Преводи и преписи

Супротност

Казимир Маљевич, Супрематистичка композиција, 1919–1920.

Супротности на које наилази ум, једина стварност, критеријум онога што је стварно. Нема супротности у имагинарном. Супротност је оглед по којем се познаје нужност.

Супротност осећана све до дубине нашег бића јесте расцеп, јесте крст.

Питагорејска идеја: добро се увек одређује као јединство супротности. Када се изврши проба, враћа се на прво. То је оно што Гита назива „лудилом супротности“. Марксистичка дијалектика види то, мада на веома изопачен и потпуно погрешан начин.

Зло је сенка добра. Свако добро, стварно обдарено трајношћу и димензијама, баца своју сенку – зло. Не баца је само имагинарно зло.

Пошто се свако добро везује са злом, ако се жели добро, а неће да се шири око себе зло које му одговара, бива се присиљеним, пошто се не даје избећи то зло, да се оно усредсреди на самога себе.

На тај начин жеља за апсолутно чистим добром полази од тога да се за себе прихвата највиши степен несреће.

Ако се жели само добро, противимо се оном закону који стварно добро повезује са злом, онако као што се осветљен предмет повезује са сенком, а противљење општем закону света неизбежно навлачи на нас несрећу.

Тајна Христова крста лежи у супротности, јер је то истовремено добровољна жртва и казна која му је одмерена упркос његовој вољи. Када би се у томе видела само жртва, могла би се пожелети иста таква за себе. Али не може се хтети казна која нам је одмерена против наше воље.

 

Извор: Simone Weil, La Pesanteur et la grâce, Paris: Plon, 1988.
Превод: Петар Вујичић

 

* Кратка био-библиографија Симон Вејл (1909–1943).