодило? Негативан термин замењен је позитивним, и ово је више него филолошки значајно. Негативан појам несебичности не сугерише првенствено обезбеђивање добрих ствари другима, него наше одрицање од истих, као да је наше уздржање, а не њихова радост оно што је битно. Не сматрам да је то хришћанска врлина љубави. Нови Завет много тога говори о самоодрицању, али не о самоодрицању које је само себи циљ. Речено нам је да се одрекнемо себе и узмемо крст свој како бисмо ишли за Христом, и скоро сваки опис онога што нас чека уколико то учинимо у нама буди жудњу. Уколико у савременим умовима вреба мисао да је прижељкивање доброг за нас саме и искрена жудња за ужитком нешто лоше, наглашавам да се ова идеја ушуњала од Канта и стоика и да није део хришћанске вере. Заиста, ако узмемо у обзир смела обећања награда и запањујућу природу награда обећаних у јеванђељима, чини се да Господ наше жеље не сматра прејаким, него преслабим. Ми смо недовољно срчана бића која се, док им је понуђена бескрајна радост, залуђују пићем, сексом и амбицијама, као наивна деца која не желе да одустану од прављења пита од блата по сиротињским четвртима, јер не разумеју шта понуда одласка на море представља. Исувише мале ствари нас задовољавају.

Не треба да се обазиремо на невернике који кажу да обећање награде хришћанство чини плаћеничким послом. Постоје различите врсте награда. Постоје награде које нису природно повезане са начинима да се задобију, па су стране жељама које би требало да их пропрате. Новац није природна награда за љубав, зато човека који се ожени због новца називамо плаћеником. Али брак јесте пригодна награда за оног ко искрено воли, и прижељкивање те награде не чини га плаћеником. Војсковођа који се добро бори како би постао племић јесте плаћеник, али војсковођа који се бори за победу није, јер је победа пригодна награда за борбу, баш као што је брак за љубав. Пригодне награде нису тек тако прикачене за дела за која се додељују, него су само испуњење дела. Постоји и трећи случај, који је мало компликованији. Уживање у грчкој поезији дефинитивно је пригодна, а не плаћеничка, награда за учење грчког; али само они који су достигли стадијум уживања у поезији могу из личног искуства да то потврде. Ђак који је почео да усваја граматику грчког не може да ишчекује зрело уживање у Софоклеу као што љубавник ишчекује брак или војсковођа победу. Прво мора да улаже труд због оцена, како би избегао казну, удовољио родитељима, или у најбољем случају, јер се нада будућем добру, које тренутно није способан да појми или прижељкује. Његов положај, стога, помало подсећа на плаћенички; награда коју ће примити биће природна и пригодна, али он ће то увидети тек кад је добије. Наравно, добија је постепено; уживање потискује тескобу посла, и нико не може да издвоји дан или час у којем једно престаје, а друго почиње. Али тек приближавајући се награди он постаје способан да је жели саму по себи; а и сама снага жеље је прелиминарна награда.

Хришћанин је, у односу на рај, готово у истој позицији као ђак. Они који су задобили вечни живот кроз виђење Бога несумњиво знају да то није пуко подмићивање, него врхунац њиховог овоземаљског учеништва; али ми који га нисмо задобили не можемо ово знати, нити чак назрети ову спознају, него можемо да наставимо са послушањем и проналажењем првих плодова послушања у јачању снаге жеље за коначном наградом. Сразмерно расту жеље, нестаје наш страх да је то плаћеничка жудња да би коначно био сведен на апсурд. Али ово се неће, бар већини нас, догодити за дан; поезија замењује граматику, сушта истина замењује закон, жудња преображава послушање, лагано као што плима подиже насукан брод.

Али постоји једна битна сличност између ђака и нас. Ако је маштовит дечак, он ће врло вероватно уживати у енглеским песницима и романсерима прикладним за његов узраст, пре него што почне да сумња да би грчка граматика могла да му омогући више сличног уживања. Можда ће чак и запоставити свој грчки како би у тајности читао Шелија и Свинборна. Другим речима, жудња коју ће грчки утажити већ постоји у њему и повезана је са предметима који се чине неповезаним са Ксенофоном и глаголима. Тако, ако смо створени за рај, жудња за нашим истинским местом већ ће бити у нама, али још увек неће бити повезана са правим предметом, и чак ће изгледати као супарник тог предмета. И сматрам да управо на ово наилазимо. Без сумње моја аналогија са ђаком у једном тренутку постаје неодржива. Енглеска поезија коју чита уместо да вежба грчки може бити једнако добра као грчка поезија којој га вежбање води, тако да задржавање на Милтону уместо хитања ка Есхилу не значи да је његова жудња приглила лажни објекат. Али наш случај је потпуно другачији. Ако смо заиста предодређени за ванвременско и бесконачно добро, онда је свако друго добро на ком се наша чежња заустави донекле варљиво, и у најбољем случају тек је у симболичном односу са истинитим испуњењем.

