Ekrem Hamid
U naslućenom, najavljenom, obećanom krajnjem preobražaju, u kom „namršteno lice u milostivo se pretvara“, kakva uloga može biti geometrijske uređenosti sveta, kao odraza našeg uma, zatočnika sigurnosti?
Da li ta geometrijska lepota nije samo zamena za znanje, ili maska neznanja, nego i rešetka koja sprečava taj naš put, obećan nama „stvorenim radi plemenitosti“?
Ali „glas ljudskiji nam je potreban“, a ne samo kristal uverenja, rukovođenja, obrasca, koliko god nas uljuljkivao, činio sigurnim i silnim. Jer lepota ne sme bez ljubavi – onda postaje rešetka, zatvor, šta drugo nego našminkani „svet ovaj“, našminkan leš. Niti ljubav sme bez lepote, jer koji je onda njen oblik i usmerenje?
Ni istina nije kristal i nije mač za podvlašćivanje nepokornih, istina „pije ljubav kao čovjek vodu“, ona je ono što je poji, hrani, preobražava, što je uvek i svuda deo nje.
A na šta da se oslonimo? Na ono što nasleđujemo, do „gasimo vatre koje su zapalili preci naših predaka, vjerujući da vatra greje, a ne izgara“? Ne osuđujmo pretke, ne budimo nadmeni prema potomcima. Šta možemo da im kažemo? Jer ko može, sme, ume da govori? „Ko je još čist?“
Nemoguće je da uopšte komuniciramo, da smo uopšte zajedno, da se nismo odavno poklali ili zaledili –ali eto nas. Nevidljivo je ono što nas najčvršće spaja, ono najdalje od nas, u nama, među nama.
Ne znam. Ali to moje neznanje manje je od vaših žudnji, pa će valjda i manje škoditi.
Reč je najlepša kad je pesma, kad je ćutanje, kad „očevidnost poništava svako dokazivanje“.
„Šta hoće ove daljine od mene?“
Nova zbirka poezije pesnika, filosofa i matematičara Ekrema Hamida („Eshaton“, Beograd: Zavod za proučavanje kulturnog razvitka, 2018) nije samo vrhunska poezija, prosvetljeno eruditna, proživljeno mistična, ozareno duhovita, već i beleženje jedne duboke lične dinamike na najvišem nivou duha, predlog jedne duboke kulturne, spoznajno-oblikovne i novim putevima duha otvorene sinteze moguće samo onda kada ima izvor u nama samima, kao jedinstvenima i neponovljivima, i tajnim stazama koje svakoga sa svakim spajaju, a ne u obrascima-rešetkama i mnjenjima-tračevima ovoga sveta.
Da u ovom i ovakvom svetu ponovo otvori oči Bog.
Svako lice sveto,
u svakom dolu kolo u kolu,
u nizu nizovi,
u vasionama vasione
trepere.U kamenu kameni se kamen,
u srži srži se srž.I sve je svjetlo.
I Praznina.
