Autografi

Talac bližnjeg

Elena Čerkasova, Nošenje krsta

…svi dobri ljudi koji umeju da vole, koji stvaraju i služe, na svojstven se način odnose jedan prema drugome: oni lako prepoznaju jedni druge i brzo osećaju uzajamno poverenje, tako da delaju zajednički, sarađujući. Oni se sapliću u jednu živu tkaninu koja ih sve obuhvata; oni se trude da rašire tu tkaninu, da je ojačaju i, samim tim, iskreno i verno posluže delu Boga na zemlji. Znaš li po čemu oni prepoznaju jedan drugoga? – Po osećanju velike odgovornosti. (Ivan Iljin)

 

Odgovornost je jedno od manifestnih određenja sveta u kojem živimo. Neprestano se sa svih strana apeluje na odgovornost, koja se odnosi na sve i svašta… A osnovni zakon koji u naše vreme reguliše međuljudske odnose određen je sa dve maksime – „čovek je čoveku vuk“ (latinska izreka koju je kasnije afirmisao Tomas Hobs) i „čovek je čoveku prolaznik“ (Ivan Iljin) – i one nelicemernu, istinsku odgovornost čine nemogućom; oba principa – i antagonizam i indiferentnost – po definiciji negiraju autentičnu odgovornost.

U tim uslovima je očekivano i prirodno da pojedinci na istaknutim društvenim, kulturnim, političkim ili crkvenim pozicijama „preuzimaju odgovornost“ bez ikakvih posledica. Takođe, pored samo nominalnog preuzimanja odgovornosti postoji još jedan, daleko opasniji način eliminisanja odgovornosti, a koji je u funkciji „rasterećenja“ egzistencije individue; reč je o prebacivanju odgovornosti kako na drugog (tj. Drugog) tako i na neke spoljašnje okolnosti (npr. istorijske ne-prilike).

Ovde ćemo se baviti samo potonjim negiranjem (odn. prebacivanjem) odgovornosti; posebno ćemo razmotriti način na koji se to odvija u životu (hrišćanskih) vernika. Pokušaćemo da rasvetlimo odnos vere i odgovornosti, tj. da dođemo do najadekvatnijeg načina na koji bi autentična odgovornost trebalo da se projavljuje u životu hrišćana.

1. Prebacivanje odgovornosti

Skidanje odgovornosti sa sebe se najčešće realizuje pozivanjem na istorijske uslovljenosti. Međutim, zaboravlja se da istoriju čine pre svega dela pojedinaca. O tome kako će izgledati istorijska drama odlučuju svi njeni učesnici. Ja sam taj koji usmeravam povesni tok, nisam (tj. ne treba da budem) davljenik u vremenu. „Nije čovek u vremenu, nego vreme u čoveku“ – govorio je Nikolaj Berđajev. Slobodna i samosvesna ličnost mora da bude vlasnik istorije, a nikako obratno. Dakle: „sav istorijski proces treba shvatiti ne kao meni tuđ, protiv kojeg se ja borim, ne kao nešto meni natureno, nešto što me pritiska, zarobljava, protiv čega se ja bunim i u svojoj delatnosti i u svome saznanju, jer tako se može ići samo u zjapeću prazninu i nesagledivi bezdan koji se otvara i u istoriji i u samom čoveku.“ (N. Berđajev)

Sva tragičnost savremenog sveta jeste u tome što je kolektiv porobio pojedinca, što je istorija porazila ličnost. (U tome je i istorijski poraz Crkve, jer nije uspela da svoju personalističku koncepciju učini dominantnom.) Slobodna ličnost, dakle, mora da stvara istoriju, a ne da je istorija degradira i od nje pravi masku. Slobodan i samosvestan čovek ne sme da postane asimilovani deo „mase”, da postane istorijski materijal.

Berđajev je s pravom govorio o procesu dehumanizacije koji je doveo do toga da danas „čovek ne samo da više nije najviša vrednost, već on nije više nikakva vrednost“. Stoga je neophodno svakodnevno podsećati na to da su istorija i ličnost u organskoj vezi, ali da je ličnost ta koja ima primat. „U sudbini čovečanstva moramo da prepoznamo svoju rođenu sudbinu, a u svojoj sudbini moramo da prepoznamo istorijsku sudbinu.“ Jedini put je, verujem, preuzimanje a ne prebacivanje odgovornosti od strane svakog pojednica za svu onu događajnost koju nazivamo istorijom.

