Prevodi i prepisi

Slepi časovničar: Darvin i bezbožni univerzum

Nema sumnje da je teorija o evoluciji Čarlsa Darvina već potpaljenu krizu vere u viktorijanskoj Engleskoj dodatno raspalila. Ako se za bilo koju naučnu teoriju može reći da je obratila zapadni svet u ateizam, onda je to ona koju je Darvin izložio u Poreklu vrsta i sa ostalima kasnije razvio u celovit opis porekla biološkog života, uključujući i poreklo ljudi. Za Tomasa Hakslija, koji je osećao posebno neprijateljstvo prema Rimokatoličkoj crkvi, Darvinova teorija bila je veoma korisna. „Ona gaji potpuni i nepomirljivi antagonizam prema zakletom neprijatelju najvišeg intelektualnog, moralnog i društvenog života ljudskog roda, a to je Katolička crkva“.

Slične su bile reakcije u Severnoj Americi. Prema velikom američkom ateisti Robertu Grinu Ingersolu (1833-1899), Darvin je razorio kredibilitet hrišćanstva. Bilo je pitanje vremena kada će ono konačno nestati, budući da ga je nauka ocenila kao neznanje i sujeverje. U svom delu Ortodoksija (1880), koje je oštra kritika intelektualne plitkosti hrišćanskih propovednika, Ingersol piše:

„Ovaj vek biće nazvan Darvinovim vekom. On je jedan od najvećih ljudi koji su živeli na ovoj planeti. On je objasnio životne fenomene u većoj meri od svih religijskih učitelja. Na jednoj strani napišite ime Čarls Darvin, a na drugoj imena svih teologa koji su ikada živeli – ovo jedno ime je više obasjalo svet od svih ostalih imena. Njegova učenja o evoluciji, o preživljavanju najjačih i o poreklu vrsta uklonila su u svakom mislećem umu i poslednje ostatke ortodoksnog hrišćanstva.“

Ipak, ostaje nejsano zašto darvinizam čoveka nužno vodi u ateizam. Da bi nam ova ideja bila jasnija, moraćemo istražiti specifičan kulturni kontekst u kojem je Darvinova teorija razvijena.

Kako se često ističe, termin „ateizam“ je intelektualno derivativan. Neki ga tumače vrlo slobodno – „ne postoje duhovna bića“ – ali ga je ispravnije shvatiti kao poricanje neke specifične ideje o Bogu. Ako bi „Bog“ bio definisan kao natprirodno biće čije je spokojno postojanje potpuno ograničeno na nedefinisana (ali po svoj prilici udaljena) nebeska obitališta – što je jedan od češćih načina čitanja Aristotela i Platona – onda Darvinova teorija ne bi imala nikakve veze sa pitanjem postojanja ili nepostojanja Boga. Da bi Darvinova teorija evolucije bila značajna za ateizam, morao bi biti predložen koncept Boga koji je definitivno protivan Darvinovom učenju. Upravo se takvo shvatanje Boga javilo u britanskom protestantizmu u 19. veku i postiglo kulturnu dominaciju. Ako je Darvinovim teorijama bilo suđeno da negde podstaknu krizu vere, onda je to moralo biti u viktorijanskoj Engleskoj.

Objašnjenje leži u vrlo uticajnoj grupi publikacija s kraja 18. veka, uključujući Bridžvoterske traktate i dela Vilijama Pejlija, npr. Razmatranje dokaza hrišćanstva (1794) i Prirodna teologija (1802). Ovi radovi su pisani u atmosferi opštog skepticizma po pitanju tradicionalnih argumenata za Božije postojanje koji su, zapravo, učinili ideju o Bogu izlišnom. Vilijam Pejli (1743-1805) predao se odbrani vere u Božije postojanje, stekavši veliki uspeh. Pejli je tvrdio da svaki aspekt ovoga sveta svedoči o inteligentnom dizajnu.