Док говорим о овој чежњи за сопственом далеком земљом, коју чак и у овом тренутку осећамо, помало се стидим. На граници пристојности сам. Роварим по неутешној тајни сваког од нас – тајни која је толико болна да јој се светимо називајући је носталгијом и романтизмом и адолесценцијом; тајни која нас таквом милином пробада да када, у интимним разговорима, њен помен постане неминован, постанемо сметени и сами себи смешни; тајни коју не можемо ни да прећутимо ни да изговоримо, а прижељкујемо оба. Не можемо да је oткријемо јер је то чежња за нечим што никада нисмо искусили. Не можемо да је сакријемо јер је наговештена нашим искуством, и одајемо сами себе као љубавници при помену нечијег имена. Најчешће прибегавамо томе да је зовемо лепотом, и понашамо се као да ће то решити ствар. Вордсворт је прибегао њеном поистовећивању са одређеним тренуцима из сопствене прошлости. Али све је ово варка. Да се Вордсворт вратио у те тренутке прошлости, не би пронашао сам предмет жудње, него само подсетник на њега; испоставило би се да је и оно чега се сећао пуко сећање. Књиге или музика у којима верујемо да лепота пребива изневериће нас ако се у њих уздамо; није била у њима, него се кроз њих пројавила – а то што се пројавило била је жудња. Ове ствари – лепота, сећање на сопствену прошлост – добре су представе онога за чим заиста жудимо; али, ако их помешамо са самом ствари, претварају се у неме идоле који сламају срца својих поклоника. Јер оне нису сама ствар; оне су тек мирис цвета који још нисмо пронашли, одјек мелодије који још нисмо чули, вести из земље коју још нисмо посетили. Мислите ли да покушавам да вас опчиним? Можда и покушавам. Али сетите се бајки. Чинима се чаролија може разбити, као што се може и створити. А вама и мени су потребне најјаче могуће чини да разбију злу чаролију световности која се над нама надвија већ скоро стотину година. Скоро све наше образовање усмерено је на утишавање овог стидљивог, истрајног, унутрашњег гласа. Скоро све модерне философије осмишљене су тако да нас убеде да је човеково добро овде на земљи. Ипак, невероватно је што философије попут философије прогреса и стваралачке еволуције и саме нерадо сведоче истину да је наш крајњи циљ негде другде. Када желе да вас убеде да је земља ваш дом, обратите пажњу како то чине. Прво покушавају да вас убеде да земља може постати рај, умиријући тако ваш осећај изгнанства на земљи каква заиста јесте. Затим вам говоре да је тај мили догађај још увек далеко у будућности, умирујући вашу свест о томе да дом није овде. На крају, да се ваша чежња за ванвременским не би пробудила и упропастила целу ствар, користе сву могућу реторику да вас удаље од спознаје да, све и кад би човек могао да осети ову обећану срећу на земљи, свакој генерацији, чак и последњој од свих генерација, смрт би је одузела, и цела прича не била би ништа, чак ни прича, до краја времена. Отуда и бесмислица господина Шоа у завршној беседи Лилит, и Бергсоново запажање да élan vital превазилази све препреке, па и саму смрт – што је као кад бисмо могли да поверујемо да би било који социолошки или биолошки развој на планети могао да одложи сенилност сунца или обрне други закон термодинамике.

Штa год да учине, свесни смо жудње коју ниједна природна срећа неће задовољити. Да ли уопште постоји разлог да претпоставимо да реалност нуди задовољење? „Нити осећај глади нужно значи да имамо хлеба.“ Сматрам да је врло важно истаћи да ово превиђа суштину. Човекова физичка глад не значи нужно да ће добити хлеба; могао би умрети од глади на сплаву насред Атлантика. Али човекова глад нужно значи да он припада раси која окрепљује тело храном и живи на свету на ком јестиве супстанце постоје. Исто тако, иако не верујем (мада бих волео) да моја жудња за рајем значи да ћу у њему уживати, сматрам да је прилично јасан показатељ да такво нешто постоји и да неки људи хоће. Човек може да воли жену и не освоји је; али би било чудно да се феномен назван „заљубљивање“ одиграва у бесполном свету.

