Autografi

Sloboda Otaca kao martirija (ili: protiv kamuflaže i neosetljivosti)

Vl. Maksim, Brod koji očekujemo, 2019.

Rečeno je da je mučeništvo najveći dokaz istinskog svedočenja. Smrt, kao poslednja provera, isključuje mogućnost kamuflaže pred Bogom, sobom, ljudima i svetom. Dok u asketskom podvigu ima prostora za „simuliranje“ dotle suočenost mučenika ili mučenice sa smrću ne ostavlja prostora za tako nešto. Istovremeno, u mučeništvu su ravnopravni i slabi i jaki: običan hrišćanin zadobija istu snagu kao i onaj jači, te prihvata mučenje i stradanje, i samu smrt, mirno i radosno – i dobija venac pobede. Prvomučenik – Hristos nije bio pasivna žrtva nego pobeditelj, čak i u krajnjem poniženju. Nepravedna presuda, kleveta, ruganje, pljuvanje, bijenje, krst i smrt pretvorili su se u silu u nemoći. Može se reći da je pobeda ostvarena ne toliko u vaskrsenju (to je suviše očigledno) koliko na Krstu. Zato Njega prikovanog za Krst i usnulog nazivamo – Car slave!

Otkud kamuflaža među hrišćanima? Zašto oni koji su dobili blagodat i moć od Boga mogu tako teško da promaše i duboko padnu? Ako je hrišćanin poseban antropološki tip, onda imamo jedan zanimljiv fenomen: kada je vrlinski, tada nadilazi svakog vrlinskog čoveka (religioznog ili nereligioznog). Ali, kada greši, onda je gori grešnik i od najgorih nehrišćana. Hipokriziju je Hristos najviše prokazivao. Licemerje omogućava da svoju grešnost na vešt način sakriješ od sebe. Da nisu najveći gresi oni koje ignorišemo, negiramo da postoje, a ne oni svesni gresi? 

Savremeni hrišćani – jerarhija i „carsko sveštenstvo“ – trebalo bi da manje veruju u svoje sposobnosti rasuđivanja i da počnu usrdnije da rasuđuju umom Hristovim. Da bi do toga došli potrebno je, između ostalog, da usvoje kriterijum budućnosti, tj. da dopuste i tu mogućnost da njihovi sadašnji sudovi mogu da budu užasno pogrešni. Cele crkve mogu da pogreše. Pre dvadesetak godina (15. januara 1998) Aleksandrijska patrijaršija je zatražila oproštaj od Sv. Nektarija Eginskog zbog toga što ga je 1889. godine kao Pentapoljskog episkopa nepravedno progonila, optužila i oterala iz Kaira. Za to nedelo nisu uspeli da nađu nijedan formalni ili teološki razlog osim spomena da se mladi episkop ne podudara sa njihovim ambijentom (klima). „Ako mi date nekoliko redova napisanih rukom najpoštenijeg među ljudima, naći ću nešto u njima što će ga obesiti“, rekao je kardinal Rišelje. Ipak, nevoljna stradanja, o kojima govore Oci, pomažu na više načina: kada izgubiš položaj – smirenjem dobijaš neslućene blagoslove. Čak i kroz proizvoljne, isuviše ljudske postupke predstavnikâ Crkve, one koji u očima sveta izgledaju skandalozni i negativni, Bog, ne opravdavajući te postupke, dela, koristeći ih i upravljajući istoriju ka svojim ciljevima. Bog to čini ne ex machina, nego „sporo i dostižno“ kao pravedni Sudija.

Verujem da je apofatički metod u bogoslovlju jedan od mogućih pristupa opreznijoj proceni ljudi i njihovih postupaka. Apofatika je primer relativizacije kako logocentričnog razmišljanja i tako i pozitivističkog moralizma. Naravno, nije dovoljno samo znati razlikovati apofatičko i katafatičko bogoslovlje. Potrebno je prepoznati unutarnju apofatičku logiku postojanja.  Na jednom mestu jedan savremeni teolog beleži: „Naša vera i bitovanje, skoro sva naša istorija i naše današnje stanje, jesu apofatički, a apofatika zahteva veliki intelektualni i još veći duhovni napor i podvig“. Kako je za Svete Oce govorio Sv. Varsanufije, „Ne mislite da su, ako su i bili Sveti, mogli dubine Božje da potpuno shvate“.