Uticaj ovih radova bio je ogroman. Tokom 19. veka, studenti na Kembridžu morali su čitati Pejlijeva dela. Ejlin Fajf je u svojoj odličnoj studiji dokazala da su Pejlijeve ideje bile dobro prihvaćene i od prirodnjaka na Kembridžu u prvoj polovini 19. veka. Čarls Darvin, koji je i sam završio Hristov koledž na ovom prestižnom Univerzitetu, nije bio izuzetak: „Bio sam očaran i ubeđen njegovim argumentima“, kako se kasnije sećao. To uopšte nije čudno. Pejli je izneo brojna zapažanja, od kompleksnosti oka do smene godišnjih doba, da bi dokazao kako je čitav biološki svet delo dobrog božanstva. Svaki aspekt prirodnog sveta bio je, naizgled, dizajnovan tako da ima konkretnu svrhu. Štaviše, ovi aspekti su se savršeno uklapali jedan sa drugim, kao da je celokupan ansambl – za razliku od njegovih pojedinačnih delova – sastavljen sa jasnim ciljem na umu.

S obzirom na sve ove faktore, Pejli je izneo analogiju koja je, po njemu, na odličan način opisivala kompleksnost koju je uočio, a to je analogija sa satom. Kako bilo ko može gledati sat sa njegovim zamršenim sistemom kotura, opruga i ostalih pokretnih delova i ne shvatiti da je sat dizajnovan – ne samo da je namerno napravljen, već da je napravljen sa konkretnim ciljem? „Sasvim je sigurno da je sat morao imati tvorca, da je u jednom vremenu i na jednom mestu morao postojati izumitelj koji ga je napravio sa jasnom svrhom, koji je osmislio njegovu konstrukciju i upotrebu“. Kako bi bilo ko mogao misliti drugačije? Priroda je savršenom usklađenošću svojih delova pokazivala upravo iste dokaze za dizajn, primoravajući svakog nepristrasnog posmatrača da zaključi da je i ona bila dizajnovana.

Jedan od najznačajnijih Pejlijevih argumenata jeste da mehanizam podrazumeva ono što je on nazvao „izumljenje“, tj. dizajn i konstrukciju sa specifičnim ciljem. Pišući u atomsferi industrijske revolucije, Pejli je pokušao da iskoristi apologetski potencijal sve većeg interesa za mašine – kao što su „satovi, teleskopi, šivaće mašine i parne mašine“ – u engleskim obrazovanim klasama. Pejli tvrdi da bi samo lud čovek mogao pretpostaviti da tako kompleksna mehanička tehnologija može nastati sama od sebe i bez ikakve svrhe. Mehanizam pretpostavlja izumljenje, tj. osećaj svrhe i sposobnost dizajnovanja. Ljudsko telo i čitav svet mogu biti shvaćeni kao mehanizmi koji su dizajnovani s ciljem postizanja harmonije. Potrebno je naglasiti da Pejli nije tvrdio da postoji analogija između ljudskih mehaničkih naprava i prirode. Njegov argument se odnosi na identitet: priroda jeste mehanizam, što znači da je inteligentno dizajnovana.

Mnogi su Pejlijeve argumente smatrali neoborivim. Sve i jedan aspekt stvorenog sveta bio je dizajnovan i dobio je svoju svrhu od dobrog Tvorca. Izgledalo je kao da sva stvorenja uzvikuju: „Mi smo dizajnovani! Mi imamo svrhu“! Žureći da izgradi ubedljiv argument iz prirode za postojanje Boga, Pejli je načinio neke teološke greške koje su, kako se kasnije ispostavilo, bile katastrofalne po apologetiku. Pretpostavljalo se da je Bog stvorio sve vrste biljaka i životinja u njihovim sadašnjim oblicima. Nikada nije bilo nikakve promene ili razvoja, niti potrebe za tim. Brojni čitaoci se nisu slagali sa ovom pretpostavkom. Čarls Kingsli u svom romanu Vodene bebe (1863) tvrdi da Pejlijev Bog-izumitelj i ručno stvaranje nisu jedini načini interpretacije hrišćanskog učenja o stvaranju. Kingsli je insistirao da je najbitniji aspekt hrišćanske dogme o stvaranju to što je Bog stvorio stvari da sebe stvaraju.

