Budnost se pak praktikuje verom u Hristovo spasiteljsko delo (1Sol 5, 9–10), koja se očitava u realnosti crkvenog života, u građenju novih međuljudskih odnosa u ljubavi i radosti (1Sol 5, 11–22), na koje nas je pozvao Bog istinskog mira (ὁ θεός τῆς εἰρήνης – 1Sol 5, 23).
Navedene reči sažeto predstavljaju apostolsku smernicu za plodotvorno iščekivanje drugog Hristovog dolaska i kraja sveta, koji je tematizovan u nedavno objavljenom tekstu pod nazivom „Kada kažu: mir je i sigurnost… (1Sol 5, 1–3)“. Iz teksta saznajemo da značenjski slojevita novozavetna metafora dolaska dana Gospodnjeg najavljuje „u misaonom svetu hrišćana jedan krajnje pozitivan događaj“, ali kroz poređenje s dolaskom lopova u noći, koje po sebi može imati vrednosno negativna značenja. Autor naglašava da je Hristov dolazak upoređen s lopovom u noći „u onoj tački u kojoj treba naglasiti svu prepredenost, obučenost i sposobnost lopova da iznenadi“, te stoga metafora u celini treba da podstiče na budnost i delanje.
Ipak, izgleda kao da u hrišćanskoj recepciji drugog dolaska ponekad u prvi plan izbija neka druga perspektiva, puna negativnog naboja. Tako npr. u tekstu pod nazivom „O Antihristu i elektronskom ropstvu“ nalazimo da se ovaj željeni i iščekivani događaj više povezuje sa dolaskom antihrista: „Mi već slutimo šta će sve doći. Moramo se dobro čuvati od onog što se sprema. Da bismo sačuvali svoja čela i svoje desne ruke od pečaćenja antihristovim pečatom, ne trebamo da pristajemo ni na dokumenta koja su sa njegovim žigom. U ovoj prvoj fazi, fazi elektronskih dokumenata, čovek još može da se pokaje. […] Međutim, onaj koji bude zapečaćen žigom antihristovim, na čelo ili desnu ruku, on se više ne može pokajati i njegova duša postaje nevesta antihristova, ili, bolje rečeno, bludnica antihristova. To je druga faza i u njoj nema pokajanja za zapečaćene.“ Prema navedenim rečima, susret s budućim dolaskom ne predstavlja pozitivni podsticaj na budnost i delanje, već stimulaciju straha, čuvanja i negiranja. Pitamo se nisu li ponekad i drugi neizvesni događaji i društvene pojave ambivalentnog potencijala, slično drugom Hristovom dolasku, viđeni iz hrišćanske perspektive ne kao podsticaj na građenje međuljudskih odnosa u ljubavi i radosti, već kao razlog za strah, odbacivanje, podizanje teških barijera, iza kojih se pasivno i prividno čuva mir i stabilnost hrišćanskog društva.
Navedeni članak „Srpskih brzih internet novina“, koji dovodi u vezu kraj sveta i elektronsko ropstvo, samo je jedan u nizu svakodnevnih komentara i kritika u kojima se ističe nehumani, destruktivni i nadmoćni aspekt savremenog tehnološkog razvoja. Cilj ovog teksta nije da ocrni ili opravda učinke savremene tehnologije, već da dovede u pitanje uobičajeni pristup ovoj temi, u kom hrišćani zainteresovani za očuvanje društva neretko grade površne podele na postojeće, stabilno društvo i preteće pojave, predstavljajući sebe i društvo kao njihove potencijalne žrtve. Pritom se često pribegava zlovoljnom i pasivnom komentarisanju radi zaštite od opasne pretnje koja spolja nadire, a ređe se postavlja pitanje kako da određenoj pojavi pristupimo delatno u realnosti crkvenog života, odgovarajući adekvatno na ono na šta nas Bog poziva.