Jedan primer iz neurologije može nam pomoći da shvatimo da mi skoro po pravilu imamo privid istine. Mislimo da nam naš mozak daje realnu sliku sveta, a on, u stvari, gradi sliku na osnovu pretpostavki. Na tviteru se nedavno viralno širila crno-bela fotografija koja, zahvaljujući iscrtanim kolornim linijama preko nje, ostavlja utisak slike u boji. Svi su mislili da ta slika jeste u boji. Ono što se desilo jeste da je mozak – inherentnim načinima kroz pretpostavke, iskustvo, obrasce – „obojio“ fotografiju. Naravno, mi tek a posteriori saznajemo da je u pitanju greška, jer slika realno nije u koloru. Dublja pouka iz ovoga je da mi, skoro u svim domenima života, činimo slične greške i pri tome verujemo da savršeno razumemo realnost. Jedan od komentara na tviteru glasio je da na taj način funkcionišu međuljudski odnosi, pregovori, trgovina, politika i ukupna ljudska komunikacija. 

U slikarstvu, boja nastaje u korelaciji više toplih i hladnih nijansi; ona nije samopostojeća. U muzici, ton je sticaj visine, jačine, trajanja i boje. U svim slučajevima, reč je odnosu posmatrača sa posmatranim/slušanim. Ličnost (i mozak) primaoca poruke će dopuniti praznine na osnovu pomenutih inherentnih pretpostavki. Stoga i nije uvek potrebno sve reći u detalje: ako je neko vešt govornik, postići će željeni utisak bez mnogo reči. Slikar će dostići novi likovni izraz bez mnogo poteza (vizantijska ikonografija je vrhunski primer te vrste apstrahovanja). Radi li se o manipulaciji ili o relacionoj stvarnosti? Možda je po sredi teologija odnosa! 

Međutim, da li je sloboda na ceni u crkvenoj stvarnosti ili je ona hybris koji vodi „nemesisu“? U grčkoj tragediji, ὕβρις ukazuje na preterano samopouzdanje junaka drame koje izaziva bes bogova i dovodi do νέμεσις, zaslužene odmazde. Šta se istorijski dešavalo kad bi neko slobodno formulisao istinu vere na drugačiji način, suprotno mejnstrimu, a da nije ranjavao Telo Hristovo nekim nepravilnim učenjem? Biće da je situacija bila drugačija nego u naše dane. Naime, videćemo da Crkva na Istoku nije sudila ni zabranjivala slobodu ličnog mišljenja. Za Sv. Justina Ćelijskog je kazano da je, kao slobodni i odgovorni član Crkve Hristove, proročki opominjao kad je trebalo i pismeno kritikovao zvaničnu Crkvu, pišući kritička pisma patrijarhu i sinodu. Istoričar Bolotov primećuje: „Ličnosti koje su oduševljene iskrenom ljubavlju prema istini i dobru Crkve, kao što je Grigorije Bogoslov, ponekad su upadale u tešku sumnju u vezi sa svrsishodnošću crkvenih tela kao što su sabori i sinodi“.

Veliki Oci Crkve su autoritarnu crkvenu vlast kritikovali ponekad kao bolest; kritičke reči jednog Zlatousta ili Grigorija Bogoslova na njen račun su preoštre čak i za današnji osećaj. Stoga reči istoričara Henrija Adamsa, koji je vlast opisao kao „neku vrstu tumora koji se završava tako što ubija saosećanje kod njenih nosilaca“, ne zvuče ni novo ni suviše metaforično. Daher Keltner, profesor psihologije na Berkliju, na osnovu laboratorijskih eksperimenata došao je do zaključka da se pojedinci pod dejstvom vlasti ponašaju kao da su pretrpeli traumatičnu povredu mozga – postaju impulsivniji, manje svesni rizika svojih odluka, i, što je presudno, manje kadri da na stvari gledaju iz ugla drugih ljudi.

