Једна легенда приповједа како су монаси по смрти једног угледног игумана у његовој монашкој ћелији пронашли комплетно епископско одјејање, све с митром и другим накитом, а поврх тих одежди, написану приступну епископску бесједу која је почињала с ријечима: „Овоме се нисам надао…“
Тако отприлике изгледа и реакција црквeне јавности на вијест да је васељенски патријарх Вартоломеј, с њему оданим Синодом, одлучио да пређе Рубикон и поцијепа наш мали, до сада мирни и помало досадни православни космос. Примањем и прихватањем обе (донедавно међусобно непријатељске) верзије расколничке украјинске јерархије, те будућим плановима о давању аутокефалије њиховој уједињеној парасинагоги, скупљеној с коца и конопца, патријарх Вартоломеј, чврсто убијеђен да има папске прерогативе, изазвао је невиђену кризу и нашироко отворио врата расколу.
Међутим, иако готово сви православни коментари на кризе почињу ријечима да је криза заправо добра ствар јер „крисис“ на грчком значи суд о нечему, суђење на основу ког ресетујемо приоритете и просуђујемо шта нам је заиста важно и битно, а шта не, овај пут криза не само да није добра, него је трагична. Она ће дефинитивно изазвати насиље, крвопролиће и смрт многих. У том смислу, злослутни позив Фанарског Синода да се уздржи од насиља и преузимања храмова је класично пилатовско прање руку пред руљом јер су необандеристичке (украјинска верзија усташтва) хорде и чете ионако већ дуже вријеме нападале православне вјернике, свештенство и храмове.
Готово читав миленијум оштрина православне критике папства била је усмјерена ка папском јурисдикцијском примату и чињеници да је папство прије свега држава. Насурпот томе, нуђена је православна теорија саборности према којој „Патријарх не ради ништа без Сабора, а Сабор не ради ништа без сагласности Патријарха“ (према 34. апостолском правилу), а која није никада издржала суд историје. Наиме, већ од доба када је у Сирији писана канонска збирка, нама позната као Апостолска правила, Црква је била у загрљају државе, а потом и отворено ушла у постељу с њом. Посљедично, све црквене одлуке, саборност и једногласност, увијек су спровођене с државном војском и полицијом. Црквена управа, нажалост, никада није много марила да ли је то била Константинова војска која је у крви угушила Донатов раскол, или пак полиција која је тукла монофизите који нису хтјели да се причешћују код православних епископа, или турски аскери који су на камилама изнијели 9 товара злата и драгоцјености из Пећке Патријаршије 1766. године. Саборским оцима је битно само да су одлуке Сабора и Патријараха испоштоване.
На једнак начин, ни патријарх Вартоломеј не брине много о томе колико ће дјеце остати без родитеља, и ко ће се вратити кући разбијене главе,или пак која ће наоружана група да реализује пушкама и силом његово „право“ да даје и одузима аутокефалије коме хоће и поништава одлуке „нижих“ инстанци – цркава. Да нису трагичне, фанарске папске претензије би биле комичне. Васељенски патријарх не може да схвати да никада не може бити православни папа не само јер му историја, бројност, углед и моћ то не дозвољавају, него првенствено јер је римокатоличка реалност далеко од наше православне.
Папство је систем који је вијековима разрађиван, и који се истовремено борио са спољашњим непријатељима, али и с бројним унутрашњим слабостима: непотизмом, корупцијом, групашењима, национализмом, економским злоупотребама итд, све док није постепено дошао у данашњи функционални облик, казнено-правно јасно дефинисан, у коме Црква може да живи и напредује. У том смислу, сваки евентуални православни Папа, коме би узор био римски Папа, би био потпуни промашај и катастрофа, те последњи ексер у ковчегу историјских Православних црква јер нисмо нити духовно нити системски, а посебно не кадровски, спремни за такав вид црквене организације.
Православна црква није у стању да се носи са проблемима које стварају локални епископи, а који се понашају као папе, управо због наведених недостатака и унутрашње контроле и ревизије, а камоли да имамо васељенског папу. Међутим, кад бисмо већ једног дана и морали да имамо православног папу, онда то свакако не само да не би био г. Вартоломеј, него ни било који цариградски патријарх, без обзира шта се фанариотима причињава да канони то говоре. Православни папа би морао да иза себе има православну државу, баш као што и римски папа има иза себе Државу Најсветијег престола Рима – колоквијано названу Ватикан.