Ukoliko čovek bivstvuje kao istinski slobodna ličnost biće i odgovoran. Sloboda, koja je pre svega projava čovekove bogoikoničnosti (odn. ona je preduslov kako bi čovek kao bogoustanovljeno biće ostvario autentičnu egzistenciju), nužan je preduslov odgovornosti. I upravo se na tome mora neprestano insistirati. Ličnost oslobođena nužnosti istorijskih prilika i pritisaka (svih) autoriteta biće odgovorna. U suprotnom boriće se protiv svega što je „ugrožava“ ili će biti pasivni rob koji ne živi već parazitira.

Pored prebacivanja odgovornosti na istorijske ne-prilike, ona se veoma često, posebno u religijskom životu, prebacuje i na onoga ili ono u šta se veruje. Uostalom, istorija i počinje, ako je verovati biblijskim izveštajima, prebacivanjem odgovornosti. Adam je prvi koji je odgovornost za svoje nedelo prebacio na bližnjeg i Boga. Svi se sećamo čuvenog dijaloga Boga sa njim, i onog njegovog nezrelog nastupa.

A ni njegov sin nije bio ništa bolji. Naprotiv, on je bio daleko gori. Adam se ponašao kao tinejdžer, dok je Kain nastupio kao pravi monstrum. Njegov razgovor s Bogom je jeziv. Da se podsetimo biblijskog svedočanstva (Post. 4, 9–10): „Tada reče Gospod Kainu: Gde ti je brat Avelj? A on odgovori: Ne znam; zar sam ja čuvar brata svog? A Bog reče: Šta učini! Glas krvi brata tvog viče sa zemlje k meni.“ Po jednom midrašu, Kainov odgovor na pitanje gde mu je brat glasio je (navodim po sećanju): Ubio sam ga, ali si ti taj koji je u meni stvorio nagon ka zlu. Ti si čuvar Aveljov, i ti si u meni stvorio mogućnost da ga ubijem. Nisam ja, već si ti kriv, jer si samo ti to mogao da mi kažeš da učinim.

Od vremena Adama i Kaina pa sve do danas prebacivanje odgovornosti je nešto uobičajeno, gotovo prirodna stvar. To zapravo i jeste prirodna stvar, ali samo za paloga čoveka koji se trudi da svojim postojanjem negira iskupiteljsko delo ovaploćenog Boga.

Antropolozima i religiolozima je odavno već poznato to da „verovanje u neku višu silu, oličenu u božanstvu ili Bogu, u sudbinu ili tvorca, dajući smisao čovekovom ponašanju smanjuje njegovu odgovornost. Smatrajući da neko drugi brine o njemu u svetu u kojem je sve uređeno, određeno i predodređeno višom voljom ili promišlju čovek sa više odvažnosti i manje straha čini odlučne i riskantne korake.“ (Bojan Jovanović)

Takav netrezveni pristup veri u kriznim momentima obično rezultira njenim degenerisanjem, koje se ponajčešće manifestuje ili razočaranjem u onoga ili ono, u koga se ili u šta se vernik (rasterećen odgovornosti) pouzdao ili, kao druga krajnost, dolazi do verskog fanatizma koji za posledicu ima egzistencijalnu pasivnost (zilotizam), ali neretko i do verskog fundamentalizma (čija je maksima: Ako ima Boga sve je dozvoljeno; odn. meni je sve dozvoljeno jer sam oruđe volje Božije [S. Žižek]).

2. Prihvatanje odgovornosti

Hrišćanski bogoslov Ditrih Bonhefer, koji je kao zatočenik ubijen od strane nacista pred sam kraj Drugog rata, ponajbolje je shvatao šta doista znači biti odgovoran upravo u jednoj ozbiljnoj egzistencijalnoj krizi. Drugi svetski rat je školski primer krize autentične egzistencije čoveka u kojoj se, kao po pravilu, krivica za sve patnje svaljuje na Boga. Često se u tim periodima kakav je npr. bio period pomenutog rata, kada se čovek pretvara u zver, mogu čuti pitanja: „Ako postoji pravedni Bog, kako je ovako nešto moguće?“; „Ako ima dobroga Boga, otkud vešala ili gasne komore, čak i za decu?“; „Zašto tragedija nije sprečena njegovom intervencijom?“; itd, itd. Od prvih ljudi, kao što smo videli, pa sve do danas ponajčešće se Bogu sudi za sva zlodela koja čini čovek. Tako je, valjda, najjednostavnije i najbezbolnije… Nije prilika da se sada upuštam u teodikejsku intelektualnu avanturu, želim samo da ukratno podsetim na primer Bonhefera, koji se u tim kriznim trenucima nije pokazao kao netrezven i neodgovoran hrišćanin.