Kada se u teologiji vodimo motivima spasenja čoveka, tada naši izrazi nisu presudni. Kako kaže vladika Atanasije (Jevtić) u svojoj Patrologiji (objavio pet tomova), Kirilo Aleksandrijski se u hristologiji rukovodio prvenstveno sotiriološkim razlozima. „I pored sve neizbežne polemike, on se ipak ne spori oko pojedinih bogoslovskih ‘formula’, ne vezuje se samo ‘za reči’. Štaviše, on sâm nije uvek strogo pazio na svoje reči i izraze, te ih i ne upotrebljava uvek tačno i istovetno“. Disidenti iz sistema totalitarnih jednopartijskih država su proganjani zbog drugačijeg mišljenja, pa i pogrešno izgovorene ili napisane reči. Moderni damnatio memoriae u nekim sredinama se odvija postupno: najpre vas ućutkaju u ustanovama, a onda sledi dalje isključivanje iz zvaničnih foruma. Sazercavajući o kolektivnoj traumi progona iz Sovjetske Rusije, Florovski je daleke 1930. pisao: „Posebno je tragično da je pre nekoliko godina, naredbom sovjetskih vlasti, velika grupa ruskih filosofa izagnana iz vlastite zemlje. Prognani su upravo kao filosofi. Ovo je bio simboličan čin koji je označavao negiranje kreativnosti i slobode. Filosofija je postala beskorisna i zabranjena u Sovjetskoj Rusiji upravo zbog toga što su filosofski patos i kreativnost izrazi duhovne slobode. Sovjetski životni stil, na drugoj strani, jeste voljno odbacivanje i gašenje slobodnog duha“.

Mnogi mladi ljudi se danas osećaju poput jednog od junaka iz drame Tenesija Vilijamsa, Mačka na usijanom limenom krovu, pa potresno, a lakonski, ispovedaju: „Ne živim sa vama – mi samo zauzimamo prostor u istom kavezu; to je sve“. Tamo gde nema Hrista gube se istinski odnosi. Sve gubi smisao, što možda i nehotice pokazuje najnoviji Tarantinov film „Bilo jednom u Holivudu“. Neumoljivi utisak tokom gledanja je da u sveukupnom spletu zbivanja – na vrhuncu bljeska kontrakulture, u vreme hipi revolucije – odsustvuju realni ljudski odnosi.

Veliki oci i učitelji nikada nisu porobljavali, nego su ostavljali sledbenike slobodnim, govoreći poput Sv. Varsanufija: „Nisam te svezao, brate, niti sam ti dao zapovest, nego savet, kako hoćeš, tako učini“! Uvodeći svoje čitaoce u misao Otaca Crkve Vladika Atanasije je kao verni učenik o. Georgija Florovskog napisao sledeće značajne reči: „Čitaoci će u knjizi videti da je bilo i priznatih Crkvenih Otaca i Pisaca sa izvesnim bogoslovskim shvatanjima nesaglasnim sa verom i iskustvom Saborno-Katoličanske Crkve, i nisu za to bili suđeni“. Kad je pak reč o jereticima, po rečima ovog vodećeg srpskog teologa, „oni su izdvojeni kao jeretici ne zato što su imali svoja lična mišljenja – Crkva, bar na Istoku, nije sudila ni zabranjivala slobodu ličnog mišljenja – nego zato što su ranjavali i rasecali jedinstveno Telo Hristovo, Crkvu kao nešiveni Hiton Hristov“.

U istoriji Crkve su postojale škole mišljenja i Crkva ih je dočekivala sa dobrodošlicom. Škole, pravci, izrazi… sve je to bio i ostao deo jedinstvenog Predanja. Pravo pitanje odnosa između poznatih škola i njihovog učenja u drevnoj Crkvi ogleda se u okviru pitanja istinitosti ličnosti Hristove (Aleksandrijci su odbacili autonomno čoveštvo u Hristu da čovek ne bi bio shvaćen nezavisno od zajedničaranja sa Bogom). Ponekad bi između dve dominantne škole, poput aleksandrijske i antiohijske, novi i svežiji bogoslovski pristup poslužio kao treći put, ili „drugi ugao“ posmatranja, i time izveo iz zapleta. To je bila kapadokijska škola. Zapad je, takođe, imao svoj letitimni pristup, kao i sirijska tradicija.