Управо због овог злосретног брака државе и Источне цркве, од кога се Западна црква спасила на свој начин, ми православни нисмо могли да развијемо папство, у било ком облику. Зато смо, након истовремене пропасти три империје (Руске, Османске и Аустријске), били у потпуном расулу и слободном паду током стотину година, да бисмо ових дана дотакнули дно и коначно пали у раскол. Прво, скоро стотину година нисмо могли да сазовемо Сабор. Потом су Цариграђани организовали обичну патријаршијску конференцију у сеоској сали за приредбе ђачког дома на Криту, на којој епископи нису могли ни да говоре, а којој је као смоквин лист који прикрива срамоту дат назив „Сабор“.
Поврх свега, након тог и таквог „Сабора“, на коме нисмо смјели да дотакнемо ни једно битно питање, попут рецимо аутокефалије, расули смо се у парампарчад и то кривицом Цариграда. Овим смо доказали сами себи и свој васељени да је због историјских околности нашег црквеног развоја и устројства православни црквени поредак и саборност немогуће одржати без конкретне подршке државне власти. Сада је свима јасније, а посебно теолозима, зашто је Ватикан морао да буде држава, или зашто папа има надјурисдикцијски примат. Осим овога, из грчког понашања јасније нам је и како је изгледао раскол 1054. године.
Тренутно једини реалан излаз из кризе јесте нови Свеправославни сабор, који би не само поништио последње одлуке Цариградске цркве, него се и јасно изјаснио о привилегијама и правима на које се позива Фанар, о којима нико 1000 година никад ништа није чуо, нити су икада коришћене. Но, све и да јесу постојале, а нису, сад је прилика да буду поништене, једнако како је на Фанару „повучена“ одлука из 1686. о јурисдикцијском давању Кијевске митрополије Московском патријарху – „јер су тад биле друге околности и јер је по икономији“. Нови Сабор би морао да се позабави табу темама – аутокефалије, права суђења и ревизија одлука, диптиха итд.
Осим тога, најважнија одлука би морала да буде да се свргне цариградски патријарх Вартоломеј једнако како је, управо на Вартоломејеву иницијативу, свргнут јерусалмски патријарх Иринеј 2004. – због суштински сличних разлога, сарадње са страним службама противно интересима Цркве Божије. С једне стране, руска црквена дипломатија је по свему судећи остварила подршку међу бројним православним црквама, те одлуку о детронизацији не би било немогуће донијети, но, ипак, с друге стране, ситауција у односу на Јерусалимску кризу из 2004. је битно другачија јер за сада патријарх Вартоломеј ужива подршку свог Сабора архијереја, док Иринеј то није имао.
Овде вриједи напоменути, да је управо патријарх Вартоломеј последњих неколико година, очигледно припремајући се за раскол, систематски кадровском политиком неутралисао и пензионисао све епископе и митрополите Цариградске патријаршије које је оцијенио као непоуздане, истовремено доводећи нову поставку себи лојалних људи. Тако су или сами дали оставке, или су мање-више под притиском пензионисани грчки митрополити у Британији, Шведској, Њемачкој итд. Последње кадровске промјене су биле управо љетос, пред сам почетак кризе, када је смијењен митрополит Швајцарске Јеремија и када су затегнути односи са америчким архиепископом Димитријем, који ће убрзо бити пензионисан и против своје воље. Његову богату и престижну катедру Америке највјероватније да ће добије митрополит француски Емануил, велики пријатељ Европске Комисије и других бриселских структура, као награду за успјешно маневрисање украјинском кризом. Толико о поштовању канона и предања од стране патријарха Вартоломеја. (Српска црква је, таква каква је, са свих својих хиљаду мана и проблема, ипак била толико свјесна предања и канона, да је „проблематичне“ епископе пенизионисала искључиво на њихов лични захтјев.)
Дакле, управо због овог односа снага у Цариградском сабору архијереја, илузорно је очекивати било какав глас разума или отпора из фанарских буџака и сокака, иако ни сви Цариграђани нису некакав монолитни блок по овом питању, једнако као ни српски епископи, или украјински архијереји. У том смислу, да би одлука Свеправославног сабора имала смисла и била успјешна, она би требало да буде праћена подршком првенствено државних турских власти, што није немогуће обезбједити, не само из Москве, него чак и из Београда. Након што направи сличан проблем у Македонији или у Грузији, како је и најавио, политички кругови који сада подржавају патријарха Вартоломеја неће имати више користи од њега, па га лако могу пустити низ воду, као што су то урадили већ много пута са старим и бескорисним слугама.
