Autografi

Sport kao sekularna religija

Onima čija se povezanost sa sportom uglavnom svodi na usputno praćenje putem televizije ili povremeno posećivanje neke sportske manifestacije može biti iznenađujuće da je nauka o sportu postala oblast koja se možda i najbrže razvija na univerzitetima širom zapadnog sveta. Osim toga, ako se osvrnemo na dnevnu štampu, videćemo da njihove sportske strane pružaju sasvim dovoljan dokaz o opštoj zainteresovanosti za fiziološke – pa čak i psihološke – aspekte sporta. 

Naučnici nastoje da istraže i ukažu na istoriju sporta, da prouče sport kao društveni fenomen, a sve to imajući u vidu odnos sporta i religije – odnos koji se prikladno i neminovno predstavlja u bilo kojoj ozbiljnoj studiji o sportu. Istorijski, uzevši u obzir prilično širok opseg i donekle ga pojednostavivši, možemo reći da je veza između religije i sporta načelno okarakterisana sa tri gledišta. Ova tri gledišta su imala težnju da preovladaju u određenim istorijskim periodima. 

Prvo, sport se u drevnim vremenima pojavljuje kao nosilac zajednice sa božanstvom i „regulator“ odnosa čoveka sa Bogom ili bogovima. U takvom svetu, sport je bio sveta praksa, koja je omogućavala ljudima da se uzdignu ka nebu. 

Nasuprot tome, po drugom gledištu, tipičnom za neke ranohrišćanske stavove, sport je posmatran kao opasna razonoda, beznačajna vežba, ili, preciznije, kao odvraćanje od ozbiljnog života. Čak i ako nije grešan sam po sebi, sport, po tom gledištu, neizostavno vodi učesnike i gledaoce ka grehu, te na njega treba gledati sa pažnjom ili čak odbojnošću. 

Treće gledište, koje se pojavljuje još u antici ali i u hrišćanskim odgovorima poslednja dva veka, posmatra sport kao sredstvo izgradnje karaktera i moralnog napretka, pa kao takav predstavlja veoma podesnu aktivnost za učešće hrišćana. U tom svetlu, sport možda nema suštinski religijski sadržaj, ali može biti instrument u razvoju vrlina. 

Ova tri različita – ponekad i suprostavljena – gledišta nam pokazuju da tokom istorije možemo uočiti različite nivoe recipročnog odnosa sporta i religije. Drugim rečima, nije moguće govoriti o naprosto odnosu religije i sporta, nego je potrebno obratiti pažnju na određene periode u istoriji.

Iako svesni da su religijski elementi u drevnom sportu očigledniji nego u savremenom, pažnja će, u ovom kratkom eseju, biti usmerena na savremeni sport. Glavni razlog je taj što latentno pojavljivanje religijskih elemenata u savremenom sportu predstavlja veći izazov i odgovorniji zadatak, a pruža nam i priliku da, posredno, skiciramo savremeno društvo i, najzad, vidimo u kojoj meri se fenomen savremenog sporta projavljuje kao popularna religija.

Savremeni ljudi koji su indiferentni prema sportu, često nisu u mogućnosti da objasne i razumeju strastvenu privrženost sportu navijača i sportista. Ipak, u onima koji su odani sportu, sportske bitke izazivaju intenzivan i značajan niz uspomena i osećanja. Takva osećanja nas približavaju iskustvu religije, verovatno više nego bilo koji drugi oblik ljudske kulturne prakse. To nam svedoče ljudi iz sfere sporta. Baron Pjer de Kuberten, osnivač modernih Olimpijskih igara, konstantno je insistirao na religijskom karakteru Igara. On je 1929. napisao da je centralna ideja olimpijskog preporoda bila to da je „moderna atletika religija, kult i strastveno uzdignuće“. Promišljeni novinari i danas imaju slična zapažanja. Na primer, kanadski sportski novinar Rižan Trembli je tokom hokejaškog plej-ofa 1994. godine primetio da su „ovde ljudi pre mnogo godina bili katolici. Danas su navijači Montreal Kanadijansa. To je nešto neprirodno i otišlo je ipak predaleko.“ Slobodno možemo reći da je sport postao kulturni ujedinitelj 20. i 21. veka, više od bilo koje crkve. 