Ipak, Pejlijeva ideja o „posebnom stvaranju“ bila je opšteprihvaćena čak do 1850-ih godina. Činilo se da na njegove argumente nema odgovora. Zar Bog nije stvorio sve kao dobro, što znači da nema potrebe za bilo kakvom doradom? Zar se Knjiga Postanja ne može čitati bukvalno, kao istorijsko kazivanje, budući da nas sve i jedan aspekt prirode upućuje upravo na to? Pejli je bio službenik zvanične crkve, ali nije bio teolog; želeći da iznese jednostavan i zamisliv opis stvaranja, Pejli je zasejao seme njegovog konačnog uništenja u rukama Čarlsa Darvina (1809-1882).

Darvinovo petogodišnje istraživačko putovanje na Biglu odvelo ga je do Južnih mora i tajanstvenih oblasti Pacifika; na kraju ga je odvelo i do novog shvatanja postanka biološkog života. Darvinu je još kao mladiću bio privlačan Pejlijev opis prirode, pa nije imao nikakav razlog da ga dovodi u pitanje. Međutim, bogatstvo bioloških informacija koje je stekao tokom putovanja na Biglu i kasnije, navelo je Darvina da posumnja u Pejlijevo uverenje da je Bog stvorio svet manje-više isti kakav je danas. Čitav niz zapažanja govorio je protiv Pejlijeve teorije.

  1. Na osnovu fosila se moglo zaključiti da su određene vrste izumrle. Međutim, zašto bi se to desilo, uzimajući u obzir Pejlijeve argumente? Kako se može objasniti istrebljenje navodno dobro prilagođenih i uspešnih vrsta? Poznato je da su na Darvinovu misao veliki uticaj izvršile teorije o rastu populacije Tomasa Maltusa.
  2. Nejednaka distribucija živih bića u svetu. Darvin je zahvaljujući istraživačkom putu na Biglu shvatio važnost razvoja teorije koja bi objasnila osobenosti ostrvskih populacija.
  3. Zakržljale organe – kao što su bradavice kod muških sisara – bilo je teško uklopiti u koncept posebnog stvaranja, budući da su ti organi suvišni i nemaju očiglednu svrhu. Zašto bi Bog stvorio takve organe, kada su već besmisleni? Zar to nije u kontrastu sa Pejlijevim „izumljenjem“?

Darvinov zadatak bio je da konstruiše teoriju koja bi na bolji način objasnila njegova zapažanja od ostalih teorija tog vremena. Iako je istorijski opis Darvinovog razvitka ove teorije verovatno bio predmet romantičnog ulepšavanja, jasno je da iza njegove misli stoji uverenje da se svi prikupljeni dokazi mogu odlično uklopiti u jedinstvenu teoriju o prirodnoj selekciji. Sam Darvin je govorio da njegovo objašnjenje nije jedino koje se može izvesti iz dokaza. Ipak, verovao je da upravo njegova teorija nudi mnogo bolja objašnjenja od ostalih, uključujući i Pejlijevo posebno stvaranje. „Nekoliko činjenica je pokazalo da je teorija o posebnom stvaranju krajnje nerazgovetna“.

Darvinu, kao i mnogim njegovim čitaocima, bilo je jasno da su temelji Pejlijevih argumenata za postojanje Boga bili razoreni. U svojoj Autobiografiji, Darvin je napisao: „Stari argument o dizajnu prirode koji je izneo Pejli i koji mi se nekada činio ubedljivim, pada u vodu sa otkrićem zakona prirodne selekcije. Više ne možemo tvrditi da je, npr. predivne šarke bivalvularne školjke stvorilo inteligentno biće kao što je šarke vrata stvorio čovek“. Iako ga antireligijski propagatori često predstavljaju kao ateistu, Darvina je najbolje smatrati agnostikom, i to u Hakslijevom smislu: on je verovao da neke stvari jednostavno ne možemo znati. „Misterija početka svih bića za nas je nerešiva; zbog toga moram ostati agnostik“. Kako je Frenk Burč Braun zaključio nakon pažljivog izučavanja Darvinovih spisa, njegovi religijski pogledi bili su komplikovani i nije ih lako kategorizovati.