Ето, дакле, жудње како и даље лута несигурна шта је њен предмет, и даље прилично неспособна да гледа за предметом у правцу у ком се он заиста налази. Наше свете књиге пружају нам неке описе предмета. Наравно, то су симболички описи. Рај је, по дефиницији, неспознајан за нас, али сви разумљиви описи морају бити засновани на нама спознајном. Библијски приказ раја симболичан је колико и слика коју наша жудња, беспомоћна, ствара за себе. Рај није ништа више ризница драгуља него што је исконска лепота природе, или фини музички комад. Разлика почива на ауторитету библијског приказа. Добили смо га од писаца који су били ближи Богу од нас, и вековима одолева изазовима хришћанског искуства. Природна драж овог приказа мени је, на први поглед, прилично слаба. Више раслабљује моју жудњу него што је јача. Али то се да очекивати. Ако хришћанство не може да ми каже више о далекој земљи него што сам по свом темпераменту нагађао, онда хришћанство није ништа узвишеније од мене. Ако има нешто више да ми понуди, очекујем да ће бити мање непосредно примамљиво него ­„оно моје“. Софокле је прво досадан и хладан дечаку који је тек достигао Шелија. Ако је наша религија нешто објективно, никада не смемо скретати поглед од оних њених елемената који изгледају збуњујуће и одбојно; јер управо оно збуњујуће и одбојно крије оно што не знамо, а треба да знамо. Библијска обећања могу се угрубо свести на пет главних ставки. Обећано је: (1) да ћемо бити са Христом; (2) да ћемо бити као Он; (3) пребогатом сликовитошћу, да ћемо стећи „славу“; (4) да ћемо, на неки начин, славити, забављати се, и јести; (5) да ћемо бити некакви званичници у универзуму – управљати градовима, судити анђелима, бити стубови храма Божијег. Моје прво питање о овим обећањима гласи: „Чему сва осим првог?“ Може ли се ишта додати замисли бивања са Христом? Јер истина је, како древни писац каже, да онај ко има Бога и све остало нема више од онога ко има само Бога. Сматрам да се одговор поново ослања на природу симбола. Иако нам на први поглед може промаћи, чињеница је да представа бивања са Христом коју већина нас ствара није ништа мање симболична од осталих обећања; прокријумчариће идеје просторне близине и пријатних разговора како их данас схватамо, и концентрисаће се на Христову људску, занемарујући Његову божанску природу. Увиђамо да је за хришћане који се држе само првог обећања оно препуно овоземаљских представа – штавише, свадбених и еротских представа. Ни на тренутак не осуђујем такве представе. Свим срцем бих желео да могу дубље да зађем у то него што сада чиним, и молим се да успем. Али суштина је да је ово само симбол, у неким погледима сличан реалности, а у неким различит од ње, те су му потребне преправке кроз различите симболе других обећања. Варијације обећања не значе да ће ишта сем Бога бити наш крајњи благослов, али пошто је Бог више од Личности, пружено нам је више променљивих слика које се допуњују и смењују, да не бисмо радост Његовог присуства посматрали искључиво кроз сопствено сиромашно искуство личне љубави, у свој својој ускогрудности и напрезању и монотонији.

Сада ћу се осврнути на идеју славе. Не може се побећи од чињенице да је ова идеја веома изражена у Новом Завету и раним хришћанским списима. Спасење се стално повезује са палмама, крунама, белим хаљинама, престолима, и сјајем попут сунца и звезда. Ништа од овога ме непосредно не привлачи, и претпостављам да сам у том погледу типичан модерниста. Слава у мени буди две идеје, од којих је једна опака, а друга смешна. Слава за мене значи или бити познат, или светлети. У првом случају, бити познат значи бити знан боље од осталих људи, па жеља за славом изгледа као компетитивна страст прикладнија за пакао него за рај. Што се другог случаја тиче, ко још жели да постане некаква жива сијалица?