Kao ceremonijalni obred, koji aktivno uključuje svesno i podsvesno učestvovanje, savremeni sport ima snažnu moć komunikacije u društvu. Pojedini oblici sporta mogu prenositi različite poruke, dok njegov elitni i profesionalni vid prenosi dominantan svetski pogled, tačnije „mentalitet“ svoga vremena. Sport je značajan po svojoj mogućnosti da izrazi dve očigledno kontradiktorne grupe vrednosti: s jedne strane, modernost, produktivnost, nauku, ideju i um, a s druge, prošlost, zastarelost i obožavanje tela. Pomirene u sportu, ove vrednosti su prenete učesnicima i onima oko njih, kao „vrhovno učenje“ o čoveku i svetu. U elektronskom dobu, sport to čini zapanjujuće snažno i na dalekosežne načine. Imajući to u vidu, možemo reći da sport uključuje mali deo društva kao aktivne učesnike (najčešće, ali ne uvek, mlade muškarce), ali ima uticaj na sve ljude. 

Religijska dimenzija savremenog sporta i sportske kulture uključuje interakciju dva različita, ali ipak međusobno zavisna nivoa iskustva. Prvi je lično-egzistencijalno iskustvo sportiste – način na koji učesnici u sportu doživljavaju svoje aktivnosti. Drugi je simboličko-ideološko iskustvo – dimenzija u kojoj sport ima značenje za širi broj ljudi, izvan kruga učesnika. Ovo je nivo u kojem sport ima isti uticaj na učesnike, kao i na one koji to nisu. Ova dva nivoa se razlikuju u veoma bitnoj tački. Za sportistu uspeh (ili neuspeh) je, pre svega, iskustvo. Sa druge strane, zadovoljstvo ili bol kod navijača se u celosti bazira na njihovoj identifikaciji sa sportistom, zbog koga posredno osećaju zadovoljstvo ili razočarenje. Bilo kako bilo, i jedni i drugi su podložni radosti pobede i agoniji poraza. U tom smislu, iskustva sportista i publike se preklapaju u mitološkoj dimenziji, stvarajući zajedničku oblast verovanja i osećanja, u kojima su sportisti i posmatrači ujedinjeni u mnoštvu svojih nadanja, strahova i interpretacija ishoda nekog događaja ili takmičenja. U ovom prostoru preplitanja, značenje sporta se regeneriše i drži u životu vezom sportista i gledaoca, pri čemu svaka strana igra drugačiju ulogu i prima drugačije nagrade.

  Identifikacija navijača sa svojim timom, ili pak sa određenim sportistom, može biti veoma snažna među dečacima, ili čak odraslim ljudima. To ide do te mere da navijači često smatraju da je klub njihov, kao i da je to jedna od najvažnijih stvari u njihovom životu. U prilog ovoj činjenici idu i navijačke pesme našeg najtrofejnijeg i najpopularnijeg fudbalskog kluba Crvene Zvezde. Samo neki od stihova su: „Zvezda mi je sve, zvezda život je“, „Crvena Zvezdo, od malih nogu moj si san“, „Sve bih dao ja za gol“. Takođe, sami navijači su često isticali kako su oni najvažniji element kluba – „Zvezda, to smo mi!“ Osim toga, ostala je upamćena parola istih navijača iz 2012. godine: „Jedan klub vredi onoliko koliko vrede njegovi navijači.“ Identifikacija te vrste, nikako nije slučaj samo kod nas, u Srbiji. Nekadašnji prvi čovek fudbalske Premijer lige u Engleskoj je na sledeći način izrazio identifikaciju navijača sa timovima: „Možeš promeniti posao, možeš promeniti ženu, ali nikako ne smeš promeniti tim za koji navijaš…možeš se preseliti sa jednog kraja države na drugi, ali nikada ne smeš izgubiti odanost svom timu. Takva je situacija sa fudbalom u Engleskoj. To je stvar žestoke privrženosti i posvećenosti“. Veza između navijača i timova ponekad zadobija patološku dimenziju, što se naročito manifestuje prilikom erupcije nasilja na i oko stadiona.  