Ditrih Bonhefer je, naime, pozvao čoveka (a ne, dakle, Boga) na odgovornost. Štaviše, otišao je i korak dalje. U jednom od sačuvanih pisama (16.7.1944) iz zatvora naveo je da današnji čovek, imajući u vidu dotadašnja kretanja kako u teoriji (filosofija, pravo, politika, nauka, itd) tako i u istorijskim zbivanjima, mora da živi sa pretpostavkom da Bog ne postoji: „Mi ne možemo biti pošteni a da ne spoznamo da moramo živeti u svetu – esti Deus non daretur.“ Konsekvenca njegovog stanovišta nije princip – „ako Boga nema sve je dozvoljeno“ i stoga sam slobodan da činim šta god mi je volja, već upravo suprotno: ako Boga nema sva odgovornost je na meni.

Ono što je neophodno naglasiti jeste da se, po Bonheferovom uverenju, pomenuta spoznaja događa upravo pred Bogom. Štaviše, on smatra da nas „sam Bog primorava na tu spoznaju. Tako nas naša zrelost vodi do istinske spoznaje našeg položaja pred Bogom. Bog nam daje do znanja da moramo živeti kao oni koji kroz život prolaze bez Boga. Bog koji je s nama jeste Bog koji nas napušta (Mk. 15, 34)! (…) Pred Bogom i sa Bogom mi živimo bez Boga.“ Jer je naš Bog Onaj koji je „dopustio da ga potisnu iz sveta na krst“, Bog koji je „nemoćan i slab u svetu“. Mada, pozvajući se na Mt. 8, 17 [„On nemoći naše uze i bolesti ponese“] gde je, kako kaže, „sasvim jasno da Hristos ne pomaže snagom svoje svemoći, nego snagom svoje slabosti, svoje patnje“, Bonhefer zaključuje da je „on upravo na taj način i jedino tako među nama i pomaže nam“.

U tome ovaj savremeni bogoslov vidi suštinsku razliku između hrišćanstva i svih drugih religija. Dok je u ostalim religijama čovek upućen na Božiju svemoć u svetu, Sveto Pismo upućuje čoveka na Božiju nemoć i patnju – „samo Bog koji trpi može pomoći“. To bi značilo da hrišćanski Bog nije neki ravnodušni transcendentni Apsolut koji određuje sudbinu sveta, već Onaj koji je odgovoran za istoriju i stoga u nju ulazi, i učestvuje u agoniji ljudi, pati, trpi… sudbina njegove tvorevine postaje i njegova sudbina.

Bog, dakle, ne ulazi u svet kao tiranin, niti uopšte koristi svoju „svemoć“ za razrešenje krize izazvane praroditeljskim grehom, jer bi tako narušio slobodu ljudi; zato je intervenisao kao (Bogo)čovek. Sva odgovornost je na čoveku i upravo zato ga on ne iskupljuje kao moćni gospodar, ne preuzima odgovornost za njegove egzistencijalne promašaje kao Bog, već to čini kao jedan od nas.

I Berđajev je, poput Bonhefera, nekoliko decenija pre nego što je potonji  sastavio pomenuto pismo, govorio da život savremenog čoveka podrazumeva bogoostavljenost, odn. podrazumeva činjenicu da je sva odgovornost upravo na njemu. Berđajev je smatrao da savremeni čovek mora da se okrene sebi i unutar sebe pronađe ono što očekuje da će dobiti „od spolja“.

U svojoj čuvenoj knjizi Smisao stvaralaštva (1916) Nikolaj Aleksandrovič (gotovo proročki) navodi: „U životu čovečanstva dolaze vremena kada ono mora samo sebi pomoći, postavši svesno da nedostatak transcendentne pomoći nije bespomoćnost, jer će beskrajnu imanentnu pomoć čovek pronaći u samom sebi, ako se usudi da u sebi stvaralačkim činom otkrije sve snage Boga i sveta, istinskog sveta, slobodnog od sveta privida.“ Potrebno je, dakle, da čovek u sebi otkrije Boga…

Saznanje da je čovek odgovorno biće počinje, dakle, radnom hipotezom da Boga nema i da smo sami odgovorni za sve što činimo, a završava se otkrićem Boga u sebi i podizanjem odgovornosti na najviši nivo. Tada se sve čini sa punom svešću da je Bog sa nama, da je „Emanuil“, i da je saučesnik u svemu onome što činimo.

Ivan Iljin je smatrao da je „odgovornost čoveka u krajnjoj liniji uvek odgovornost pred Bogom“. Međutim, čovek je odgovoran ne samo pred nego i za Boga, jer je upravo on izabran od njega da upravlja svetom, koji (i čovek i svet) postoje upravo zato što ih on, uprkos svemu, želi; sve stvoreno postoji kao otelovljenje ljubavi Božije, a čoveku je (kao slobodnom i umnom biću) darovana naročita uloga koja podrazumeva odgovornost za svu tvorevinu, ali i za tvorca. Jer je on taj koji je delegiran da upravlja njegovim delom. Nikodim Agiorit je, ako me sećanje ne vara, govorio da je najveća tragedija greha upravo u tome što se i Bog, kao onaj ko održava grešnika u životu dok on čini greh, uvučen u zlo.