Када сам почео да се бавим овим питањем био сам шокиран што разни хришћани попут Милтона, Џонсона и Томе Аквинског заиста сматрају да небеска слава значи бити познат и на добром гласу. Али не бити познат међу овоземаљским створењима – него бити познат пред Богом, прихваћен и (може се рећи) „цењен“ од Бога. А онда, када сам ово поново промислио, схватио сам да ово схватање јесте библијско; ништа не може да избрише из параболе божанско признање: „Врло добро, добри и верни слуго.“ Тиме је већина онога што сам цео живот мислио срушено попут куле од карата.

Наједном сам се сетио да ће у рај ући само они који буду као деца; а ништа није израженије у детету – не у уображеном, већ у добром детету – од великог и отвореног уживања у похвалама. И не само у деци, него и у псима и коњима. Чини се да ме је оно што сам, свих ових година, погрешно сматрао понизношћу спречавало да увидим шта је заиста најпонизније, детиње и најприродније задовољство – да, оно посебно задовољство инфериорног: задовољство звери пред човеком, детета пред оцем, ученика пред учитељем, створења пред Творцем. Не могу да заборавим ужасне начине на које ова невина жеља постаје предмет пародије наших људских амбиција, и колико се брзо, из мог искуства, исправно уживање у похвалама оних којима ми је била дужност да удовољим претвара у смртоносни отров самољубља. Али мислим да могу да се сетим тренутка – веома, веома кратког тренутка – пре него што се ово догодило, у ком је задовољство због удовољавања онима које сам искрено волео и којих сам се оправдано плашио било неукаљано. И ово је довољно да нас наведе на размишљање о томе шта би се могло догодити када окајана душа, далеко од сваке наде, па и вере, спозна да је коначно удовољила Ономе коме је створена да удовољи. Сујети тада неће бити места. Биће ослобођена бедне илузије да је то њено дело. Неукаљана оним што зовемо самооправдање, радоваће се ономе у шта ју је Бог претворио, а тренутак који лечи њен стари комплекс ниже вредности, потопиће њен понос дубље од Просперових књига. Савршена понизост лишена је скромности. Ако је Бог задовљан делом, и дело може бити задовољно собом, „није њено да размењује комплименте са својим Сувереном“. Могу да замислим како неко говори да му се не допада моје виђење раја као места где смо потапшани по рамену. Иза тог несвиђања чучи гордо неразумевање. На крају, Лице које је срећа или страва универзума мора се окренути сваком од нас са једним или другим изразом, дарујући славу неисказиву или наносећи срамоту која никада не може бити излечена или скривена. Пре неки дан прочитао сам у часопису да je суштински битно како посматрамо Бога. Тако ми самога Бога, није! Како Бог посматра нас није важније, него бескрајно важније. Заправо, како ми посматрамо Бога нема никакву важност мимо повезаности са тим како Он види нас. Писано је да ћемо „стати пред“ Њега, појавити се, бити испитивани. Обећање славе је обећање, готово нестварно и оствариво само дејством Христовим, да ће неки од нас, они од нас који стварно одаберу, заиста преживети испитивање, пронаћи одобрење, удовољити Богу. Удовољити Богу… бити део божанске радости… бити вољен од Бога, не само сажаљеван, бити предмет уживања као што уметник ужива у свом делу или отац у сину – делује немогуће, терет или бреме славе који наше мисли једва издржавају. Али тако је.