У сваком случају, Свеправославни сабор који би брзо донио конкретне одлуке је једино могуће рјешење. Српска православна црква би требало да буде иницијатор сазивања овог Сабора, првенствено због својих интереса јер ако се овај проблем развуче по америчком рецепту на дуготрајни замрзнути конфликт једнаких фрустрација, у коме ће се две стране деценијама крвити и исцрпљивати, какав већ постоји на Кипру, Израелу, Дејтону, Ираку, Либији итд, није нереално да очекујемо да ће ускоро српски монаси бранити наше манастире од припадника Косовске, Црногорске или Босанске православне цркве, при чему ће нам стање Цркве у Македонији бити последња у низу брига.
У таквим приликама није параноично нити немогуће замислити да наш самопроглашени псевдопапа из Истанбула Епархију рашко-призренску издвоји и додијели аутокефалној Цркви у „Сјеверној“ Македонији, или Албанској Архиепископији, јер се због бољих политичких односа с Албанцима те помјесне цркве могу ефикасније бринути о православним црквама и вјерницима на територији Косова. Овде не треба заборавити ни великодушну понуду предсједнице Хрватске Колинде изречену љетос Владимиру Путину да се Русима врате православни храмови у Хрватској које је направила руска имиграција након 1918, те друге креативне идеје које могу да се изроде у политичким плановима и штабовима обавјештајних служби.
Но, осим ових практичних и политичких проблема око имовине и статуса које бисмо могли да имамо у блиској будућности, ако патријарх Вартоломеј, као самопроглашени псевдопапа, настави да дијели аутокефалије сваком пробисвијету који то од њега затражи, далеко опаснија је еклисиолошка релативизација и равнодушност према спасењу која ће да настане код хиљада вјерника када се пред обичним човјеком одједном понуди лепеза православних цркава. Не само да ће већина поштеног свијета на огорчене борбе око храмова и имовине, одмахивати руком и са подсмијехом – „опет се попови туку око новца!“ – него ће и новостворене цркве разноразним егзибицијама и снисхођењима привлачити вјернике у циљу свог омасовљења. Тако ће се тек малобројни питати гдје је заиста спасење, а још мање ће бити оних који ће са сигурношћу моћи да одговоре.
Може се претпоставити да ће новостворена Вартоломејска православна „црква“ у Украјини врло брзо прихватити нови календар, бити проевропски оријентисана, изразито националистичка, антируски хистерична, вјероватно далеко попустљивија према људским слабостима у питањима морала и склонија „бриселским“ вриједностима итд, те као таква привући највећи број вјерника који вјери и Цркви прилазе као политичком покрету, а не лађи вјечног спасења. Припадност некој од Украјинских цркава биће углавном виђена као припадност некој од политичких партија, док ће се учествовање и присуство обредима посматрати и вредновати као гласање на изборима.
У том смислу, ови потези Фанара нису добро виђени ни у Ватикану, јер се процјењује да ће значајан дио вјерника у новоформирану националистичку јединствену Украјинску цркву ући не само од Денисенкових расколника и из садашње канонске Православне цркве, него и значајним дијелом из Унијатске гркокатоличке цркве. Римокатоличка црква је имала негативна искуства са национално набијеним црквеним заједницама насталим у еуфорији јер је на сличан начин Унијатска црква у Румунији изгубила готово половину вјерника након оснивања националне Румунске православне патријаршије 1925. године.
У оваквим околностима, Српска и Руска црква налазе у далеко незавиднијем положају него било која друга црква јер се једино наше канонске територије не налазе у оквиру једне државе, него у неколико различитих и често непријатељски расположених држава. У том смислу, Српска црква има посебан интерес да се овај проблем брзо и позитивно ријеши, да ли сазивањем Свеправославног сабора или пак позивом патријарху Вартоломеју да се покаје и одбаци зло које је створио, што је теоретски увијек могуће. Но, да ли је и реално?
Што чиниш, чини брзо – ријечи су Господње.