„Njegova vera u mogućnost postojanja neke vrste Boga nikada nije nestala, niti se odricao svoje ocene dobrih strana takve vere. U nekim slučajevima je bio nedogmatični ateista; u drugim je bio privremeni teista; ostatak vremena bio je agnostik sa simpatijama prema teizmu, ali bez mogućnosti ili volje da se posveti tako teškim pitanjima. Njegova misao o teološkim pitanjima najbolje se može opisati onako kako ju je sam nazvao – zbrka.“

Pažljivije čitanje Darvinovih spisa navodi na zaključak da osnovni razlog njegove sumnje u koncept hrišćanskog Boga nije imao mnogo veze sa teorijom o evoluciji. Darvinovo neprijateljstvo bilo je primarno zasnovano na njegovom dubokom gađenju prema „gnusnoj doktrini“ o večnoj kazni nevernika, koja je bila popularna u evangelističkim krugovima tog vremena (mada se može pomenuti i Darvinova velika tuga zbog smrti njegove kćerke). Kako je pre nekoliko godina pokazao Džefri Rovel, u viktorijanskoj eri je ovaj aspekt evangelističkog učenja izazivao veliku nelagodu i naveo mnoge da ga potpuno odbace. Verovatno je iznenađujuća činjenica da Darvinovo poricanje Boga nema mnogo veze sa detaljima evolucije već sa opštim kulturnim neraspoloženjem prema neprijatnom propovedanju pakla od strane pojedinih viktorijanskih evangelista, koje je naišlo na opštu kritiku javnosti tokom 1860-ih godina. Veliki američki evangelista Dvajt L. Mudi – Bili Grejem svog vremena – bio je pod tolikim utiskom kritike da je ovu ideju potpuno izbacio iz svoje obnoviteljske kampanje. Znao je da sve sofisticiranija kultura neće prihvatiti takvu ideju. Darvin reaguje na isti problem, ali njegova reakcija nije bila zasnovana na naučnim već na moralnim stavovima.

Iako Darvin sasvim sigurno nije bio ateista u smislu poricanja postojanja božanskog bića, ipak je odustao od vere u Boga koji bi na bilo koji način podsećao na Pejlijevog časovničara. Nije bilo nikakvog časovnika, pa stoga nema ni časovničara. Umesto Pejlijevog pažljivo uređenog prirodnog sveta, u kojem je svaka vrsta stvorena kao već prilagođena svom nepromenljivom okruženju, Darvin je predložio bojno polje na kojem se svaka vrsta očajno bori da preživi i da ostavi potomstvo. Prema Darvinovom mišljenju, dokazi su vodili samo ka takvom zaključku. Tragična smrt njegove kćerke Eni uništila je u Darvinu veru u Božiji promisao. Njegov lični moralni osećaj pobunio se protiv popularne religijske ideje po kojoj Bog nevernike osuđuje na pakao. Međutim, postojala su i drugačija shvatanja Boga. Nije ni čudo što su ih mnogi usvojili.

Najočiglednije objašnjenje bilo je i najprihvaćenije u Engleskoj i u SAD. Evolucija je shvaćena kao način na koji je Bog vodio tvar do njenog sadašnjeg stanja. Pejli je pogrešio kada je tvrdio da su bića stvorena u istom obliku koji imaju danas. Nije bilo previše teško prihvatiti Darvinovu teoriju kao objašnjenje načina na koji je Bog promisliteljski usmerio proces evolucije. Godine 1884. je Frederik Templ, kasniji nadbiskup kenterberijski, rekao da je Bog učinio nešto mnogo sjajnije od pukog stvaranja sveta; stvorio je svet koji stvara sebe.

„Posle pažljivog ispitivanja, naučno učenje o evoluciji, za koje se isprva mislilo da obara ovaj argument (argument iz dizajna), ipak ga potvrđuje i proširuje. Učenje o evoluciji pokazuje da je, bez obzira kako je svet prvobitno dizajnovan, taj dizajn osmišljen u početku i utisnut u svaku česticu stvorene materije, pa i ono što izgleda kao neuspeh ne može biti objašnjeno samo ograničenošću našeg znanja već i činjenicom da govorimo o delu koje još uvek nije dovršeno.“

Bog je tvorevini poklonio istinsku autonomiju i poveo je odozdo ka gore: iz materije je izašao život, a život je porodio svesno reflektivno postojanje ljudskog roda. Čarls Kingsli je tvrdio da je „podjednako plemenito shvatanje Boga verovanje da je stvorio prvobitne oblike sa sposobnošću razvoja (…) kao i verovanje da je bila potrebna jedna sveža intervencija da bi popunio praznine koje je On sam stvorio“. Istaknuti američki botaničar Ejsa Grej (1810-1888) verovao je da je sasvim moguće pomiriti veru i teoriju o evoluciji. Umesto Boga koji stvara gotove vrste, Grej prikazuje Boga kao dizajnujuću silu evolucije. Grej je čak tvrdio da je u Darvinovim spisima implicirano „teističko viđenje prirode“.