Dalje, sport je u industrijskom društvu preuzeo mnoge od uloga koje su pripadale organizovanoj i afirmisanoj religiji: moralno rukovođenje decom, obredno diferenciranje muškaraca i žena, kao i nacionalno i internacionalno iskustvo kolektivnog vezivanja oko božanstva. Naši stadioni se vrlo često projavljuju kao hramovi čovekove kulture. Jedno vrlo ubedljivo objašnjenje religijske prirode i uloge sporta nalazimo kod francuskog sociologa Broma (Jean Marie Brohm). On smatra da je sport savremeni „opijum za narod“ – termin koji je Karl Marks koristio da opiše religiju. Sport se, po njemu, projavljuje kao opijum na mnogo načina. Navešćemo neke od njih: 

1. Sport organizuje događaje fizičkog mučenja u vidu diktature. 

2. Sport stvara integrativni mehanizam za fizičko održavanje radne snage. 

3. Sport nas uči hijerarhijskim odnosima u društvu.  

Premda sve teorije inspirisane marksističkim idejama zaslužuju istu kritiku, Bromove zaključke, ipak, treba imati u vidu.

Smatram za neophodno spomenuti i sujeverne obrede, kao i sujeverje u sportu uopšte, kao uveliko rašireni fenomen u sportu. Nema razloga da smatramo da je u pogledu sporta situacija drugačija, u odnosu na druga sujeverja u društvu. Proteklih godina, sociolozi i psiholozi su utvrdili da je motivacija mnogih sportista delom ukorenjena u sujevernim verovanjima. Većina istraživanja i studija usredsređena je upravo na obrede, fetiše i tabue sportista. 

Sujeverje obezbeđuje specifičan obrazac ponašanja koji dopušta sportisti da oseti određeno osećanje samopouzdanja, dok uzima učešća u visoko stresnim i različitim takmičarskim aktivnostima. Poznato je da sportisti iskazuju svoje sujeverje na različite načine. Veliki broj sportista ima neki tajni način da na takmičenju potraži Božiju pomoć. Neko to pokazuje u toku samog nadmetanja, neko nakon završetka, a neko i pre važnog događaja. Razume se, ako sportista postane preterano zavistan od sujeverja, to može negativno da se odrazi na njegovu efikasnost, u smislu smanjenja koncentracije, koja je bitna za poboljšanje mentalnih i telesnih sposobnosti tokom izvođenja takmičarske aktivnosti. 

Ovde moramo pridodati i temu pravljenja idola od određenih sportista, tj. stvaranje ikona od sportskih heroja. Sveto Pismo sadrži mnoga upozorenja protiv idolopoklonstva. Neka od novozavetnih su: „Zato, ljubljeni moji, begajte od idolopoklonstva“ (1 Kor. 10, 14); „A poznata su dela tela, koja su: preljuba, blud, nečistota, besramnost, idolopoklonstvo,…“ (Gal. 5, 19–20); „Ali tada ne znajući Boga, robovaste bogovima koji to po prirodi nisu“ (Gal. 4, 8). 

Opasnosti koje su bile povod za ova upozorenja, nisu ništa manje prisutne danas, nego tada. Idolopoklonstvo energično cveta, ne samo u neznabožačkim zemljama, nego i u svim, civilizovanim krajevima. Razlika je samo u formi. Moramo biti svesni činjenice da se duh ljudski veoma malo promenio, te da kultura menja čoveka spolja, ali često ne uspe to isto da učini iznutra. Kultura može da oblikuje nečije ponašanje, ali prirodu čoveka veoma teško menja. Jedino Bog može činiti u čoveku „da tvori po Njegovom blagovoljenju“ (Flp. 2, 13). Čovek, kako se više obrazuje, može menjati svoje idole, ali samo okretanjem prema Bogu može u potpunosti da ih se odrekne. Dakle, bilo kakav obred ili služenje nečemu drugom, osim živom i istinitom Bogu, ili samo verovanje u neku drugu osobu, je idolopoklonstvo. Kraće rečeno, idolopoklonstvo je hotimično služenje nečemu što nije Bog. 