Različiti aspekti savremenih tehnologija
Grčka reč τέχνη, koja se krije u korenu današnjeg tehnološkog razvoja, naziv je za veštinu, stvaranje, proizvođenje. Prema grčkoj mitologiji, veština ima božansko poreklo – Prometej ju je ukrao od bogova i ljude obdario njome. I pored ovakvog mitološkog porekla i činjenice da je tehnologija, naročito poslednjih decenija, polje velike kreativnosti, razvoja i doprinosa, danas su u razgovorima o društvenom očuvanju imenovane gotovo uvek mračne strane savremene tehnologije. Na primer, često se navodi činjenica da razvoj modernih tehnologija omogućava nekontrolisani i neželjeni prodor u privatnost pojedinca. Njena loša strana može biti i sticanje zavisnosti od modernih sredstava komunikacije. Svakodnevna viđamo ljude koji se nalaze zajedno u istom prostoru, a svako je svom svojom pažnjom usredsređen na telefon u rukama. Česta je i žalba zabrinutih roditelja da se njihovo dete zabavlja i druži samo preko kompjuterskog ekrana. S razlogom postoji bojazan da bi punoća autentičnog čina neposredne komunikacije, u kojoj su angažovana sva čula i sva pažnja sagovornika, u virtuelnim ćaskanjima mogla biti svedena na površni, isprazni akt, koji se odvija u zamišljenom svetu sopstvene izolacije. S obzirom da je komunikacija posredstvom društvenih mreža lišena neposrednog kontakta između sagovornika, ona predstavlja plodno tlo za mnoge oblike zavođenja i manipulacije. Korišćenje modernih tehnologija zaista pruža primamljivu vrstu komfora, koji vodi ka otuđenju ukoliko mu se neumereno prepustimo.
Drugi za čovečanstvo destruktivni uticaji ubrzanog tehnološkog razvoja evidentni su i brojni, i opravdano je njihovo kritičko sagledavanje, jer kritički otklon prema nepromišljenom korišćenju lako dostupnih proizvoda, koje današnja tehnologija kreira i nudi, poziva na očuvanje čovekove ličnosti i autentičnih vrednosti međuljudskih odnosa. Posebno je korisno to što kritički pristup ovim pojavama podseća čoveka na njegovu slobodu da izabere ne samo ono što mu je dostupno već i ono što mu zaista koristi (up. 1Kor 6, 12). Međutim, zabrinjava to što je u misaonom svetu današnjice veoma prisutna slika čoveka kao roba modernih tehnologija, suprotna onoj iz mita o Prometeju, u kojoj je tehnika shvaćena kao dar čoveku, ukraden od bogova, i kao sredstvo čovekovog oslobođenja, kreativnosti i razvoja.
Konstantno se u današnjima razmatranjima i polemikama o društvenom integritetu previđaju mnogobrojnih pozitivni aspekti tehnoloških dobara. Pojava interneta donela je revolucionarne napretke i olakšanja u našem svakodnevnom životu: u komunikaciji, poslovanju, učenju, informisanju, razonodi. „Internet nekada pokazuje da za svet ima nade. Sebičnost koja preovlađuje u svakodnevnom životu naše stvarnosti biva poništena u virtuelnom svetu. Kroz korišćenje raznih servera ljudi besplatno dele svoje vlasništvo (filmove, knjige, muziku). Ulažući napor i trud koji za cilj imaju da se sadržaj podeli što većem broju ljudi, virtuelna realnost daje otpor globalizaciji i gaženju siromašnih, kojima bi mnogi od ovih sadržaja ostali nedostupni.“[1]
Nikada u istoriji pripadniku ma kog društvenog sloja i pola, stanovniku bilo koje zemlje, čoveku obespravljenom ili marginalizovanom zbog novčanih nedostataka ili ma kojih drugih osobina koje društvo rado žigoše, nisu bile date veće šanse da nađe željene informacije, da se poveže s ljudima sličnih potreba i interesovanja. Pomoću interneta postalo je moguće sopstvenim angažovanjem i sposobnostima prevazići različita ograničenja. Komunikacija i saradnja s ljudima iz dalekih zemalja bez ikakvog naročitog novčanog izdatka, zaposlenje u teritorijalno dalekim firmama prema odgovarajućim radnim sposobnostima, pristup informacijama i knjigama koje mogu proširiti vidike – sve to više nije stvar novčanog i klasnog prestiža, niti ekskluzivna privilegija. Čak i najbolji univerziteti sveta čine naučne kurseve dostupnima. Sve ovo mnoge ljude motiviše da se osećaju kao žitelji sveta, a ne zatočenici sputavajućih lokalnih sredina. Internet pruža mnoštvo načina da ljudi podele svoje intimne probleme ili razmišljanja, a da ne budu osuđeni ili demoralisani, već podržani u rešavanju nedoumica ili nošenju svog bremena. Kroz različite prezentacije pruža se prilika da saznamo iskustva i zaključke ljudi dugo posvećenih određenoj oblasti. Ako pojedinac može postati nečiji plen korišćenjem savremenih sistema komunikacije, isto tako može pomoću njih naći izlaz iz represivnih društvenih sistema. S druge strane, ostavši i za trenutak bez interneta, svakom se može desiti da oseti bespomoćnost i potištenost u susretu sa sobom. Da li je onda čovek zaista postao plen, rob i žrtva ovih tehnoloških dobara? Ovo nas vodi drugačijem pristupu temi i potrazi za žarištem problema.