U Severnoj Americi je postojala veoma glasna manjina koja je tvrdila da se mora birati između Darvina i Biblije, a zna se i da su svađe koje su započinjali završavale na sudovima. Godine 1925. je Džon Skoups, nastavnik biologije u jednoj školi u Tenesiju, bio optužen da krši lokalni zakon koji zabranjuje predavanje evolucije. Tužilac Vilijam Dženings Brajan (1860-1925), koji se tri puta kandidovao za predsednika SAD, nazvao je Skoupsovo suđenje, održano tokom jula 1925. godina u Dejtonu u Tenesiju, „borbom do smrti“ između hrišćanstva i ateizma. Odbranu je predvodio proslavljeni agnostik Klarens Derou (1857-1938), jedan od najvećih američkih advokata. Derou nije dobio dozvolu da tokom suđenja koristi naučna svedočanstva za Skoupsovu odbranu. Ipak, pronašao je genijalnu alternativu.

Pravni potez je bio jednostavan, ali je imao ogromne posledice. Derou je pozvao Brajana kao svedoka odbrane i ispitivao ga o njegovom ličnom viđenju evolucije. Brajan je bio prisiljen da prizna da ne zna ništa o geologiji, komparativnoj religiji i drevnim civilizacijama, a ispostavilo se i da ima izuzetno naivna religijska ubeđenja. Brajan je na kraju odneo pobedu u sudnici; Skoups je kažnjen novčanom kaznom od stotinu dolara. Istorija je, pak, presudila u korist Deroua. Severnoamerička inteligencija je, zahvaljujući novinaru i književnom kritičaru H. L. Menkenu (kojem je Sinkler Luis kasnije posvetio Elmera Gentrija), uspešno žigosala one koji odbacuju evoluciju na osnovu Knjige Postanja kao netrpeljive, zaostale i neuke glupake koji su izvan glavnih tokova američke kulture. Ta percepcija je i dalje duboko ukorenjena u duši Zapada.

U pojedinim knjigama iz druge polovine 20. veka dodatno je kristalizovano popularno ubeđenje da ideja o evoluciji neizostavno podrazumeva ateizam. Žak Mono je u Slučajnosti i nužnosti (1971) formulisao osnovno veroispovedanje molekularnih biologa: promena se dešava po slučajnosti i propagira po nužnosti. Sasvim je nemoguće govoriti o „svrsi“ u biološkom svetu. Teorija o evoluciji zahteva da sopstveno postojanje shvatimo kao slučajnost, kao i da se pomirimo s tom uznemirujućom mišlju. „Hteli bismo da o sebi mislimo kao o neophodnim, neizostavnim i određenim iz večnosti. Sve religije, skoro sve filosofije, pa čak i jedan deo nauke svedoče o neumornom, herojskom trudu ljudskog roda da porekne činjenicu da je nastao slučajno“.

Mono tvrdi da prirodne nauke otkrivaju svet bez svrhe u kojem stvaramo sopstvene vrednosti i uverenja. Sama priroda nema ništa što bi nam ponudila kao putokaz. „Drevni zavet je uništen; čovek najzad zna da je usamljen u bezosećajnoj veličini univerzuma iz koje je nastao sasvim slučajno. Njegova sudbina nigde nije određena, kao ni njegove dužnosti. Carstvo gore ili tama dole; odluka je na njemu“. Slučajnost i nužnost, delo prožeto francuskom filosofijom i književnošću, nije bilo previše zahvalno za englesku publiku. Dva zastupnika ideja iz ove knjige popunila su jaz i obezbedila vrlo čitka objašnjenja kulturološkog značaja darvinizma.