No, ono što nas ovde zanima jeste činjenica da drugačiji naglasak u bogoslovlju nije predstavljao problem. Ono što se kroz celokupnu istoriju dešavalo jeste da Crkva nije sankcionisala slobodu ličnog mišljenja i govorenja, nego je otklanjala apokrife i falsifikate. I verujem da je u našem vremenu kucnuo čas da novi naraštaj porodi novi izraz. Za to postoje pretpostavke u neopatrističkoj sintezi koju je inaugurisao vaseljenski protojerej o. G. Florovski. Potreban je izlaz iz krute i sterilne scene, uz pomoć bogoslova koji oblikuju teološki kurikulum, jer su se naučili „Carstvu nebeskome kao domaćin koji iznosi iz riznice svoje novo i staro“ (Mt. 13,52). Na tom putu, ne treba da nas rastuži ako ponekad omanemo u nastojanju da dostignemo veliki uzor. Van Gog je bez uspeha pokušavao da imitira Milea (Millet) koji je bio sav njegov svet i ideal (drugi uzori su mu bili Koro i Kurbe). No, utešno je to što Van Gog nije dostigao Milea; zauzvrat mu je dato nešto mnogo veće!

Savremeni bogoslovi su pozvani da vode „gigantomahiju“ oko suštinskih pitanja života društva i čovečanstva. Egzistencijalno tumačenje dogmata i jezik koji „govori“ savremenom svetu jeste bogoslovlje koje nije dogmatsko u uskom smislu reči nego je to „stvaralačko razrešenje životnih zadataka“, po neopatrističkom obrascu bogoslovlja „za život sveta“. U tom poduhvatu teolozi ne treba da se boje ni nauke ni filosofije, kao što se nisu bojali ni Oci, koji su i sâmi imali izvesnih jelinističkih, neoplatonskih motiva; oni su sasvim smelo koristili Platona, stoike, Filona, Origena, ali se nisu zaustavljali na njima, nego su smelo iznosili „crkvenu nauku“. Primera radi, nije bilo klasičnog filosofskog i književnog dela koje mladi Konstantin (Kirilo Slovenski) nije pročitao i proučio u Fotijevoj školi. A tu školu su tadašnje Ignatijeve pristalice karakterisale kao nazadovanje u antiku. Naizgled paradoksalno!

U prikazu žitija velikih simfoničara pod nazivom Raspevane violine, Rudolf Til kaže da su mnogi muzičari sudbinom svojih života bili ilustracija moćne muzičke revolucije koja se tada bila rasplamsavala, a na koju se s početka gledalo kao na proizvoljnost ili nazadovanje. „Međutim“, kaže on, „iz tog pada fantastičnom brzinom je iznikla nova muzika simfonijske epohe“. Kad je video kako se snobovi onog doba ismevaju sa impresionistima, Sezan je u inat njima rekao da će sve učiniti da impresionizam dobije mesto u muzejima umetnosti. 

Slava Crkve je simfonija Vaskrsenja i smerno svedočenje tog trijumfa. „Videvši vaskrsenje Sazdatelja, Apostoli se divljahu (ἐθαύμασαν), pojući hvalu angelsku: ovo je slava Crkve (αὕτη ἡ δόξα τῆς Ἐκκλησίας), ovo je bogatstvo Carstva“ (Oktoih, glas 7, poema Jovana Damaskina). Kako je bilo na početku sa prvim martyres Vaskrsenja i Pedesetnice (up. DAp 2,32: „čemu smo svi mi svedoci“), tako i današnji teolozi, ispunjeni patosom slobode, nastavljaju da stvaralački svedoče ispunjenje spasenja u Vaskrslom Gospodu, ispovedajući događaje spasenja sveštene istorije i u našem vremenu. Kamenčiće koje ugrađuju u Predanje neće niko moći da odbaci.

11. avgust, spomen usnuća o. Georgija Florovskog (1893-1979)