Gubitak slobode ili odgovornosti?
Dobro je zagledati se u odraz modernih tehnologija na današnje društvo, ali puko komentarisanje, a posebno naglašavanje negativnih strana, nije nam od velike pomoći ukoliko se zanemari naša uloga i odgovornost u dodiru sa svetom tehnike. Izgleda da joj pasivnom zastrašenošću i negodovanjem samo dajemo autonomiju da postane alternativa realnom svetu. Često se u ovako svedenom pristupu previđa činjenica da su upravo ljudi oni koji upotrebljavaju tehnološka dostignuća, čineći ih korisnima ili destruktivnim.
Puka kritika opasnih i loših uticaja udaljuje od pitanja zašto nas tehnološka dostignuća privlače, osvajaju, degradiraju i da li mi možemo promeniti nešto u svojoj sredini i svom ponašanju, u odnosu prema sebi, drugim ljudima i društvenim pojavama, da bismo promenili situaciju koju oštro kritikujemo. Takođe, retko postavljamo pitanje šta možemo učiniti da komunikaciji s osobama koje su nam u neposrednoj blizini vratimo punoću, tako da telefon makar trenutno bude zapostavljen. Ili kakva je ta stvarnost iz koje se rado beži u virtuelne svetove? Možemo li je povremeno učiniti kvalitetnijom, mestom radosti i utočišta? Osim bojazni da ćemo internetom biti uhođeni, treba obratiti pažnju i na to koliko smo danas uopšte zainteresovani za drugog čoveka. Ako negodujemo što dete radije bira kompujterske programe od porodične atmosfere, treba se zapitati i da li je izvan računara toj mladoj osobi zaista ponuđen neki drugi, kvalitetan oblik druženja i relevantan način da zadovolji svoja interesovanja, kao i živi primer plodotvorne upotrebe vremena. Koliko se trudimo i pronalazimo načine da pomognemo nekome ko je postao žrtva internet manipulacija? Da li bar kao hrišćani gradimo zajednice u kojima se svako oseća dovoljno povezan, zapažen, potvrđen, podržan, tako da za ovo ne traži surogate na društvenim mrežama? Ako smo nezadovoljni i nepoverljivi prema tome kuda nas tehnologija vodi, dobro bi bilo razmotriti i meru i kvalitet naših zalaganja da razobličimo imitaciju slobode koju nudi savremena tehnologija, a da iskoristimo njene čari veštine u primarnom značenju koje ona ima – da ljudima služi i pomaže u razvoju, promeni okoline, aktualizaciji sopstvenih sposobnosti i darova.
