Екрем Хамид
У наслућеном, најављеном, обећаном крајњем преображају, у ком „намрштено лице у милостиво се претвара“, каква улога може бити геометријске уређености света, као одраза нашег ума, заточника сигурности?
Да ли та геометријска лепота није само замена за знање, или маска незнања, него и решетка која спречава тај наш пут, обећан нама „створеним ради племенитости“?
Али „глас људскији нам је потребан“, а не само кристал уверења, руковођења, обрасца, колико год нас уљуљкивао, чинио сигурним и силним. Јер лепота не сме без љубави – онда постаје решетка, затвор, шта друго него нашминкани „свет овај“, нашминкан леш. Нити љубав сме без лепоте, јер који је онда њен облик и усмерење?
Ни истина није кристал и није мач за подвлашћивање непокорних, истина „пије љубав као човјек воду“, она је оно што је поји, храни, преображава, што је увек и свуда део ње.
А на шта да се ослонимо? На оно што наслеђујемо, до „гасимо ватре које су запалили преци наших предака, вјерујући да ватра греје, а не изгара“? Не осуђујмо претке, не будимо надмени према потомцима. Шта можемо да им кажемо? Јер ко може, сме, уме да говори? „Ко је још чист?“
Немогуће је да уопште комуницирамо, да смо уопште заједно, да се нисмо одавно поклали или заледили –али ето нас. Невидљиво је оно што нас најчвршће спаја, оно најдаље од нас, у нама, међу нама.
Не знам. Али то моје незнање мање је од ваших жудњи, па ће ваљда и мање шкодити.
Реч је најлепша кад је песма, кад је ћутање, кад „очевидност поништава свако доказивање“.
„Шта хоће ове даљине од мене?“
Нова збирка поезије песника, философа и математичара Екрема Хамида („Есхатон“, Београд: Завод за проучавање културног развитка, 2018) није само врхунска поезија, просветљено ерудитна, проживљено мистична, озарено духовита, већ и бележење једне дубоке личне динамике на највишем нивоу духа, предлог једне дубоке културне, спознајно-обликовне и новим путевима духа отворене синтезе могуће само онда када има извор у нама самима, као јединственима и непоновљивима, и тајним стазама које свакога са сваким спајају, а не у обрасцима-решеткама и мњењима-трачевима овога света.
Да у овом и оваквом свету поново отвори очи Бог.
Свако лице свето,
у сваком долу коло у колу,
у низу низови,
у васионама васионе
трепере.У камену камени се камен,
у сржи сржи се срж.И све је свјетло.
И Празнина.