Ričard Dokins u Slepom časovničaru sjajno i lucidno, a verovatno i prvi put na popularnom nivou, iznosi osnove savremene evolucione biologije i posledice koje ona ima po veru u Boga. Jedan od najvažnijih Dokinsovih argumenata jeste da se „izgled dizajna“ može javiti prirodno u procesu evolucije. „Biologija izučava komplikovane stvari koje izgledaju kao da su bile dizajnovane sa nekom svrhom“. Dokins upućuje komplimente Pejliju na osnovu plauzibilnosti njegovih ideja u svetu pre otkrića evoluvije. Kako bi se moglo očekivati da Pejli bude ispred svog vremena i da zna da je ono što mu se činilo kao dokaz „izumljenja“ ništa drugo do ishod dugog, slepog i besciljnog razvijanja? „Prirodna selekcija je slepi časovničar, slep zato što ne gleda unapred, ne razmišlja o posledicama i nema nikakvu svrhu na umu. Ipak, živi rezultati prirodne selekcije impresioniraju nas svojim izgledom dizajna, kao da iza njih stoji veliki časovničar, impresioniraju nas iluzijom dizajna i planiranja“. Bilo kakav argument iz dizajna mora se odbaciti, budući da se i sam pojam dizajna ne uklapa u evoluciju. Teorija o evoluciji čoveka neumoljivo odvodi u bezbožan i besciljan svet. To nije problem za Dokinsa koji u prirodi pronalazi mnoštvo stvari koje ga mogu uzbuditi i utešiti.

Mnogi nisu bili zbunjeni Dokinsovim ličnim ateizmom koliko njegovim insistiranjem da teorija o evoluciji podrazumeva ateizam. Po njima, Dokins se pretvorio iz popularizatora u propagatora. Da bismo shvatili važnost ovog gledišta, moraćemo se posvetiti drugom vrlo uspešnom popularizatoru evolucije – Stivenu Džeju Guldu (1941-2002).

Guld je sledio Monoa u određenju posledica teorije o evoluciji po čovečanstvo. Njegova velika studija Divan život zaključuje se sledećom rečenicom: „Mi smo potomstvo istorije i mi moramo uspostaviti sopstvene staze u ovom najraznolikijem i najzanimljivijem od svih zamsilivih univerzuma – u univerzumu koji je ravnodušan prema našoj patnji i koji nam stoga daje maksimalnu slobodu da napredujemo ili padamo na putu koji smo sami izabrali“. Prema Guldovom objašnjenju evolucije, može se zaključiti da nema potrebe za predlaganjem ideja dizajna ili svrhe da bi se shvatio način postojanja stvari; takve ideje su suvišne. Evolucija se može objasniti čisto prirodnim procesom prirodne selekcije.

Međutim, da li je darvinizam zaista ateistički? Guld za sebe govori da je prirodnjak a ne religijski učenjak. U kritici jednog antievolucijskog rada iz 1992. godine, u kojem se tvrdi da darvinizam podrazumeva ateizam, Guld se prisetio svoje učiteljice iz trećeg razreda, gospođe MekInerni, koja je imala običaj da udara decu po zglavcima ako bi rekli ili uradili nešto glupo:

„Reći ću svim mojim kolegama po ko zna koji put (od naših rasprava na koledžu do pisanja naučnih traktata): nauka jednostavno ne može (svojim legitimnim metodama) dati sud o mogućnosti Božijeg upravljanja prirodom. Mi to ne potvrđujemo, ali i ne poričemo; jednostavno, mi kao naučnici ne možemo komentarisati takvu stvar. Ako su neki među nama netačno tvrdili da darvinizam osporava Boga, onda ću pronaći gospođu MekInerni i zamoliti je da ih izudara po zglavcima (ali samo ako jednako kazni i one među nama koji tvrde da darvinizam opisuje metode Božijeg delovanja).“

Guld s punim pravom insistira da nauka može ponuditi samo naturalistička objašnjenja; ona ne može ni potvrditi ni osporiti postojanje Boga.