И пазите сада шта се догађа. Да сам одбацио ауторитативно и библијско виђење славе и тврдоглаво се држао нејасне жудње, која ме је у почетку једина управљала ка рају, не бих увидео никакву повезаност те жудње са хришћанским обећањем. Али сада, испративши оно наизглед збуњујуће и одбојно у светим књигама и осврнувши се на прошлост, увиђам да је, на моје велико изненађење, повезаност сасвим јасна. Слава, каквој ме хришћанство учи да се надам, задовољава моју првобитну жудњу и открива елемент те жудње који је мени био непознат. Преставши на тренутак да размишљам о сопственим жељама почео сам боље да схватам шта је то што заиста желим. Када сам покушао, пре пар минута, да опишем наше духовне жудње, изузео сам једну од њихових најзанимљивијих својстава. Обично је приметимо кад тренутак виђења пролети, кад музика утихне, или кад пејзаж остане без небеске светлости. Китс је добро описао оно што у том тренутку осећамо као „повратак кући свом уобичајеном сопству“. Знате на шта мислим. На неколико минута имали смо илузију да припадамо свету. Сада долазимо до спознаје да то није случај. Пуки смо посматрачи. Лепота се насмејала, али не да нас дочека; њено лице окренуло ка нама; али не како би видело нас. Нисмо прихваћени, добродошли, или изведени на плес. Смемо да одемо кад год пожелимо, смемо да останемо ако можемо: „Нико нас не обележава“. Одговор научника могао би бити да, како је већина ствари које сматрамо лепим нежива, није никакво чудо што нас не примећују. Што је, наравно, истина. Не говорим о физичким предметима, него о оном неописивом што они на моменте пројављују. Траг горчине који се меша са слашћу поруке произилази из тога што то ретко изгледа као порука за нас, а чешће као нешто што смо начули. Под горчином подразумевам бол, не озлојеђеност. Тешко да бисмо смели да се усудимо да тражимо да нас примете. Али чезнемо. Осећај да се у универзуму према нама понашају као према странцима, жудња за признањем, за одговором, за премошћењем јаза који зјапи између нас и реалности, део је наше неутешне тајне. И наравно, са ове тачке гледишта, обећање славе, тако описане, од велике је важности за наше најдубље жудње. Слава подразумева углед пред Богом, прихватање од Бога, одговор, признање, и добродошлицу у срце ствари. Врата на која смо целог живота куцали коначно ће се отворити.

Можда делује банално описати славу као „примећивање“ од Бога. Али скоро да је тако исказано у Новом Завету. Апостол Павле не обећава онима који воле Бога да ће, како би се очекивало, они Њега препознати, него да ће бити од Њега препознати (1. Кор. 8, 3). Чудно је то обећање. Зар не зна Бог све у сваком тренутку? Али има застрашујући одјек у једном другом поглављу Новог Завета. Упозорени смо да би могло да се догоди сваком од нас да коначно станемо пред лице Божије и чујемо само ужасне речи: „Никада вас нисам знао. Идите од мене“. На неки начин, колико год мрачно било интелекту и неиздрживо осећањима, можемо бити лишени присуства Њега свеприсутног и избрисани из знања Њега свезнајућег. Можемо бити остављени сасвим и потпуно напољу – одбачени, протерани, отуђени, коначно и неисказиво игнорисани. Свакога дана ходамо између ове две невероватне могућности као по жилету. Чини се тако да наша целоживотна носталгија, наша жудна за поновним сједињењем са нечим у универзуму од чега се сада осећамо одсеченим, да будемо са унутрашње стране врата која смо увек посматрали споља, није тек неуротична фантазија, него најтачнији показатељ наше тренутне ситуације. И да будемо коначно призвани унутра била би и слава и част изнад сваке наше заслуге, као и исцељење тог старог бола.

То ме доводи до другог смисла славе – сјаја, дивоте, светлости. Ми ћемо сијати као сунце, ми ћемо добити јутарњу звезду. Мислим да почињем да схватам шта то значи. С једне стране, наравно, Бог нам је већ дао јутарњу звезду: можеш отићи и уживати у дару многих лепих јутара ако устанеш довољно рано. Шта више, питате се, хоћемо? Али ми желимо много више – нешто чиме се књиге о естетици слабо баве. Не желимо само да видимо лепоту, иако је, Бог зна, и то довољно дарежљиво. Ми желимо нешто друго што се тешко може речима исказати – да се сјединимо са лепотом коју видимо, да јој се препустимо, да будемо њом окупани, да постанемо део ње. Због тога смо населили ваздух и земљу и воду боговима и богињама и нимфама и вилењацима – како би, кад ми не можемо, ове пројекције могле уживати у тој лепоти, грациозности и моћи чија је слика природа. Зато песници говоре тако дивне неистине. Они говоре као да западни ветар заиста може да се прошири људском душом; а не може. Говоре нам да ће „радост тог тока што тихо ромори“ припасти људском лицу; али неће. Бар не још увек. Ако схватимо библијске слике озбиљно, ако верујемо да ће нам Бог једног дана подарити јутарњу звезду и омогућити нам да се обучемо у сунчев сјај, можемо претпоставити да и древни митови и модерна поезија, неистинити колико и историја, могу бити веома близу истине као пророчанство. Тренутно смо на спољашњој страни света, са погрешне стране врата. Уочавамо свежину и чистоту јутра, али нисмо њима освежени и прочишћени. Не можемо да се помешамо са сјајем који сведочимо. Али листовима Новог Завета шушка се да неће заувек бити тако. Једнога дана, по милости Божијој, ући ћемо унутра. Када људске душе достигну савршенство добровољне послушности попут беживотне послушности неживих творевина, тада ће задобити славу своју, већу славу чија је природа тек груба скица. Не смете помислити да износим некакву паганску уобразиљу да ће нас природа упити. Природа је смртна. Ми ћемо је надживети. Када сва сунца и небуле нестану, свако од вас и даље ће живети. Природа је само слика, симбол. Али је симбол на који нас Јеванђеље позива. Призвани смо да кроз природу, али мимо ње, прођемо у дивоту које је она хировит одраз.