Sport uopšte je – naročito u oblasti obrazovanja – postao jedan od najvećih idola za omladinu. Idolopoklonstvo u sportu se ističe u veoma velikoj meri kroz stranice dnevne štampe, koje su ispunjene idolima, tj. sportskim herojima, u koje se gleda sa divljenjem zbog onoga što su ostvarili u svom životu. Mladi umovi su često preokupirani interesovanjem za sport i sportske „zvezde“, što, razume se, daleko prevazilazi njihovo interesovanje za dobrobit njihovih duša. Pojedine sportske ličnosti često izblede iz sećanja (ne samo mladih) ljudi, nakon što njihova era prođe. Sa druge strane, određene ličnosti se duboko urežu u maštu navijača, čak i dugo nakon što prestanu da se bave sportom. U pojedinim aspektima, takvi sportski heroji postaju besmrtni i bivaju obožavani kao bogovi svojih oblasti. 

Za primer se možemo setiti Majkla Džordana, čiji su uticaj i slava dosegli čak i u najmračnije delove sveta, gde su deca prestajala da igraju svoje domaće sportove i počinjala da igraju košarku, sa Džordanovim posterom na zidu. Interesantan je momenat kada se Majkl Džordan vratio na teren iz košarkaške penzije. Te noći su se mogli videti navijači ispred arene Čikago Bulsa (United Center), kako se klanjaju njegovoj statui, poznatijoj pod nazivom „Leteći Džordan“. U takvom činu apoteoze navijači su padali u ekstazu i prešli granicu uobičajenog.

Primer Majkla Džordana svakako nije usamljen. Svuda u svetu, pa i kod nas, postoje slični primeri. Prema najnovijem istraživanju, mladima u Srbiji su sportisti  najveći idoli. Treba se ograditi da idol mladima, često ne predstavlja predmet obožavanja i služenja u pravom smislu te reči, nego uglavnom samo uzor. Naravno, tu ima izuzetaka, pa mnogi od svojih uzora stvaraju prave idole čijim se ostvarenjima dive, a pred njihovim „ikonama“ klanjaju.

Pored neizbežne sentimentalne povezanosti sa ljudima, sportisti se vezuju i za naročita (sveta?) mesta. Osećaj i odnos koji sportista ima prema areni u kojoj se „bori“, jeste jedan poseban, tajanstven odnos, koji se često zanemaruje. Premda sportista, u principu, trenira gde god je to moguće, ipak postoji naročito strahopoštovanje kada po prvi put – ili svaki put – ulazi u veliku arenu dubokog simboličkog značaja. Svaka arena je drugačija, te je potrebno da sportista internalizuje konkretan ambijent. Fudbal, košarka, bejzbol, vaterpolo, itd. se ne igraju bilo gde. Za to postoje određena „posvećena“ mesta.

Ono što za vernika predstavljaju sveta mesta, za sportistu mogu predstavljati stadioni i arene. Mesta gde se oni takmiče i bore, gde mogu doživeti povredu, gde im karijera može procvetati, imaju očaravajući uticaj na njih. Kada se desi da pojedini sportista pređe iz jednog u drugi klub, tačnije promeni „teren“,  to ponekad podsvesno kida osobu više nego što bi razum to želeo da dozvoli; takav osećaj više utiče na telo nego na um. Duh pripada svuda, ali telo pripada konkretnom mestu i raste naviknuto na ta „sveta“ mesta. 

Treba imati u vidu da je i sport nosilac tradicije i običajâ. On se bori protiv modernosti koje isključuje tradiciju. S druge strane, sport zadovoljava žudnju ljudskoga srca – za ponavljanjem i svečanim obredom, kao i neizvesnim ishodom. Vekovima su se ljudi zbog toga okupljali. Shodno tome, možemo reći da je sport jedna vrsta kontekstualne „religije“, jer se tiče konkretnog mesta, pojedinosti, dela učinjenih ovde u određenom vremenu.