Ovde su empirijski dokazi od kritične važnosti. Prema Guldu, neki darvinisti su ateisti, dok drugi to nisu. Ne postoji validan način razrešenja ovog problema na naučnim osnovama. Tvrdnja da je Darvinova teorija o evoluciji neophodno ateistička prevazilazi granice kompetentnosti prirodnih nauka i zalazi u područja gde se ne mogu primeniti naučne metode. Ako se i primene, pogrešno će biti primenjene. Guld ističe da je Čarls Darvin bio agnostik (koji je izgubio veru posle tragične smrti njegove omiljene kćerke), dok je veliki američki botaničar Ejsa Grej, zastupnik prirodne selekcije i pisac Darvinijane, bio posvećeni hrišćanin. Što se tiče primera iz skorijih godina, Čarls D. Valkot, pronalazač fosila iz škriljca Burdžes, bio je ubeđeni darvinista i jednako ubeđeni hrišćanin koji je verovao da je Bog odredio prirodnu selekciju kao način razvijanja istorije života po Njegovom planu i cilju koji je odredio. U još skorijem vremenu, dvojica „najvećih evolucionista naše generacije“ pokazala su sasvim suprotne stavove po pitanju postojanja Boga: DŽ. G. Simpson bio je humanista i agnostik, dok je Teodosije Dobžanski bio verujući pravoslavni hrišćanin. Guld zaključuje: „Ili je polovina mojih kolega izuzetno glupa, ili je darvinistička nauka sasvim kompatibilna sa konvencionalnim religijskim ubeđenjima kao i sa ateizmom“.

Iako se Guld izjašnjavao kao agnostik koji naginje ateizmu, njegov zadivljujuće pošten rezime celokupne situacije ne favorizuje ni ateiste ni religiozne ljude. Lično je smatrao ateizam „pre sumnjom“ nego rigorozno dokumentovanim zaključkom. Prema Guldu, darvinizam nema nikakve veze sa postojanjem ili prirodom Boga. Ako se darvinisti odluče da teoretišu o religijskim pitanjima, onda će definitivno skrenuti sa pravog i uskog puta nauke i završiti u pustošima filosofije. Ili se zakučak o takvim stvarima ne može postići, ili se postiže na drugim osnovama, bilo racionalnim ili emotivnim.

Guldova analiza zasnovana je na zadivljujućem empirijskom istraživanju i žestoko se protivi onima koji tvrde da nauka neminovno vodi ateizmu, kao i onima koji smatraju da nauke neminovno odvode čoveka Bogu. Verovatno su prirodne nauke nekoga odvele od Boga, a nekoga odvele Bogu. Međutim, govoriti da one moraju činiti bilo šta od toga znači izaći iz legitimnog obima naučnog metoda i prokrijumčariti religijske ili antireligijske ideje kroz pseudonaučnu dimnu zavesu.

Dve velike ankete o religijskim ubeđenjima naučnika, sprovedene na početku i na kraju 20. veka, svedoče o jednom vrlo značajnom trendu. Jedno od opšteprihvaćenih uverenja u ateističkim krugovima bilo je da će sve veća zastupljenost „naučnog“ pogleda na svet u zapadnoj kulturi umanjiti broj religioznih naučnika do tačke beznačajnosti. Prema anketi o religijskim ubeđenjima naučnika iz 1916. godine, oko 40% naučnika imalo je lična religijska uverenja. U to vreme, ovo se smatralo šokantnim, pa čak i skandaloznim. Anketa je ponovljena 1996. godine i ispostavilo se da nije bilo nikakve bitnije redukcije broja verujućih naučnika, što je dovelo u pitanje popularnu ideju o nezaustavljivoj propasti vere unutar naučnih krugova. Anketa je poljuljala sigurnost onih koji su tvrdili da su prirodne nauke neophodno ateističke. Od ukupnog broja ispitanika, 40% je aktivno praktikovalo religiju, 40% nije imalo religijska ubeđenja (i stoga se legitimno mogu smatrati ateistima), dok ih se 20% izjasnilo za agnosticizam.

Stereotip naučnika koji mora biti ateista provlači se kroz zapadnu kulturu i na početku trećeg milenijuma. U nekim slučajevima je koristan, pa se i dalje javlja u izlizanim mitovima o intelektualnoj superiornosti ateizma nad svim njegovim rivalima. Kako se može pretpostaviti, istina je daleko komplikovanija i interesantnija.

 

Izvor: Alister E. McGrath, The Twilight of Atheism, New York: Doubleday, 2004, 98–111.
Prevod: Vedran Golijanin