Pred članove Crkve postavlja se još jedno pitanje u vezi s upotrebom modernih tehnologija: da li sva sredstva aktuelnog životnog konteksta koristimo ne samo za puko očuvanje vere već i za njeno širenje i delanje njome. Ako kao hrišćani pristupamo društvenim pojavama podržavajući ih ili diskreditujući, kao da nam je jedini cilj da postojeće hrišćanstvo čuvamo od sumnjivih upliva, mi dovodimo sebe u poziciju pasivnih posmatrača i oštroumnih, ali neplodnih čuvara. To podseća na slugu nekorisnog, lenjog i zlog, koji je, budući u nezgodnoj situaciji, darovane talante sakrio i zakopao (Mt 25, 14–30; Lk 19, 12–27). To takođe podseća na naraštaj koji nije u svom kontekstu prepoznao prisustvo nebeskog carstva, iako je bio pripremljen i pozvan na to (Mt 11, 16–17). U tom smislu, dok mi o njima pričamo, možda oni ljudi koji kreiraju i kreativno koriste savremene tehnologije predstavljaju, po svojoj kreativnosti, inspirativne primere. Poznato je da su prvi apostoli za svoje ciljeve – propovedi radosne vesti – koristili grčko-rimske kulturološke obrasce. O tome naročito svedoče poslanice apostola Pavla. Primarni cilj apostola i svetih otaca bio je da „egzegezu učine korisnom u skladu s potrebama, u potrazi za onim što će biti korisno u datom trenutku i za njihovu publiku“.[2] Možemo zamisliti koliko bi apostolu internet skratio muke putovanja, kako bi poslanice bile zapisane u digitalnom obliku zbog njihove efikasnosti, premda bi se Pavle odgovorno sukobio s lošim posledicama informacionih sistema, društvenih mreža ili sredstava telekomunikacije.
Nema sumnje da je Bog nas i naše doba obdario svim mogućnostima za umnožavanje talanata, za izgradnju kvalitetnog društvenog života, i da od nas ovo zahteva, jer „Carstvo Božije nam daje put da u okvirima datog prostora i vremena, uz sva ograničenja, pokušamo izraziti Carstvo Božije, jedno novo iskustvo koje ćemo svedočiti svetu“.[3] Prvi korak na ovom putu mogao bi biti prelaz od pasivne zagledanosti u negativne efekte društvenih pojava ka afirmaciji pozitivnog u njima, a zatim ka ličnom udelu i odgovornosti u kreiranju nekog rešenja, alternativnog predloga, makar sitnog poboljšanja životne atmosfere, koja bi delom odvukla pažnju od virtuelnih svetova. Možda je dovoljno razviti svest o tome da su savremene tehnologije samo moguća dopuna svetu u kojem živimo i da ga ne mogu sasvim zameniti, te da nas ova dopuna ne može ugroziti u meri u kojoj je ne ovlastimo za to. S druge strane, svetu oko nas ne možemo pomoći ako to ne činimo u skladu s realnim okolnostima i pravim potrebama društva u kojem živimo. Ne možemo pomoći negiranjem pojava koje su oko nas i pred nama, jer time svetu nudimo samo još jednu jednako izolovanu, nerealnu i neplodnu alternativu.
Apostolski poziv na budnost nije zatvaranje pred višeslojnim, neizvesnim i značenjski ambivalentnim društvenim događajima. Bog nas je pozvao na adekvatno i odgovorno učešće. A ono se može odvijati u radosti i ljubavi samo ako nismo netremice zagledani u zastrašujuće potencijale nadolazećih događaja, čineći sebe žrtvama tih ’utvara’, već ako spoznavši sopstvene darove i priziv, budno pokušamo da postojeći životni kontekst na najbolji mogući način utkamo u Hristovo spasiteljsko delo, odgovorno umnožavajući darove, razvijajući veštine, gradeći odnose i tražeći načine da uočimo i koristimo dobre potencijale svega što nam dolazi u susret i što nas okružuje.
[1] Rastko Jović, „Hrišćanski prevrat“, Srpska teologija danas, knj. 3, prir. B. Šijaković, Beograd: ITI – PBF, 2012, str. 623–641.
[2] Margaret Mičel, Pavle, Korinćani i rođenje hrišćanske hermeneutike, Gradac, 2017, str 13.
[3] Rastko Jović, „Hrišćanski prevrat“, str. 623–641.