Takođe, oblačeći „uniformu“ određenog tima, pojedinac vrši izbor koji određuje njegovu pripadnost jednoj grupi. Tim činom, osoba prestaje da bude pojedinac, a postaje deo zajednice. Još važnije, na taj način čovek dolazi u priliku da deluje u posebnom svetu: svetu rekordâ, legendi i uspeha. Prihvatajući uniformu, sportista prihvata i odgovornost nošenja određenog grba. Na taj način, sport prestaje da bude samo sport.

Dalje, jedna od značajnijih funkcija sporta je da neguje i razvija prijateljstvo među sportistima. Specifičnost sporta se ogleda i u tome da su sportisti u velikim naporima, koje na njih vrše treninzi i takmičenja, upućeni jedni na druge, a to stvara uslove za negovanje bratskog odnosa. U odnosima među ljudima oduvek je bilo značajno međusobno poštovanje i tolerancija. Međutim, razlike u veri, rasi, nacionalnosti i polu su u većini slučajeva bile uzroci nesporazuma i sukoba. Zbog toga se mladi sportisti, kroz fer-plej, vaspitavaju tako da u međusobnim odnosima i zajedničkom životu shvate da mora postojati poštovanje drugih ljudi, bez obzira na njihovu veru, rasu, nacionalnost i pol.

U višenacionalnim sredinama, koje se najčešće razlikuju i po veri, ovo predstavlja veoma ozbiljan zadatak, jer od poštovanja i tolerancije zavise odnosi među ljudima, koji zajedno rade u bilo kojim oblicima života. Sport pruža izvanredne mogućnosti za zajedništvo, bez obzira na ove razlike, jer u suštini sportska ekipa koja ima jedan zajednički cilj, predstavlja kolektiv gde nestaju sve ove razlike.

Treba reći da se iz namere – i neosporne mogućnosti – da sport posluži duhovnim ciljevima i bude instrument u razvoju vrlina,  ponekad ipak pređe granica. Jedan od ilustrativnih primera je Asocijacija mladih hrišćana (YMCA), svetska organizacija, koja u praksi sprovodi hrišćanska načela, razvijanjem zdravog tela, uma i duha, sa fokusom na ostvarivanje duhovnih ciljeva preko sporta. Ova organizacija je bila ishod pokreta pod nazivom „Mišićno hrišćanstvo“ (Muscular Christianity), koji je nastao kao posledica industrijske revolucije. Uvidom u nastanak i razvoj, možemo zaključiti da je pokret, naročito u svom razvijenom obliku, u suštini pružao sekularizovanu sotiriologiju. Činjenica je da se , kada je YMCA sa žarom prigrlio sport, njihovo stanovište fundamentalno menja. Umesto da sport služi duhovnim ciljevima, postao je cilj sam po sebi. Spasenje (u ponudi „teretane“) je, na taj način, sekularizovano.  

Implicitna zapovest apostola Pavla Korinćanima da svoje telo treba da smatraju za hram Duha Svetoga (1 Kor. 6, 20), često je umetana u Mišićno hrišćanstvo u vidu shvatanja telesnog zdravlja kao duhovnog cilja. Mi smo psihosomatska bića, u složenom – ali pravom – smislu mi jesmo naša tela. To je jedan od razloga zašto Pravoslavno hrišćanstvo insistira na vaskrsenju tela, uporedo sa besmrtnosti duše. Neosporno je da briga za sport i zdravlje ima svoj udeo u zaokruženoj doktrini spasenja. Ipak, mišljenja sam da kada spasenje postane samo stvar zdravlja i sporta, onda redukcionistička sotiriologija stupa na scenu.  

Sve u svemu, čini se da postoje dobri razlozi za verovanje da se pojedini ljudi bave sportom iz religijskih, ili tačnije kvazi-religijskih razloga. Jer, većina ljudi se okreće sportu kao što se inače okreće institucionalnoj religiji, kako bi izrazili određena osećanja; iskusili određene emocije; izgradili identitet; imali određen ritam života; učestovali u obredu itd. 

Da zaključim, ne sugerišem da sport jeste, da je bio ili da će postati religija. Moj zaključak je dosta umereniji: sport je za pojedine ljude preuzeo određene karakteristike religije, te u njihovim individualnim, društvenim i kulturnim životima, može vršiti uloge koje inače pripadaju organizovanoj religiji.