Sedeći sa prijateljem, baš pre neki dan, naširoko sam objašnjavao crkvenu situaciju u Ukrajini, ukazujući mu na opasnost da povodom nje dođe do ozbiljnog raskola u Pravoslavnoj Crkvi. Tematika je mom prijatelju, budući da je marksista, bila potpuno strana. Ali je morao da me sasluša, pošto me je već neoprezno upitao šta ima novo i šta čitam u poslednje vreme. Na kraju mog izlaganja samo je kratko uz osmeh prokomentarisao da ga čitava ta situacija podseća na srednji vek. Rekoh: „Nisi u pravu druže P. – Moglo bi da asocira i na raskole među komunističkim partijama u 20. veku.“ Pošto se s mojom primedbom složio, prešli smo na druge teme.
Više je faktora uticalo na stvaranje totalitarizma u 20. veku (kako fašističkog, tako i boljševičkog), a jedan od idejnih činilaca u tom pravcu bila je svakako i Lenjinova teza o „partijnosti filosofije“. Takvo je shvatanje sledbenicima Lenjina pružilo „faktički pravo na neobjektivnost“, zaključuje ruski istoričar S. Levicki. Podređenost filosofije tekućoj politici partije i njenim interesima, dovelo je na kraju do toga da je samo Staljin, kao vrhovni šef boljševičke partije i države, imao pravo na slobodu misli u SSSR-u, te je, samim tim, postao i jedini zvanično ovlašćeni tumač vladajuće filosofije „marksizma-lenjinizma“. Njegovo je stvaralaštvo poznato kao „staljinizam“.
Da i među pravoslavnima ima ovakvih boljševičkih shvatanja, jasno nam je stavio do znanja i teolog Dejan Mačković, sa svojim načelnim stavom da teologija pomesnih Pravoslavnih Crkava mora biti u službi opravdanja interesa i crkvene politike svake lokalne jerarhije i da tu ne može biti nikakvih izuzetaka. Svaka teologija koja bi se držala po strani ili objektivno sagledavala sadašnju žalosnu situaciju u pravoslavlju za njega je nedopustiva. Mačković smatra da u slobodnom teološkom promišljanju nema istine, već da obavezujuću istinu propisuju strukture moći, oličene u zvaničnim crkvenim vlastima. Oduzimajući teologiji pravo da samostalno promišlja, Mačković je svodi na propagandu i manipulaciju.
Koliko bi stradala istina u Mačkovićevoj verziji totalitarističke teologije, vidimo i na primeru kada svoje neistomišljenike istovremeno ocenjuje i kao „fundamentaliste Islamske države“ i kao predstavnike „soroševske teologije“. Proizvoljno uvođenje novih pojmova, kao što je „soroševska teologija“ očigledno ima za cilj da omalovaži oponente, ali i kada bi pokušali da ovom pojmu odredimo značenje verovatno bi se ticao tzv. otvorenog društva (Poper), odnosno zagovaranja neke vrste političkog liberalizma. Proizilazi da su oponenti Mačkovića spoj nespojivih suprotnosti: islamizma i liberalizma. Ovako suprotni pojmovi mogu biti povezani samo kod nekog ko je odustao od osnovnih kriterijuma logike, objektivnosti i istinitosti.
Ako bi se teologija zaista i upustila u ulogu sluškinje crkvene politike, svaka bi se lokalna Crkva neminovno pretvorila u totalitarnu organizaciju. A to bi onda verovatno dovelo i do potpunog raspada pravoslavlja.
Ne verujem da je Mačković baš u Lenjinu našao inspiraciju, niti da bi sebe opisao kao staljinistu – iako načelno prihvata boljševičke principe. Rekao bih da je on do svog totalitarnog stava došao preko svojih realpolitičkih i nacionalističkih pozicija. Mačković je proputovao pravoslavni svet i, kako sam kaže, sve ono što je u tom svetu čuo je shvatio i razumeo (tipičan iskaz jedne ideološki sužene svesti). Velika istina koja mu se ukazala i koju – kao svaki fanatik – nesebično sa nama deli izgleda ovako: pravoslavni svet je u stalnom sukobu i u takvom svetu pobeđuju oni koji se bez ikakve moralne ograde bore za svoje uske crkvene i nacionalne interese. Da bi SPC na tom bojnom polju opstala i pobedila, mora se zavesti vojnička disciplina i ugušiti svaka slobodna misao. Odbrana slobode celine, zahteva gušenje slobode unutar te celine. A ako neko od teologa neće da učestvuje u ideološkom ratu sa drugim pravoslavcima – kao što to hoće svaki dobri nacionalista – vrbovao ga je Soroš.
Mačković ne želi da ide mimo sveta, a danas se Evropa „i politički i intelektualno okreće neokonzervativizmu i ideji nacije“. U ranija vremena, kada se Evropa takođe okretala ideji nacije, Benito Musolini je ovako razmišljao: „Čovek nije slobodan sem u celome i po celini a ovo celo ne može biti nego samo jedna svemoćna država, koja ne dozvoljava nikakvu diskusiju niti bilo kakvu kontrolu.“ Da li Mačković smatra da bi svemoćna SPC mogla biti preteča neke nove svemoćne svesrpske države?
Pozicija Mačkovića, njegovo javno angažovanje u progonu slobode misli u okviru SPC i pozivi jerarhiji da stavi teologiju pod apsolutnu kontrolu crkvene politike, samo je prividno dosledna. Ta pozicija indirektno dovodi u pitanje mogućnost i spremnost srpske crkvene jerarhije da sama – bez Mačkovića i sličnih – proceni i odbrani interese SPC, zastupajući istovremeno i interese pravoslavlja u celini.
U ovom zaista teškom vremenu, kada budućnost Pravoslavne Crkve izgleda vrlo neizvesno, neophodna je upravo slobodna, autonomna i internacionalna pravoslavna teologija. Takva će teologija predstavljati most pomirenja među zavađenim stranama, nasuprot teologiji u službi međucrkvenog sukoba. A doprinos srpskih teologa budućem pomirenju, zašto da ne, može biti upravo teologija „sabornosti i jednoglasja“.