3. Dobrovoljni talac 

Biti hrišćanin znači biti odgovoran. A u hrišćanstvu se, pored odgovornosti za sebe, insistira i na odgovornosti za druge, pa čak, kao što je opštepoznato, i ako se radi o neprijateljima. Odgovornost za sebe nužno podrazumeva i odgovornost za bližnjeg. Čovek, dakle, nije samo odgovoran pred drugim nego i za drugog.

Kako biti odgovoran za drugoga? Tako što ćemo pokušati da ga bezuslovnom ljubavlju integrišemo u zajednicu ljubavi. Autentična ljubav je žrtvena. Ona podrazumeva i veru u Ljubavnika i nadu da naša i njegova žrtvena ljubav može da preobrazi drugog i učini ga delom zajednice u kojoj njegova sloboda neće ugrožavati slobodu drugih (Ovaj radikalni antropološki optimizam je sama srž jevanđeljskog nauka, odn. svaki oblik antropološkog pesimizma nije ništa drugo do jeretičko učenje o čoveku).

Mnogi veruju da je Bog na nebu. Međutim, on nije na „nebu” već je u ljubavnom odnosu. A ljubavni odnos pak podrazumeva potčinjavanje svoje slobode slobodi voljenog, tačnije – voljenih. Odnos ja–ti za hrišćane nije prihvatljiv. Istinska ljubav je moguća samo u zajednici, a kao što znamo, dual nije množina. Potreban je uvek i treći (tj. Treći)… Volim te ako me voliš je, naravno, interesna ljubav, a autentični odnos je oslobođen interesa, u njemu nema ucene – volim te uprkos svemu. Treći je garancija autentičnosti…

Ljubav odgovornog čoveka je, dakle, neinteresna. On je dobrovoljni talac bližnjeg. Levinas je govorio da je biti-talac-drugog „sirovo, strašno ime za ljubav“. I bio je u pravu. O neinteresnoj ljubavi je govorio i Ap. Pavle, to je ona ljubav koja „ne traži svoje“ (1. Kor. 13, 5).

„Izvan zajednice nema odgovornosti“ – reče mi jednom prilikom prof. Šijaković. Povlačenje iz zajednice, tj. pokušaj samoizolacija je bunt protiv autentične odgovornosti. Čovek je „osuđen” na zajedničarenje, iz zajednice je nemoguće pobeći, van zajednice je nemoguće živeti. Pitanje je samo kakvu zajednicu ljudi žele da obrazuju. U načelu, to mogu biti zajednica odgovornih ličnosti  (tj. kinonija ljubavi) ili zajednica neodgovornih individua (tj. skupina nasilnika i parazita).

Setimo se, na kraju, i genijalnog berđajevljevskog obrta kojim se nadilazi moralna svest. Po njegovim rečima: „Moralna svest je počela od Božijeg pitanja Kainu: ’Gde ti je brat Avelj?’. A ona će se završiti drugim Božijim pitanjem: ’Avelje, gde je tvoj brat Kain?’.“ To drugo pitanje se neprestano postavlja svakom hrišćaninu u svim vremenima. Oni hrišćani koji to pitanje ne čuju ili ne žele da ga čuju u velikom su problemu, a njihovi bližnji u još većem. Slikovitije govoreći, oni su tempirane bombe i samo je pitanje trenutka kada će ih neko/nešto aktivirati, tj. kada će se pretvoriti u Kaina.

Hrišćanin je Antikain. Onaj ko nije samo nominalni hrišćanin sebe tretira kao čuvara brata svog, kakav god da je on. Ako uspemo u tome da budemo odgovorni i za sebe i za drugoga, da budemo talac tj. čuvar bližnjeg, krajnji ishod će biti negiranje na početku teksta pomenutih principa (antagonizam i indiferentnost) koji danas određuju međuljudske odnose, i tada će egzistencija u ovom svetu biti ono što treba da bude – hod ka Carstvu Božijem. Odnosno, zajednica koju ovde obrazujemo biće nalik onoj budućoj, biće kinonija ljubavi a ne skupina nasilnika i parazita.

Da li je formiranje jedne takve zajednice odgovornih ličnosti uopšte moguće hic et nunc ili je to samo još jedna patetična utopija? Jovan Zlatousti je verovao da neznabožaca ne bi ni bilo kada bismo mi bili istinski hrišćani. I ja u to, uprkos svemu, verujem, stoga je jasno kako bih odgovorio na ovo pitanje.