А тамо, с оне стране природе, хранићемо се са дрвета живота. Aко смо поново рођени у Христу, дух у нама живи директно од Бога. Али ум, a поготово тело, добија живот од Њега кроз хиљаду извора – кроз наше претке, кроз храну, кроз основне елементе. Бледи, далеки исходи енергија које је Бог у креативном заносу усадио у материју када је стварао светове оно су штo данас називамо телесним ужицима; чак и тако филтрирани, превише су за нас да се са њима носимо. Како би било пити са врела оног потока чији су и доњи токови тако опојни? Ипак, верујем да нас баш то очекује. Целовит човек ће пити радост са фонтане радости. Како је Св. Августин говорио, занос спасене душе запљуснуће прослављено тело. У светлу наших специјализованих и изопачених апетита, не можемо да појмимо овај torrens voluptatis, и врло озбиљно упозоравам да то не треба ни покушавати. Мора се споменути, како би се одагнале још више обмањујуће мисли – мисли да је оно спасено само дух, или да васкрсло тело живи у отупелој неосетљивости. Тело је створено за Господа, а ове суморне уобразиље су погрешне.

У међувремену крст долази пре круне и сутра је понедељак. Пукотина се расцепила на немилосрдним зидовима света, и позвани смо да пођемо унутра за својим великим капетаном. Ићи за Њим је, наравно, суштина. Ако је већ тако, питање је од какве су практичне користи спекулације у које сам се упустио. На уму имам бар једну такву корист. Убудуће се може догодити да свако од нас превише мисли о својој потенцијалној слави, али је мало вероватно да ће пречесто или предубоко мислити о слави свог ближњег. Терет, тежина или бреме славе мог ближњег треба да падне на моја плећа, треба да буде тако тежак да га само понизност може носити, а да под њим пуцају леђа гордих. Озбиљна је ствар живети у друштву препуном потенцијалних богова и богиња, имати на уму да најбезизражајнија и најнезанимљивија особа за разговор може постати биће које бисте, када бисте га сада видели, били у искушењу да обожавате, или ужас и изопаченост какву виђате само у кошмарима. Свакога дана ми, донекле, помажемо једни другима на једном од ова два пута. У светлу ових огромних могућности, и са страхом и обазривошћу која им приличи, треба да се водимо у међусобним односима, свим пријатељствима, свим љубавима, свим играма, свом политиком. Нема обичних људи. Никада нисте разговарали са смртником. Нације, културе, уметности, цивилизације јесу смртне, и њихови животи су наспрам нашег као живот комарца. Са бесмртнима се шалимо, радимо, венчавамо, вређамо и експлоатишемо – бесмртне ужасе или вечно блаженство. То не значи да непрестано морамо бити озбиљни. Морамо да се играмо. Али наша радост мора бити онаква (а таква је најрадоснија од свих) каква постоји међу људима који су од почетка једни друге схватили озбиљно – без лакомисленост, надмоћи и дрскости. Наше милосрђе мора да буде права и скупоцена љубав, са дубоком осетљивошћу на грех упркос ког волимо грешника – не пука трпељивост и повлађивање које су пародија љубави, као што је лакомисленост пародија радости. Поред тела и крви Христове, ваш ближњи је најсветији предмет појмљив чулима. Ако је он ваш ближњи у Христу, он је готово на исти начин свет, јер и у њему Христос vere latitat – Онај који прославља и Онај прослављени, сама Слава, заиста се у њему крије.

Извор: C. S. Lewis, The Weight of Glory, NY: HarperOne, 2001, 25-46.
Превод: Гордана Ћирић

error: Content is protected !!